субота, 06.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 24.02.2015. у 08:15 Никола Јовановић

Будућност српско-хрватских односа

Југословенска идеја била је изворно ствар интелектуалних кругова српског и хрватског народа. Док су српски и хрватски научници осмишљавали садржину међусобних односа и конципирали оптималну институционалну надградњу, интеграција је имала свој пуни смисао: стварање политички и економски еманциповане државе, која је обезбеђивала све материјалне предуслове за даљи развој и просперитет. Међутим, већ од 1918. године та идеја постаје општи плен ниских страсти и страначких препуцавања, док српска елита чак прави салто мортале и почиње да схвата југословенску идеју као апсолутни циљ, а не као средство за остваривање националних интереса.

Ту лежи први системски проблем српско-хрватских односа. Само права друштвена елита има капацитет да подигне поглед са краткорочних циљева и упосли идеју интеграције у сврху остваривања комплементарних националних програма. Међутим, данас су интелектуални кругови у обе земље у дубокој ерозији. У случају Хрватске, у недостатку јаке постконфликтне елите, популисти и националисти ће идеју интеграције радије злоупотребити за мобилизацију против унутрашњег непријатеља, или ревизиониста, него покушати да је искористе за снажење сопствене државе. Од целе „тисућљетње” традиције, испада да су једино „хрватски бранитељи заглавни камен домовине”, како истиче нова председница.

У Србији, пак, актуелна друштвена „елита” није имала снаге нити инспирације да осмисли аутентичан национални и развојни програм за 21. век, који би био здрава основа за регионалну сарадњу. Безидејност и несналажење у новим околностима настојали су се компензовати враћањем на историјски потрошене концепте и симулирањем активне регионалне сарадње, која је у суштини остала плитка, изнуђена и вођена слабостима, а не рационалним идејама.

Други системски проблем српско-хрватских односа је динамика проширења Европске уније. До 2007. године у оптицају је био француски модел политике ЕУ према Балкану, који је подразумевао да је за стабилност региона кључна симетрија у третирању Србије и Хрватске, идеално истовремени улазак ове две земље у ЕУ. Међутим, од тада превагу односи немачки приступ, према коме Хрватску треба издвојити као пример на западном Балкану и од ње начинити лидера региона. Уместо да се тиме постигло да српско-хрватска граница омекшава, па да се тако спусте тензије, она је заправо постала лимес, у староримском и хантингтонском смислу. Овакав развој догађаја додатно је потхранио национализам у Хрватској, уградио им у колективну сврху и идентитет сталну опозицију према источном суседу и пробудио осећај супериорности у односу на њега.

Имајући у виду ове две системске препреке, слабости друштвених елита и контрапродуктивно деловање спољнополитичког фактора, поставља се питање шта чинити. Пре свега, дефинисање наше спољнополитичке и регионалне политике треба да исходи из националног и развојног програма, кога још увек нема ни у назнакама. Сматрам да две кључне ствари тог програма треба да буду функционална економска интеграција данашњих малих и слабих балканских држава, у циљу стварања предуслова за индустрију обима у региону, као и подржавање инфраструктуре која повезује Панонску низију и Дунав с Медитераном, како би се омогућила транзитна индустрија.

Заборавили смо да је Србија постала пожељан партнер и пијемонт за јужне словенске народе тек када је постала релевантни чинилац у географском срцу Балкана. Сводећи се на флоскулу западни Балкан, Србија је потпуно запоставила централни, који се пружа од Мађарске до Егејског и Црног мора. Није случајно да је управо централни Балкан кључни правац за нови Пут свиле, који за Србију представља једну од последњих шанси да се приближи главним светским трговинским и финансијским токовима.

Мала историјска паралела: Србија је након Берлинског конгреса 1878. била у незавидној ситуацији – формално независна, али без материјалних и спољнополитичких предуслова за даљи развој. Уместо резигнације и подилажења јачима, тадашња генерација Новаковића, Цвијића, Косте Стојановића и многих других, упустила се у промишљање и јавни дијалог о томе како наћи излаз из ћорсокака. Тако је заправо почело златно доба српске модерне државе, где је југословенска идеја била схваћена као средство, а не као циљ.

Само истинска друштвена елита може да осмисли национални програм, укључујући и оптималну садржину српско-хрватских односа у данашњем тренутку. За оба народа, преоптерећеност сваког размишљања и дијалога хипотеком идеолошког и популистичког, представља велику препреку конструктивној регионалној политици. Рецесија, јавни дуг и неопходност увоза електричне енергије у обе државе јасно сведоче о резултатима таквог приступа.

Уместо да се у региону инспиришемо Сиризом, можда би било довољно за почетак консултовати сопствено историјско искуство и неговати националну елиту која може да стане у ред са својим светлим претходницима. Тада не би имали дилеме ни о српско-хрватским односима.

Коментари35
f757d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radica Jovic
Vec petnaest godina pojedinci, usamljenici, pricaju ili pisu o okupljanju elite. Problem je samo da oni koji upravljaju tj. drze vlast to nece ili ne zele da cuju. A pricaju kako rade za narod. Za njih narod i nacija nistu isto.
Deda Djole
Srpsko-hrvatski odnosi bi se mogli razvijati i kroz ekonomiju : Posle II Sv rata, da bi ziveli u miru i prosperitetu, Nemci i Francuzi su 1950 god izabrali PUT POMIRENJA kroz zajednicku ekonomiju. K. Adenauer i J. Monet su potpisali povelju - Uniju uglja i celika - bazu saradnje u industriji, trgovini i slobodnom kretanju ljudi i robe, kojoj su kasnije prisle i druge zemlje (EU). Kad bi mi imali sposobne i vidovite vodje, pa da i nase zemlje osnuju takvu ekonomsku uniju, nasa proizvodnja bi se utrostrucila, nasa roba bi, kao nekada, postala konkurentna i trazena u svetu.
Mića Smederevac
Dan kada je izvršeno etničko čišćenje je nacionalni praznik Hrvatske.Apsurd za početak ozbiljne saradnje.AVNOJ-ske granice su nerealne i silom nametnute.Opet apsurd.Puno stvari treba rešiti ali bez stranog mešanja .Ali to je sada nemoguće.
Ненад Весић
@ вокс попули Слажем се 100%. Поздрав!
lj v
Sigurno je jedno: svi misleći ljudi tog vremena imali su za cilj stvaranje južnoslovenske zajednice. Pitanje je zašto sada misleći ljudi nemaju takvu ideju; da li treba da dođemo do onih društvenih i političkih uslova u kojima su živeli naši misleći preci, pa da shvatimo da je to bila jedino ispravna ideja. Normalno, pod uslovom da državu shvatamo kao zajednicu slobodnih građana a ne robova.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља