понедељак, 25.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:38

Човек са много лица

Аутор: Дубравка Лакићсубота, 21.02.2015. у 21:57
Фото Бета

На недавно завршеном 65. Берлинском фестивалу, амерички глумац, сценариста, редитељ, продуцент, поета и професор – Џејмс Франко (Пало Алто, Калифорнија, 1978), засигурно једна од највећих филмских звезда данашњице, био je присутан као протагониста филмова „Краљица пустиње” Вернера Херцога (уз Никол Кидман), „Свеће бити добро” Вима Вендерса (уз Шарлоту Гејнзбур) и „Ја сам Мајкл” Џастина Келија (којем је и продуцент).

Одрастао уз своја два млађа брата, у породици мајке књижевнице (јеврејског порекла) и оца бизнисмена (шведско-португалског порекла), Џејмс Франко је у школи био одличан ђак, посебно заинтересован за природне науке и математику, али се веома рано ипак определио за студије глуме (касније и режије и дизајна). Његове прве запажене улоге биле су у телевизијским серијама „Чудаци и штребери” и „Џејмс Дин” (за интерпретацију Дина освојио је и „Златни глобус”), а затим су се ређале улоге у филмском серијалу „Спајдермен” (Хари Озборн), филму „Милк”, „127 сати” (номинација за Оскара), „Царство великог Оза”, „Непријатељ пред вратима”, „Интервју”, „Добри људи”... Паралелно је објављивао књиге (Франко важи за образовану и добро информисану особу), писао сценарије и режирао независне филмове попут остварења „Мајмуни” и „Божје дете”, продуцентски подржавао независну филмску сцену, друговао и стварао са Марином Абрамович, понео ореол једног од најсексепилнијих мушкараца на планети и постао геј-икона...

 

Џејмс Франко са Никол Кидман у „Краљици пустиње” Вернера Херцога

Изазов је био рад са два немачка филмска великана, али какву сте ви разлику уочили између Вернера Херцога и Вима Вендерса?

Дуго времена је Вернер Херцог био познат као интензиван „лудак” чији редитељски процес укључује и неку врсту физичког изазова, док је Вим Вендерс нежна и племенита особа. Kада сте погледали и Херцогов и Вендерсов филм, сигурно сте приметили да сада и код Херцога постоји нека врста мекости и нежности. Колико ја знам, он је сада први пут снимио истинску љубавну причу. Начин на који сада и Херцог и Вендерс раде није толико међусобно другачији. Бар не када су ова два филма у питању. И један и други су тачно знали шта желе и визуелно су веома прецизни.

Шта сте ново од њих са собом понели, добили као ново искуство корисно и за ваш редитељски посао?

Зато што долазим из света глуме као редитељ сам фокусиран на глумце, на карактеризацију ликова. О томе увек прво размишљам. Покушавам да будем свестан важности композиције филма, визуелних елемената, али мој иницијални приступ сваком филму је кроз ликове и глуму. Зато мислим да је рад са Вернером и Вимом омогућио да научим како да визуелно спојим филм у целину.

Главни јунак у Вендерсовом филму је писац. И ви сте и писац и поета?

Томас је лик који излази из зимске кабине на језеру, заједно са својим малим нотесом у којем бележи своје мисли, идеје, читаве реченице новог романа. Ја тако не радим, ја пишем на компјутеру. Мој лик у овом филму има те мале белешке стално у свом џепу, много личних ствари уноси у своје приче, што претпостављам да многи писци чине. Како ја не пишем толико много, у сваком случају не стално, онда и не знам какав би то процес све могао бити. Неке приче које сам написао биле су базиране на неким личним искуствима, неке на туђим, а неке сам измислио.

Има ли разлике у начину глуме у 3Д филмовима?

Начин глуме се не мења много, урадио сам неколико 3Д филмова и знам да је тако. Може имати неког утицаја на редитеља и сниматеља у планирању снимајућих дана и већих припрема и сета и светла, али за глумце неких промена нема осим можда у већем мировању у гестовима. Филм у 3Д техници можда највише утиче на гледаоца. Они су ангажованији, њихово удубљивање у ликове је далеко веће, јер стичу утисак као да они седе уз њих, ближи и опипљивији.

Видели смо вас и у геј филму „Ја сам Мајкл”?

Не бих рекао да је то геј филм, већ да је то филм о идентитету. Редитељ Гас ван Сент ми је послао интересантан текст и из „Њујорк тајмс магазина”, који је био објављен под насловом „Мој бивши геј-пријатељ”. То је истинита прича о Мајклу Глоцу, који је од великог борца и активисту за геј права постао анти-геј хришћански пастор. Сматрао сам тада да је то интересантан начин да се истражи питање идентитета, како је он креиран и створен. Ту су и сва она питања о томе да ли смо рођени такви какви јесмо или смо таквим створени или имамо право избора. Прича истражује и да ли верујемо да је Мајкл Глоц лагао себе или се заиста променио. Осетио сам да у томе има нечег вредног, веровао сам Гасовој процени и редитељу и писцу сценарија Џастину Келију, прихватио да играм лик Мајкла и да продуцирам филм.

Прихватили сте и улогу у Голдберговом „Интервју”, који је и изван Северне Кореје изазвао протесте као политички некоректан филм?

Није било неких стварних протеста, осим хакерских напада од чега су медији направили велике приче. Не бих то назвао протестом.

Да ли вас је реакција на филм „Интервју” изненадила?

Мислим да јесте све нас изненадила, нарочито шефове холивудског студија.

Понекад делује као да прихватате баш све улоге које вам се понуде?

Открио сам да је оно главно што ме у животу интересује то да га начиним добрим и на срећној сам позицији да могу да живим захваљујући нечему што волим да радим. Баш због тога није ми потребан одмор од посла и онога што радим, јер је то добро да боље не може бити. У једном интервјуу мој омиљени редитељ Роберт Алтман, говорећи о годинама свог стваралаштва, рекао је: „После толико филмова које сам снимио и много година, могу да кажем да су најсрећнија и најбоља времена у мом животу највероватније била на једном од филмских сетова”. И заиста је тако. То је најбоље место где бисте могли да будете. Заиста волим да радим, али волим и друге ствари. Сада и предајем и тиме добијам шире могућности да помогнем другима, младим људима.

И рекламе за „кока-колу” чине ваш глумачки опус?

Радим много пројеката, предајем дипломцима филма, водим по две класе филмског стваралаштва на УКЛА и УСС универзитетима и глумачку класу у „Студију 4”. Много је студената укључено у ове пројекте, универзитети немају довољно својих средстава, па често улажем свој новац. Зато зарада од реклама за „дијет-колу” добро дође, јер тако зарадим средства потребна за студентске вежбе.

У медијима негујете различите „имиџе” па нико од нас не зна тачно какви сте заиста?

Мислите да у медијима представљам различита лица? Можда. Заинтересован сам за различите ствари и знам да многе ствари које поседујем као креативна особа чине мој „имиџ”, моју личност, мој рад, стваралаштво. Све то се користи за различите врсте публикација и на начин на који новинари сматрају да ће придобити што већи број читалаца. Не жалим се на то, јер део целе ове игре и јесте да се моја персона и мој „имиџ” користи у продаји ваших производа. С друге стране, и ја то користим у сопственом раду и у стварању слике о себи у јавности, па што бих то онда вама замерао.

Да ли је то и начин ваше одбране од спољног света?

Не знам. Покушавам да побегнем од одбрамбених акција, јер радим ствари које већина људи не ради. Наравно, у прошлости је можда одбрамбеног става и било, али улажем много труда да не радим ствари тако што бих се бранио од нечега.

Још увек се дружите са Марином Абрамович?

О, да. Марина и ја смо заједно урадили неке дивне ствари, још од када ме је на Санденсу, у живом преносу, прекрила златним лишћем и претворила у, како је она то назвала, „утеловљеног бога”. Врло брзо ме је окарактерисала као интересантну фигуру, јер немам никаквих правила. Наше дружење почело је када сам је интервјуисао, наставило се заједничким перформансом, касније и документарним филмом који је снимила о мени, наступима у њујоршком МоМа музеју. Ми смо веома блиски, искрени пријатељи који се веома добро разумеју.


Коментари4
962d0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodanka Petrović
Марина Абрамович... АбрамовиЧ??? У питању је Марина Абрамовић, уметница о којој Политика редовно извештава.
Marko Petrovic
Po mo misljenju, utisku ,kako god: osrednji talenat, izuzetna licnost. Ima nesto slobodarski, avangardno...
Goran Jakšić
Bravo Dubravka!
izvinite ali
Osrednji glumcic zgodne face. Nista posebno. Cemu ovakva euforija?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља