недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Славујево доба и Ита Рина у Лесковцу

Аутор: Милан Момчиловићнедеља, 01.03.2015. у 22:00
Данашњи изглед зграде у којој је био биоскоп „Славуј” (Фото М. Момчиловић)

Лесковац – У Лесковцу је прошлог викенда премијерно приказан документарни филм „Славујево доба” који слика Српски Манчестер између два светска рата када је овај град доживео културни и привредни процват. Филм траје седамдесет минута, редитељ је Бојан Вулетић, сценарио су написали Селена Станковић и Звонимир Шимунец, познати новинар и продуцент, који је прошле године иницирао мултимедијални пројекат посвећен Лесковцу који обухвата изложбе, монографију, документарни и играни филм. Остало је још снимање играног филма чији је почетак планиран за крај идућег лета. Снимање ће трајати осам недеља, на локацијама у Лесковцу и Београду. Сценариста је Кокан Младеновић, продуцент је „Интермедија нетворк”.

Ко је био предузимљиви човек са надимком Славуј који је први у Лесковац донео филм и отворио ново поглавље у културном и друштвеном животу града? У мају 1938. године „Политика” је питала – да ли ће Лесковчани гледати себе на филму захваљујући свом предузимљивом земљаку Славују. Новинар и хроничар Лесковца Сава Димитријевић написао је књигу „Бубњара из Славујев биоскоп” у којој преноси сведочења Лесковчана о чувеном биоскопу „Славуј” и његовом оснивачу и власнику Душану Станковићу Славују. Након путовања по Француској где је гледао филмове, Станковић је у Лесковцу набавио апаратуру и почео да приказује филмове у својој кафани. Надимак, који је постао породични, добио је по томе што је у кафани чувао славује који су слободно летели.

Душан је био један од најбогатијих Лесковчана који је познат и по томе што је 1933. године у Лесковац довео тада анонимну младу глумицу коју је потом одвео у Париз на школовање. Била је то касније чувена Ита Рина. Душан је држао кафану која је увече претварана у биоскоп. Имала је билијар, а касније и шаховски сто. Најпре је приказивао неме филмове, а у кафани је био и клавир на ком је пијаниста пратио неме филмове. Изнад је стајао напис „Пивница и тон кино Славуј”.

Кафану и биоскоп наследио је Душанов син Драгутин Станковић звани Драги Славуј, који је унапредио биоскоп. Он је лично ишао у Београд и доносио филмове. Сала је увек била крцата. Према писању Саве Димитријевића, испод биоскопског платна био је билијарски сто. Преко дана се игра билијар, а увече, када ради биоскоп, Драги окрене билијар и на њему седи публика и гледа филм. Дању је то била кафана са великом баштом, са пуно столова, столица и цвећа, а увече биоскоп у ком су приказивана најзначајнија европска остварења тог периода.

Драги је био шерет који је смишљао духовите рекламе за сваки филм, а у Лесковцу се посебно препричава згода са магаретом. Елем, једино банкар Граочанкић није ишао у биоскоп „Славуј” и причао је по чаршији – „Само ја не идем у биоскоп Славуј”. Драги Славуј узме магаре, на њега стави таблу са написом – „Само ја не идем у биоскоп Славуј” и плати Циганче да по цео дан шета магаре испред Граочанкићеве банке.

Позната је и његова смицалица са бубњаром која се нашла и у називу поменуте књиге. Ево како Димитријевић то описује на лесковачком дијалекту: „Кд уђеш у биоскоп „Славуј” – с леве стране у ћошку је кубе – направено од железно буре за живу соду, казујев Миле Мерза и Гаца Манић, адвокат. На тој железно буре направена вратанца, а у буре запалена свећа од лицидерски колачи, купени куде Драги воскара. На прозорче на фуруну Драги Славуј залепија црвену ртију (хартију, прим. М. М.) и ти кад гледаш у фуруну видиш пламен, мислиш – гори ватра, приђеш да огрејеш руке, а оно – ладнооо! А тој и не важно, важно је да онај свећа што гори у кубе делује на гледаоци психолошки. Ладно гим, ал кад погледав у кубе и видив унутра црвено, викав – бубњи, бубњи, ће се згреје.

Култни биоскоп „Славуј” је радио од 1920. до 1948. године. Драги Славуј је у неколико наврата хапшен, био је у нацистичком логору у Маутхаузену, после рата робијао је у Нишу, а 1948. године му је национализована кафана, инвентар, биоскоп и сав намештај у кући. Умро је 1956. године. Последњи филм у биоскопу „Славуј” приказан је 25. априла 1948. године, а већ 2. маја отворен је нови државни биоскоп у ком су одржане само четири пројекције.


Коментари1
6b208
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kole Bačvanin
Eto koje nam je "oslobodjenje" donela komunistička banda. Šta je još gore to je da ih mumificiranih ima još.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља