субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:43

Четири епохе дубровачке књижевности

Аутор: Зоран Радисављевићчетвртак, 19.02.2015. у 22:00

У „Српској књижевној задрузи” јуче је представљена књига проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, која је недавно изазвала велике полемике у Загребу када је оцењена као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”. О књизи, објављеној у „Колу”, говорили су проф. др Мило Ломпар и ауторка, а одломке из дела Марина Држића и Џива Гундулића казивао је Срба Милин.

Злата Бојовић (1939), историчар књижевности, редовни је професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Главни део њених научних истраживања јесте – дубровачка књижевност. Књига „Историја дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.

Дубровачка књижевност, као и низ других књижевности, истиче Злата Бојовић, историјска је категорија и о њој се, са књижевноисторијског становишта, говори у поетичко-историјско-теоријском оквиру коме је припадала. Тај оквир јесу и књижевне и некњижевне, временске и просторне, и све друге координате у које је она смештена током више векова, све до оних година до којих је постојала, до почетка 19. века. Свако касније, а то значи и садашње, одређивање и померање тих координата у сваком погледу је накнадно и ретроактивно и не припада дубровачкој књижевности.


Мило Ломпар

Само издвајање и уцеловљавање дубровачке књижевности био је природни резултат њеног тока развоја (од раних деценија 15. до првих година 19. века). Та је књижевност – иако је била ограничена у свему, пре свега малом средином у којој је настајала, значајним делом и језиком – доживела је потпуни развој током четири велике епохе, кроз које су се преламале поетике и књижевноисторијске паралеле европских књижевности, и остварила непрекинути садржајни, природни континуитет који, веома често, управо те друге, далеко веће књижевности, нису имале.

Ауторка је желела да ништа што је суштински важно не остане изван ове књиге, а да све оно што је у њој потврди виталну снагу литературе која, без обзира на савремене, то јест оновремене и касније судове, налази свој пут и себи обезбеђује најправедније место. У складу са природом ове књижевности, наглашава Злата Бојовић, четири њена поглавља, четири епохе својим садржајима и својим насловима, надамо се, јасно одређују њену природу, њену суштину, њене вредности, не само уско књижевне, као и њене границе.

И док професорка Бојовић није хтела да коментарише гласове који стижу из Хрватске, професор Ломпар, с полемичким жаром, говорио је о „цензорским очима хрватске културне политике”.

Мило Ломпар, у својству секретара „Српске књижевне задруге”, указао је на околности које су се недавно догодиле поводом ове, несумњиво, научне књиге. Реч је о политичким реакцијама на њену појаву, које су дошле са највиших места хрватског парламентаризма (Хрватског сабора) и извршне хрватске власти (председник хрватске владе). Ове неутемељене и произвољне, премда свакако злонамерне, недемократске и репресивне исказе ваља осветлити у склопу традиције којој – без обзира на идеологије и времена – заувек припадају.

Тако је државна политика, одређујући услове које комунистичка диктатура прописује као једино прикладне за било какав научни разговор, одлучила 1949. године ( „Борба”, 29. децембар 1967.) да Министарство за науку и културу образује Комисију за израду уџбеника историје књижевности која је прописала не само да се дубровачка књижевност не сме сагледавати као регионална и посебна књижевност нити, пак, изван хрватске књижевности, него и да „о овом раздобљу, о епохи и појединим писцима, треба да пишу књижевни историчари из Хрватске”.

Редигујући свој текст за „Енциклопедију Југославије”, око 1965. године, Миодраг Поповић је запазио како је изостављен један део његове реченице у којем је било записано како је дубровачка књижевност заједничка српскохрватска баштина. Само због појављивања „Прегледа српске књижевности” Павла Поповића, у програму студентске лектире, вођена је (1967.) идеолошка хајка у којој је – у име „наше социјалистичке Југославије” – културно-политички нагласак стављан „на шовинистичку оријентацију која се огледа у уклапању дубровачке литературе, у другом поглављу књиге, у српску књижевност”. У складу са таквим настојањем, ЦК СК Србије упућује (8. маја 1968.) Мирку Тепавцу информацију о раду на историји књижевности народа и народности Југославије, у којој каже да се дубровачка литература „обрађује као део хрватске књижевности”.

Отуд је, 1971. године, „књига покојног професора, Драгољуба Павловића ’Старија југословенска књижевност’... мета... оштрих напада” у Загребу, па Бранимир Донат пише како Павловић „све оно што припада ’корпусу хрватске књижевности атрибуира као наша приморска књижевност’”. Посебан значај придаје се чињеници да је реч о сталном универзитетском уџбенику, јер је то подлога за закључак о томе како је „то својатање саставни део програма из књижевности”. Тако се на универзитетску наставу у Београду увек (и 1967, и 1971, и 2015), мотри цензорским очима хрватске културне политике.

Дубровачка књижевност, у књизи „Историја дубровачке књижевности”, додаје професор Ломпар, схваћена је као аутономна књижевна појава, испуњена „одређеном мером аутохтоности и посебности”, која, својим различитим својствима, представља укрштај различитих културних традиција: у њој се одвија прожимање елемената народног (словинског, дубровачког) језика, који је био штокавски, источнохерцеговачки дијалект ијекавског изговора, са елементима латинског и италијанског језика, јер су књижевна дела написана на сваком од њих. У дубровачкој књижевности постоји видан дотицај докумената и дела која су написана ћирилицом и латиницом.

Ломпар је, такође, нагласио да је Злата Бојовић, исписала озбиљан научни, књижевноисторијски и поетички рукопис, на част нашој науци и – на чему посебно истрајавамо – „Српској књижевној задрузи”.


Коментари14
562f3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Miljkovic
@ Коста Читалац Postovani Kosta, Zasto nas Vi onda malo ne poducite o sledecim patricijskim porodicama/kucama iz Raguze: kuca Djordjica; kuca Zamanjica; kuca Gucetica; kuca Saraka... Zajedno sa kucama Gundulica, Crijevica, Bunica ili Sorkocevica, ovo su bile patricijske dubrovacke porodice koje su vekovima bile najuticajnije u kulturnom, trgovackom I politickom zivotu Raguse. Ideja Panslavizma nije slucajno naslo plodno tlo medju uglednim dubrovackim intelektualcima jer su istorijski uticaji zaledja od Travunije (Trebinja) preko Ravnog i Popovig Polja do Konavala pa I danasnje Crne Gore bili prisutni vekovima, a deo dubrovacke "nobilije" je i poreklom iz tih krajeva. Ne znam koliko je sve ovo na kraju vazno jer, kao sto rekoh, danas u Dubrovniku caruju Ibrahimi i Dzevadi naseljeni iz Gacka 1945. ili Gospina ekipa iz Imotskog ili Listice koji su pogotovu novokomponovani. Ragusa je bila jedan poseban, nezavisan entitet na podrucju Balkana, gde su i Srbi imali vaznu ulogu.
Коста Читалац
На жалост, опет се ради о "скуваној" заблуди и политизацији књижевности. Лончар је у првау да је Дубровник био sui generis изузетак. Појава србокаотлика у Дубровнику тек концем 19. века је била политилчке природе. Већина су били чисти Хрвати (као Медо Пуцић, вођа србокатоличког покрета) или из мешаних породица. Сви њихови потомци су се почетком 20. века вратили у хрватски корпус. Најважније је запазити да нигде у дубровачкој књижевности нема помена српског имена и да је културно Дубровник био сасвим стран православној српској баштини. Што се ћирилице тиче, у Дубрнвнику је мало људи знало ћирилицу, махом понеки писар. Шта је исписано ћирилицком је огрнаичено на службене преписе и то босанчицом, којом су писали католички калуђери у Босни. Било би боље да Срби траже себе у богатој вековној литертаури која је себе звала српским именом, на ћирилици, али од које су Срби махом отуђеним, јер лакше читају и разумеју старе хрватске књиге од старих српских. Жалосно, али тако је.
Dragan Miljkovic
@ Ivan Dubrovcanin Postovani Ivane, Molim Vas da procitate knjigu Natka Nodila, uz Franju Rackog jednog od utemeljivaca hrvatske istoriografije, "Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka" (JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92. do 128), gde je pisao o jeziku Dubrovnika izmedju ostalog i sledece: "U Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivjeka, govorilo se srpski: govorilo - kako od pučana, tako od vlastele; kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik." Naravno, Ivane, danas su "stari" Dubrovcani Ibrahim "Ibrica" Jusic i njegov brat Dzevad "Djelo" Jusic, i ostali mnogi Gacani kao i ekipa iz Ljubuskog i Listice. Ako Vam treba neka informacija o zivotu u Dubrovniku pre II svetskog rata, javite mi se. Puno toga sam cuo od svog pokojnog oca Petra koji je pohadjao realnu gimnaziju na Plocama tokom 1930. Ponavljam, citajte Nobilove knjige. On bio obrazovan i uticajan Hrvat iz Splita, poreklom sa Mljeta, skolovan u Becu.
Epidaurus Todd
Naprotiv Ivane, najvise kradu upravo Oni koji imaju....to je zivotna realnost Danas u Dubrovniku svima je jasno da je to okupiran grad. Okupiran Od zapadnih ercegovaca koji ga naselise u prevelikom broju pa sad Gospari pomalo ili povise zale za protjeranim srbima.... Nego brate Ivo, ziv mi bio I uz brdo brz. Ako stignes, pogledaj film Lordana Zafranovica, okupacija u 26 slika pa CE ti biti sve jasno. On ti je Jedan Od dubrovackih gospara a ne dosljo iz zapadne hercegovine koji Ima nepotpunu osnovnu I kupljenu diplomu sa Sirokog B. Pa vam je sad Direktor tamo....
deki delic
Bez obzira na činjenice-austrougarski popisi, poreklo nekih dubrovačkih pisaca i poreko dubrovačkih slovena uopšte i na pismo kojim su pisali Hrvati i dalje pokušavaju da otimaju sve što je imalo bilo kakve veze sa srpskim narodom koji je živeo u prošlim vekovima na teritoriji današnje Hrvatske. Prema toj bolesnoj logici onda bi i svi književnici, naučnici i druge značajne ličnosti bez obzira na nacionalnost, iz npr. Subotice morale pripadati srpskoj nauci samo zato što jo to današnja teritirija Srbije.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља