среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Још има џинова литературе

Аутор: Гордана Поповићчетвртак, 12.02.2015. у 22:00
(Фото Stock)

Верујем да се велика дела таложе у нама и да нас обликују, више или мање свесно. Волим иронију Кундере, мудрост Имреа Кертеса, хумор Сола Белоуа и, такође, скромност Сингера, пољско-америчког Нобеловца, који сматра да писци не могу променити свет, да га чак не могу учинити ни горим, каже за „Политику” Флоранс Ноавил, ауторка романа „Везaност”, који је објављен и код нас у издању „Архипелага” у преводу Горице Тодосијевић. Исти издавач објавио је раније и њену књигу „Сингер” (из 2003) за коју је добила награду за најбољу биографију на француском језику.

Ова француска новинарка и списатељица почела је иначе с књигама за децу које и даље пише (недавно је објавила књигу о Божићу „Старац и бисер”, на чијој адаптацији у мјузикл се већ ради), а ауторка је и дела „Завршила сам економски факултет и извињавам се због тога” (2009) о економској кризи, капитализму и његовим изазовима. Најзанимљивије је то што је Флоранс Ноавил била финансијски аналитичар у Америци и што је у једном тренутку све то напустила да би се посветила култури и књижевности. Од 1994. године ради као новинар и књижевни критичар „Монда”, а недуго после тога објавила је и прву књигу.

– Често кажем да су финансије као бицикл. Кад једном научите да га возите, то је за цео живот, али то нас не обавезује да будемо професионални бициклисти. Ја сам довољно увећала свој профит, напустила сам велику америчку корпорацију у којој сам радила и комплетно променила живот, окренувши се ономе што ме је одувек дубоко и снажно занимало, уметности и литератури. У „Монду” сам задужена за страну литературу. То је лева хемисфера мог мозга. Писање мојих романа позива на акцију другу хемисферу. Ствари су комплетно одвојене.

Ваша књига „Везаност” има помало необичну форму мада је тема вечна. Шта је био извор инспирације?

Једног дана, једна од мојих кћерки вратила се из школе и рекла ми да седамнаестогодишњакиња из њеног разреда излази са професором филозофије који ће ускоро напунити 50 година. Моје друге две кћерке су сматрале да је то одвратно. Једна од њих је рекла: „Питам се шта та гуска има у глави кад може да се заљуби у диносауруса.” Закључила сам да је то добро питање и поново прочитала „Лолиту” Набокова. Али у „Лолити”, све је испричано из мушког угла. Тада сам себи рекла да ћу ја написати причу о данашњој Лолити, али из женског угла.

Има ли у њој нешто аутобиографско?

Само је угао посматрања аутобиографски мада сам проживела сличну љубавну причу. Међутим, овде посматрам ту мистериозну хемију кроз лупу, покушавам да видим њен одраз у нашим мислима и у нашем телу.

Да ли сте очекивали да ће ваше књиге бити преведене на 13 језика?

Увек сам пријатно изненађена кад ми кажу да ми је књига преведена на још неки језик, на пример српски или индијски. Недавно сам била у Индији где сам говорила о роману „Везаност”. Закључујем да једна књига о љубави, чак и необична каква је „Везаност”, увек додирује људе. У мом претходном роману, „Поклон”, описала сам односе између кћерке и мајке која пати од биполарног поремећаја. То је, такође, гануло људе много више него што сам веровала да ће се десити. Љубав, односи међу бићима и начин на који се изграђујемо, нису ли све то универзалне теме?

Једно време били сте домаћин телевизијске емисије „Свет књига” где сте угостили Пола Остера, Умберта Ека и друге писце. Ко је оставио најснажнији утисак?

Често се присећам интервјуа који сам урадила са Хертом Милер, Румунком, добитницом Нобелове награде. Када сам јој током разговора рекла: „Ви, који сте увек желели да будете писац…” Она ме је прекинула: „Зашто то кажете? Када сам била млада, уопште нисам желела да постанем писац. Желела сам да будем фризерка. Али ето, то је била Румунија у време Чаушескуа и ја сам била под надзором државне безбедности. Нису ми дозволили да држим салон, јер је фризерски салон, у диктатури, место где људи причају, ћаскају, исповедају се, дакле тачка где се све зна. Тако, пошто ништа друго нисам умела да радим, почела сам да пишем.” Пар година после тога, она је добила Нобелову награду за књижевност! Било ми је смешно и то што се у њеним књигама често помињу маказе, бријачи и друга сечива, али то сам приметила тек касније…

Да ли је француска књижевност сачувала своје еминентно место у светској литератури?

У сваком случају, дешавају се занимљиве ствари. Они који мисле да је интелектуални и књижевни живот у Француској замро после Сартра и Дирасове – греше. То су они који не чине ни најмањи напор да се обавесте шта се сада објављује у Француској. Доказ за то је реакција на вест да је Нобелову награду добио Модијано. Много мојих пријатеља Американаца и Британаца ме је питало:„Ко је тај Модијано?” Међутим, то што је Модијано добио ово признање не тако дуго после Ле Клезија симболизује виталност француске књижевности. Поменула бих и дела Ани Ерно коју обожавам, а ту је и Емануел Карер који је постигао велики успех.

Можемо ли данас, генерално, да говоримо о великој литератури?

Наравно! Када разговарам са Чехом Миланом Кундером, када интервјуишем Словенца Бориса Пахора или поново читам Мађара Имреа Кертеса, кажем себи да има још не само великих писаца него џинова литературе. И не говорим само о Европи. Треба само наћи времена и открити их.


Коментари3
c9b8b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Novosađanin NS
Baš me čudi da u Čaušeskuovoj Rumuniji nije bilo zabranjeno putovanje željeznicom i autobusima, jer i u njima putnici ćaskaju o svemu.
@Brankica - o disidentima
Herta Miler na koju aludirate nikad nije objavila knjigu u Causeskovoj Rumuniji. Prva knjiga "Na dnu" iz 1982 je bila cenzurisana (kao i ostale) i tek su bile objavljene posle njene emigracije u Nemacku (1989). Sto disidenstva ice toje relativna kategorija - imate Solzenjicina (nobelovac takodje) koji je objavljivao u SSSR pre nego sto je proteran, potom je bio hvaljen i slavljen na Zapadu da bi se na kraju okrenuli protiv njega kad se vratio u Rusiju i poceo da deli izkustva iz egzila (slicne biografije imate kod Dostojevskog, Turgenjeva, Herzena,...). Sto se tice prica o frizerskom salonu i sl. to je malo mitologija za siroku citalacku publiku - nesto kao price o "starovima" iz Holivuda ili o domacim biznismenima koji poceli noseci gajbe , a zavrsili sa milijardama i dzepu.
Brankica L.
Moram priznati da me je najviše iznenadila priča o dobitnici Nobelove nagrade iz Rumunije. Čaušeskuov režim joj nije dozvolio da bude frizerka jer jer se tamo ćaska o svemu i svačemu, a dozvolili su joj da piše knjige? Kakvo zapanjujuće saznanje za mene! Uvek sam mislila da su disidenti pisci i intelektualci koji govorima i tekstovima guraju prst u oko vlastima. Kad on, mnogo važnije ćaskanje u nekom privatnom frizerskom salonu. Zaista sam iznenađena.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља