недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:16

Шест пута „уа” за радничку класу

Аутор: Зоран Ћирјаковићчетвртак, 19.02.2015. у 08:15

Разбијање слатких илузија увек је тужно. Свако ко верује да левичарски баук данас кружи Србијом требало је да дође на скуп „Против мера штедње и приватизације – солидарност са народом Грчке”, који је у недељу на Тргу републике у Београду организовало 17 левичарских организација и удружења окупљених у „Леви самит Србије”.

Све са новинарима и пословичним шетачима паса, чекачима аутобуса и случајним пролазницима, по дивном дану на скупу самопроглашене „српске Сиризе” окупило се педесетак људи. Једно од шест „уа”, које су говорници покушали да измаме из депримирајуће малобројне и анемичне публике, било је када је једна од активисткиња прочитала да „у Србији не постоји ниједна партија било у власти било у опозицији која заступа радничку класу”.

То је, нажалост, тачно. Али изгледа да таква снага не постоји ни ван странака које нам неолиберализам нуде под различитим, неретко левичарским етикетама. Број присутних био је десетак пута мањи од броја људи који су на различитим „фејсбук” групама објавили да долазе. Поставља се питање: Има ли наша понижена радничка класа разлога да верује левичарским „активистима” чији се ангажман своди на лајковање на „Фејсбуку” и шест „уа” за непријатеље праведније и једнакије будућности Србије?

Колико смо, чак и у остатку Европе, далеко од било какве левичарске алтернативе неолиберализму, демонстрирао је претходних дана и Алексис Ципрас. Сваким даном, нови грчки премијер је одустајао од понеког захтева који даје основу да се његова политика назове алтернативном. Штавише, решење које данас нуди у складу је са неолибералном логиком – када се појави тешко решив проблем, треба измислити нов „егзотичан финансијски инструмент” који маскира његово постојање и одлаже болно суочавање са последицама.

Нажалост, као и много мање радикални француски председник Франсоа Оланд, и Ципрас се брзо сударио с препрекама које намеће чињеница да је неолиберализам – са изузетком Кубе и Северне Кореје – колонизовао целу планету. Зато се сваки политичар који покуша да спроводи мало левичарскију политику, што подразумева игнорисање размера и природе глобалне хегемоније неолиберализма, брзо суочи са још већим проблемима од оних које покушава да реши.

Оно што ипак даје наду није мера у којој је Ципрас као премијер остао прави, „радикални” левичар, већ чињеница да је чак и његов мало хуманији „неолиберализам лајт”, и без кравате, изазвао толико велику панику у западним центрима финансијске, политичке и медијске моћи.

Величина оцрњивања и степен сатанизације у великим западним медијима постали су добра мера валидности алтернатива које нам се нуде. Ако је судити по Си-Ен-Ену и осталим неформалним гласилима наших неолибералних господара, модерни, исламом инспирисани покрети и партије једини су данас у стању да артикулишу стварну економску, политичку и друштвену алтернативу.

С једне стране, снажно ослоњени на идеје заједништва, једнакости и солидарности, они у муслиманском свету, али и на Западу, покривају простор који је некада био резервисан за данас безидејну левицу. С друге стране, они једини пружају организован отпор и успевају не само да контролишу огромне територије, већ и да на њима оживотворе принципе који не представљају пуку модификацију неолибералног рецепта.

Зато једини баук који данас кружи Србијом, Европом и светом јесте баук Исламске државе. Идејно банкротираним левичарима је много теже него самоувереним неолибералима да препознају да није Ципрас већ Абу Бакр ел Багдади коначно показао да Маргарет Тачер, пророчица „краја историје”, није била у праву када је тврдила да алтернатива неолиберализму више није могућа.

Поред мешавине неверице, страха и гађења коју буде застрашујуће слике бруталности, Исламска држава даје наду да ће се једног дана поново појавити и неки левичарски баук. Можда би једна таква, валидна лева алтернатива неолиберализму коначно натерала чак и лење српске „радикалне левичаре” да схвате да се до промена, па и до револуције о којој воле да говоре, неће стићи лајковањем и фејвовањем.

За почетак, потребно је да се, бар по сунчаном фебруарском дану, некако натерају да пре два устану из кревета. Макар да, уместо маме, успут прошетају пса. Велике промене често крећу од малих ствари.

Факултет за медије и комуникације


Коментари22
093e6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бодин Ракић
У новом прилогу г. Ћирјаковића није тешко запазити једну упадљиву противречност, ону из тврдње у наслову:" Шест пута 'уа' за радничку класу", наспрам тврдње из последње реченице трећег пасуса: "Има ли наша понижена радничка класа разлога да верује левичарским "активистима" чији се ангажман своди на лајковање на "фејсбуку" и "уа" за непријатеље праведније и једнакије будућности Србије? - пише г. Ћирјаковић. Питам се: Зашто онда шест пута "уа" за радничку класу, када су за све криви левичарски "активисти", дакле интелигенција, без које је, барем према традиционалном схватању, радничка класа "обезглављена". Насупрот томе, током више деценија Титовог самоуправљања, радничка класа је била не само главна управљачка сила него и главна управљачка "мудрост". АХ ТЕ ЗАБЛУДЕ!
Dejan Ratkovic
Srbijo SRAMOTO...!Menjan drzavljanstvo..smesta..
u u
nesto su mi na trzisnom resenju zamukli.. tamo su raspredali godinama jalovo o neokonovima.. ono zadnje da napise ivan jankovic, potpuno neocekivano od njega.. ima i jedan komentar , kao da nesto vidi, sto nije video ranije,, stavlja i znake navodnika n asvoje reci, neki mu je salto mortale u glavi.. bar mi s ecini..
billy the dog
Za ideje, koje su danas veoma bliske, nekim elitnim krugovima levog i desnog centra na Zapadu, sredinom XIX veka, 1849, dobijalo se sesnaestak godina robije u Haleu, u Nemackoj. Plenili su se rucno ispisani spisi, a njihovi tvorci, morali su da emigriraju u Sjedinjene drzave, da bi izbegli zatvorske kazne i da bi tamo objavili svoje zamisli. Ono sto je nedostajalo tadasnjim levim hegelijancima, bile su ideje kako da sprovedu svoje zamisli u delo. Pozivi za "Novim Rimom", za Sjedinjenim drzavama sveta, koji treba da bude antidot "nacionalnom monstrumu" i Svetoj Alijansi, bili su sasvim idealisticki i nisu bili praceni odgovarajucim metodama da bi te ideje mogle da se sprovedu u delo.Dezintegracija nacija, nacionalnih drzava, pripadajucih kultura i jezika, morala, porodice, religije, nije mogla da bude nametnuta silom.Otpori su bili veliki, a zatim su Marks i Engels, usmerili revolucionarne ideje u naucni socijalizam, koji je izgubio svoju poslednju bitku u Hladnom ratu. Pax Hegeliana
billy the dog
Za ideje koje danas na Zapadu sprovode elite takozvanog levog i desnog centra, sredinom devetnaestog veka, 1849, dobijalo se sesnaestak godina robije u Haleu, u Nemackoj. Plenili su se rucno ispisani spisi, a njihovi tvorci, morali su da emigriraju u Sjedinjene drzave, da bi izbegli zatvorske kazne i da bi tamo objavili svoje zamisli. Ono sto je nedostajalo tadasnjim levim hegelijancima, bile su ideje kako da sprovedu svoje zamisli u delo. Pozivi za "Novim Rimom", za Sjedinjenim drzavama sveta, koji treba da bude antidot "nacionalnom monstrumu" i Svetoj Alijansi, bili su sasvim idealisticki i nisu bili praceni odgovarajucim metodama da bi te ideje mogle da se sprovedu u delo. Dezintegracija nacija, nacionalnih drzava, pripadajucih kultura i jezika, morala, porodice, religije, nije mogla da bude nametnuta silom. Otpori su bili veliki, a zatim su Marks i Engels, usmerili revolucionarne ideje u naucni socijalizam, koji je izgubio svoju poslednju bitku u Hladnom ratu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Колумна недеље
Колумна недеље
Остали коментари
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља