петак, 14.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:34

Богат је онај коме мало треба

уторак, 17.02.2015. у 21:57
Фото Ж. Јовановић

Један маштовити причалац прича, уз то и луталица, на  пустој стази, баш на крају света, пронашао је ципелу. Само једну, што је у ствари „половина обувености“. Ципела је у себи крила поруку: „Онај ко ме однесе мом власнику постаће богат.“ Тако почиње роман Дејана Алексића „Ципела на крају света“, у издању „Креативног центра“, који је награђен признањем „Политикиног Забавника“ за најбоље књижевно дело за младе у прошлој години. Алексић је поново добио ову престижну награду, а овога пута дели је са Симеоном Маринковићем.

„Награда ’Политикиног Забавника’ је више од књижевног признања, јер својим именом призива читав склоп алузија на нешто што је обележило одрастање десетина генерација. То је као да вас је наградио неко из породице, неко ваш, а признат од свих“, каже Дејан Алексић на почетку нашег разговора.

Прича о ципели прераста у приповест о занимљивим сусретима, путовањима, животним тајнама; толико тога око једног, наизглед, обичног предмета. Најмлађима предочавате да нису важне саме ствари колико оно што им човек придаје, начин на који их посматра и како их употребљава?

Стављањем обичног предмета у одређен контекст можете да стекнете занимљив угао посматрања. Нарочито ако се вешто поигравате подразумевањима која су у вези с тим предметом. То ми је један од омиљених поступака у књижевности коју пишем за децу. Уједно, то је и начин на који деца често виде свет око себе. Ципела у роману и јесте својеврсна метафора за играчку која покреће тајновитост и запитаност.

Важна је и нека друга врста богатства?

Људи различито схватају богатство. Сваки вид богатства, од оног најповршније схваћеног, до богатства духа, може да се посматра као предуслов за самоостварење. А ту долазимо до питања среће. Срећан човек је остварен човек. Јунаци овог романа, чак и када то не умеју да изразе или покажу, у непрестаном су трагању за смислом и срећом, што и јесте једно од основних људских стања. Ипак, пословица каже да није богат онај ко много има, већ онај коме мало треба.

„Биће то дивна песма, када је измисле”, или „Важнији су снови који ти дођу када си будан”, изговарају ваши јунаци. То су и мисли које личе на уобичајене изјаве деце, а које обично запање старије...

Многе успутне дечје изјаве звуче као прави мали бисери мудрости. Деца понекад заиста изговарају гноме, као да су их преузела из неке древне мудрости о којој мало знамо, и која нам измиче све више што смо старији. Ипак, уверен сам да у свакој одраслој особи опстаје макар мала залиха дечјег духа и такозване наивности, која дозвољава да се свет разуме посредством нарочитих, логичких, образаца,који код одраслих и нису баш на цени. Управо због тога настојим да будем стваралац књижевности за децу ког подједнако радо читају и одрасли.

Идејност ове књиге носи и поуке о важности умерености, мере у маштању, мере у пребрзом одрастању. Ви сте духовито представили старца који је рано сазрео, али какве све потешкоће заиста имају „људи који никада нису били деца”?

У роману се доста тога каже или открива кроз парадоксе. Неке од великих истина видљивије су и јасније уз присуство извесног апсурда који их истиче. Таква је и прича о „људима који никада нису били деца“. Такви људи, ускраћени за многе важне увиде, који су доступни једино ако их изградите као дете, касније пате од инфантилности. У нашој култури, као и у другим, постоји низ изрека и термина који су рефлексија ироничних представа о детињству, као да је детињство безмало губљење времена. Често се позивамо на озбиљност и разложност критикујући „детињарије“ у нечијем понашању. При томе губимо из вида да смо такви какви јесмо управо стога што смо најпре били деца. Ко се тог свог првобитног статуса одриче, касније има проблем поштеног односа и према себи и према свету.   

Живот као путовање, лик мудрог скитнице, кружни ток времена, јер све почиње изнова новим проналаском ципеле... има ту пуно мотива озбиљне књижевности. Кажу да су нам деца површна, да су сувише брза и свикла на геџете. Ви пред њих постављате високе захтеве, сложене метафоре, значи ли то да их и другачије видите?

Деца су озбиљни читаоци, јер у нова искуства, па и читалачка, улазе са минималним степеном предубеђења. Често их потцењујемо, олако узимамо њихову перспективу. Душко Радовић је говорио да писац који пише за децу треба да се уздигне, а не да се „спусти“ на дечји ниво.

Као да изнова комуницирате са сваком својом новом причом, некако „изнутра”. Верујете ли да оне настављају да живе свој живот, као деца која самосвојно одрастају?

Најбољи осећај који могу да имам у оквиру свог списатељског заната јесте онај када се осећам као проводник добре идеје, која се на моје очи уобличава у песму или причу. Поборник сам борхесовске тезе да је све већ написано, али идеје се подмлађују у новим контекстима и траже од нас да ту њихову обновљену виталност изразимо у новим делима. Нисам власник својих књижевних дела, већ само пут којим су извесне идеје дошле у форму текста, да би независно наставиле свој живот пред читаоцима.

Марина Вулићевић


Коментари5
f183f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгана Ивановић
Срећна сам што у општем лудилу видим да у Србији има паметних људи! Није лако писати за децу. Овај разговор ме враћа на Антоан Сант Егсепри у део о Цвету у Малом Принцу, који нам говори како се треба понашати према пријатељству, љубави да их небисмо изгубили. Па мало ли је?!
Slavko Petrov
Prihvatljiv pogled na život i ono šta nas okružuje, te smatram da su ljudi koji umeju da žive na ovakav način možda ne bogati, ali nesumnjivo obdareni zdravim i zanimljivim životom. Verujem da razgovor odslikava avanture iz knjige, Cipela na kraju sveta, te je svakako treba pročitati. U Srbiji, kao što je i navedeno u razgovoru, postoji podloga za ovakvu literaturu i ne samo literaturu. U svakom slučaju, pravo osveženje na stranicama Politike i, da mogu - a ne mogu, stavio bih je u rubriku, Pogledi bez dvoumljenja.
Miki Ivanovic
Moj drug iz vojske, sjajan čovek...
Ivana Stojanovic
Odlican intervju, hvala.
Dule Milenkovic
Najbolji intervju koji sam procitao na ovom sajtu ikada! Kupicu njegovu knjigu za mlade - iako imam 45 godina. Hvala jos jednom!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља