понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:34

Часна биографија једног спорта

Аутор: Дубравка Лакићчетвртак, 26.02.2015. у 22:00

Часно је урађен филм „Бићемо прваци света” Дарка Бајића. Продукцијски угланцан, врхунски дизајниран. Са мање емотивног набоја у свом унутрашњем ткиву, него што га је имао филмски серијал „Монтевидео”, што је негде и логично. Јер, док је глумац Драган Бјелогрлић изгарао дајући и срце и душу у процесу доказивања да може бити и редитељ, Дарку Бајићу то није било потребно. Он је професор режије. Да постане и глумац, неће.

Ово је још један врло добар историјско-биографско спортски филм који је изашао из продуцентске кухиње „Интермедија нетворка”, продуцената Дејана Петровића и Звонимира Шимунеца. Прва два су говорила о историји југословенског фудбала, друга два (документарац „Били смо прваци света” и играни „Бићемо прваци света”) о светлој историји југословенске кошарке. Да нисам у међувремену видела и грчки филм „Дрво и љуљашка”, са копродуцентским потписима Петровића и Шимунеца, могла бих сада да „распредам” и о уоченом постојању дискретног шарма стилско-естетско-шематизованог продуцентског маниризма. Но, то и није важно. Од важности је да смо, са историјско-спортске тачке гледишта, добили још један драгоцен, важан и подстицајан филм. Филм који ће се радо гледати.

„Бићемо прваци света” је (заслужена) ода оснивачима чувене југословенске школе кошарке: Небојши Поповићу, Бори Станковићу, Александру Николићу и Радомиру Шаперу, тим „београдским буржујчићима” који су у послератној Југославији, на Калемегдану, прво основали Кошаркашки клуб Црвена звезда, а потом покренули кошаркашки бум. Успоставили специфичну филозофију кошарке која је кулминацију доживела освајањем прве златне медаље, на светском првенству 1970. у Љубљани. Овај филм је и велика посвета и тим првим „златним дечкима”: Тврдићу, Симоновићу, Јеловцу, Рајковићу, Ћосићу, Жорги, Капичићу, Данеу, Шолману, Плећашу, Чермаку и Скансију и „златном селектору” Ранку Жеравици. Ово је и слика једног времена (партијско-државне контроле, братства и јединства, екстазе заједништва и патриотизма) у којем се југословенска кошарка развијала и расла.

Суштински покретач оваквог филма је књига „Џез баскет” колеге Александра Милетића, а искусни сценаристи и драмски писци Небојша Ромчевић, Гордан Михић и Огњен Свиличић развили су причу на прави начин и у правој мери, зачинивши је и мелодрамским рукавцима и квалитетним дијалошким линијама. Бајић је пред собом имао добар сценаристички материјал, добре продуцентске услове, те је сву своју пажњу могао да усмери на композицију, пуноћу и лепоту сваког кадра, на маестралне сцене кошаркашке игре, на повремену промену динамике и свеукупну визуелну раскош, водећи прецизном редитељском руком филм до незаборавног финала.

Бајић је направио и праву глумачку поделу међу глумцима из Србије, али и из бивших југословенских република. Од Страхиње Блажића (као Н. Поповић), Милоша Биковића (Р. Шапер), Александра Радојчића (Б. Станковић) и Марка Јанкетића (А. Николић), до Јура Хенигмана, Горана Богдана, Крешимира Петра Ћосића, Роберта Курбаша, свако је одговорио свом глумачко-спортском задатку.

Изванредан је Сергеј Трифуновић као Ранко Жеравица, памтљиви су Тони Михајловски, Небојша Дугалић (као Владимир Дедијер), одлично је уклопљен амерички глумац Џон Севиџ (као оснивач Фибе Вилијам Џонс), симпатичан Лазар Ристовски (у лику друга Тита), док је Леон Лучев у лику измишљеног мајора Удбе Штукала – задуженог за гвоздени партијско-безбедносни надзор и високоморално опхођење првотимаца – осим хумора и комичности у функцији освежења, обезбедио филму и неку посебну димензију...

Бајић је у постављању и реализацији свеукупне естетике сигурног саборца имао у директору фотографије Милану Тврдишићу, а праве сараднике и у Андрији Зафрановићу (монтажа), Јелени Сопић (сценографија), Драгици Лаушевић (костими), Куну Шлегелмилху и Халиду Реџепашићу (маска)... Сваки појединачни допринос је уочљив.

Све у свему и пројекат „Бићемо прваци света” (филм и телевизијска серија) је за поштовање. Идеја о постојању продуцентске куће уско специјализоване за производњу само једног филмског жанра – жанра спортског (биографског) филма, можда не би била лоша. Наравно, под условом да се избегава било каква врста калупа или „штанцовања”. Не бих имала ништа против да једног дана видим играни филм, рецимо о Јасни Шекарић (стрељаштво). А можда би Милош Биковић, пошто је већ заиграо и фудбал и кошарку, могао у филму да заигра и тенис. Па да га још видимо и као филмског Новака Ђоковића.


Коментари6
b5131
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goran Stojanović
Posle svega pročitanog, ja samo mogu zaključim da nisam gledao film iz prikaza Gospođe Lakić. Film koji sam ja gledao sinoć u Sava centru je izuzetno loš - naivan, površan, tehnički nedovršen, zanatski neubedljiv. Za pamćenje ostaje samo uloga Nebojše Dugalića kao Vladimira Dedijera, sve ostalo je za zaborav. Ne shvatam ovako nadahnut tekst. Scenario je izuzetno loš. Dijalozi, sem par scena izuzetaka (prvenstveno zahvaljujći gospodinu Romčeviću i iskustvu Sergeja Trifunovića, inspirisanog Nebojše Dugalića, i simpatičnog Tonija Mihajlovskog) su prazni, nesuvisli, beživotni - na trenutke sramni. Deluje kao da je eminentni scenaristički trio zagrizao nešto potpuno strano svom senzibilitetu. Elementarno nerazumevanje mladih ljudi, istaknutih pionira našeg natrofejnijeg sporta, njihovih poriva, ideja vodilja, ambicija, htenja (na kraju krajeva), vodi sigurno ovaj film u propast. Bajićeva režija je na granici zanatskog minimuma, a gluma naših mladih nada sad već standardno loša.
срђан цонић
Дубравка Лакић је најутицаијнији српски филмски критичар. Због тога њене критике дају основне смернице о неком филмском пројекту за гледаоце. После Монтевидеа и филма о кошаркашима следећи пројекат који ради Интемедија је Златно доба Лесковца односно играни филм и серија Славујево доба. Почетак снимања се очекује овог лета. Једва чекам критику Дубравке Лакић о лесковачком златном добу. Биће то привилегија за Лесковац и лесковчане,
Gojko Milic
Kakva je to reč pamtljivi, valjda za pamćenje su uloge tog i tog
Slavko Petrov
Verujem da su utisci sveži, čim je autorka ovako nadahnuto napisala kritiku. Verujem i da su utisci opravdano dobri, jer ih pretočila u lepe rečenice. Verujem i u to da je produkcijska kuća, Intermedia netvork uspela da ponovi, pa čak i nadvisi, Montevideo, ali poslednji pasus, Dubravka ?! Suvišan, nakon više nego sjajne i potkrepljene kritike. Šta više, zveči - produkcijska kuća za proizvodnju samo jednog filmskog žanra, sportskog.... No neću da kvarim krešendo, možda predlog i želja uspeju, a onda... Pogledaću film sutra, prekosutra bez obzira na preporuke, jer je toliko razloga, a ne bih da nabrajam. Mogao bih nostalgično da odlutam u prošlost, a kakva je sadašnjost, možda se i ne vratim, pa neka žena sama vraća stambeni kredit i tandara mandara. U svakom slučaju lep prikaz filma, gospođo Lakić.
goran bivsi
Hvala, Dubravka.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља