понедељак, 22.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:13

О ћуповима и људима

Аутор: Ана Тасићсубота, 14.02.2015. у 21:57
Сцена из представе „Разбијени крчаг” Фото ЈДП

Хајнрих фон Клајст је један од неприлагођених аутора немачког романтизма, припадника групе „невидљивих драматичара”, заједно са Бихнером, Ленцом и Хелдерлином, како их је Гете онда заједљиво назвао, а Дивињо касније темељно бранио. Њихова дела су била знатно испред свог времена, па су зато онда била неприхваћена. Иако је написан као комедија, једина у Клајстовом опусу, „Разбијени крчаг” (1806) је врло мрачан, окрутан, друштвено самосвестан, критички комад о корупцији и општем друштвеном расулу. Карактерише га стилска посебност, необично зачињен маниризам ликова, комика која извире из наизглед баналне основне ситуације, утеривања правде због ломљења некаквог крчага. Његова радња, и вешто ишчашен стил њеног обликовања, донекле антиципирају Гогољев бујан драмски свет, живахно комичан, али и опоро трагичан. Комад је такође близак пучким комадима из двадесетог века (Хорвата, и касније Креца, Шпера, Фасбиндера), због изражајне критике провинцијских наказности.

Режија Игора Вука Торбице са успехом је на сцену истресла кључан спој комике и трагике, објединила је пародију и таман апсурд реалности, донела је гогољевски оштар одраз неискорењиве друштвене трулежи, добро нам познате на овим просторима. У игри је наглашена груба телесност, сочност ликова и животна веродостојност атмосфере. Битно је присутна и кемп иконографија, у избору песама које ликови соло или хорски певају (Queen, Abba), као и у поступку замене пола служавке Маргарете, која је у представи постала Маргрит (Лазар Ђукић).

          Глумци играју надахнуто, стилизовано, уз веће или мање количине утиснуте театралности. Судија Адам Небојше Глоговца је сложен дионизијски лик, и манипулативни главоња који се служи претњама и уценама, и отромбољени ждероња, али и савијени црв пред ауторитетима. Лик Адама има митске и метафоричке димензије, отвара асоцијације на библијског Адама, као и старогрчког, Софокловог Едипа. У театрологији је лик Адама тумачен као едиповски, у погледу тога што су обојица судије који су истовремено и кривци. Но, њихови мотиви су супротни, те је Адам нека врста анти-Едипа, што је у представи сликовито изражено кроз јаке пародичне тонове.

Љубомир Бандовић врцкаво, благо феминизирано, умерено театрално, игра секретара Лихта, Адамовог помоћника, али и стрпљивог претендента на његово место. У ансамблу је најтеатралнија Владица Милосављевић, у улози госпе Марте Рул, нарочито у сцени суђења, када говори о свом разбијеном ћупу. Театралност ту ефектно наглашава њену сељачку необузданост, а полупани ћуп постаје вишеструки симбол, насртаја на Евину невиност, системског закопавања злочина, бахатости власти.

Мартина ћерка Ева (Јована Гавриловић) носи двојство чедности и препредености, док је Рупрехт (Марко Јанкетић) њен срчани и наивни вереник. Валтер Светозара Цветковића је крути судски саветник из Утрехта, оличење је дволичности, што Цветковић приказује сведено, кроз блазираност. Валтер је послат у ту селендру Хуизум, да наводно поправи стање у правосуђу, док у стварности подржава и одржава корупцију, основу система.

Костими су једноставни, углавном формални, па означавају контраст у односу на обезглављену реалност (костимограф Јелисавета Татић Чутурило). Сценски простор стилизовано одражава хаос у суду, где се поред докумената води брига о живини (сценограф Бранко Хојник).

            На плану драматургије, у представи има бројних измена у односу на полазни Клајстов текст, од ситнијих, као што је осавремењивање детаљима, на пример наглашавања мотива одласка у суд у Хагу, до крупнијих, попут промене разрешења радње (драматург Тамара Бијелић). У оригиналном тексту Адам у финалу бежи у пометњи, након што је откривена његова кривица, док га у представи Валтер смењује са положаја, уз наговештај да ће га вратити на посао „када се ствари мало слегну”. Ова друга варијанта је песимистичнија, али данас свакако ефектнија јер тачније одражава безнадежност трулости нашег система.


Коментари1
fd7f1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоки архитекта
Сјајна представа! Глумци ЈДПа савршени, као увек, и похвалио бих посебно ово позориште зато што даје шансу младим редитељима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља