Период на који је орочена Деценија Рома (2005–2015) истиче ове године. Циљ мера које су предузимане требало је да буде постизање суштинске равноправности припадника ромске заједнице у Србији. Свакоме је јасно да се у томе није успело, што значи да ће циљеви постављени пред Деценију Рома бити пред овим друштвом и њеним институцијама и у периоду који је пред нама.
Један од важних циљева суштинске равноправности грађана је образовање, то јест редовно похађање основне школе, али и што масовнији упис у средње школе и на факултете. Кад је о женској ромској деци реч, то је важан корак ка спречавању раних бракова. Ромски женски центар ,,Бибија” указује да је применом мера афирмативне акције у образовању од школске 2003/2004. до сада уписано укупно 2.694 средњошколца и 1.692 студента. Међутим, примери одустајања ромске деце од школовања веома су чести. У ,,женском случају” они су додатно оптерећени традиционалним положајем женске деце у патријархалним породицама. Девојчице се од раног детињства уводе у кућне послове, помажу мајци, чувају млађу браћу и сестре и брину о немоћнима у породици. Школа тако доспева у други план, а казнене мере за родитеље чија деца не иду у школу показале су се као неефикасне.
Много боље резултате даје ангажовање ромских педагошких асистенткиња и асистената. До сада је ангажовано њих 178 за подршку око 3.500 ромске деце, од којих су 1.500 ученице које редовно похађају основну школу.
Ромкиње у Србији живе у просеку 48 година, што значи да је њихов животни век око 25 година краћи од просека опште женске популације. Кратак животни век последица је лоших услова живота, а пре свега недовољне бриге за сопствено здравље. Феномен тзв. болесног здравља („Није ми ништа, проћи ће.”) код Ромкиња је веома чест. Разлози су многобројни: недостатак новца и времена, традиционалан став да жена „мора да је на ногама”, да је „срамота ићи због сваке ситнице код лекара” итд. Томе доприноси и дискриминаторски однос здравствених служби према ромској популацији. Све што личи на небригу и недостатак свести у ствари је научена улога жене која се жртвује за остале. Резултат тога су, између осталог, хроничне упале плућа због непрележаних прехлада.
Прерана удаја као један од најозбиљнијих видова кршења репродуктивних права довела је до тога да је у Србији најмање једна трећина Ромкиња старости од 15–19 година већ имала порођај, док је око четири процента њих родило живорођено дете пре своје 15. године. Рана удаја и рађање деце су истовремено и тренутак прекида школовања.
Ипак, у Деценији укључивања Рома највише је постигнуто у области здравствене заштите. До 2013. године у 59 градова у Србији ангажовано је 75 здравствених медијаторки, а оне помажу ромској популацији у домовима здравља. Такође, пројектима Министарства здравља до сада је остварено здравствено осигурање за 2.564 особе, вакцинисано је 3.936 деце, обављено је 2.318 систематских прегледа и 272 мамографије, а 6.345 Рома и Ромкиња је изабрало лекара. Контролисано је здравље 1.087 трудница.
Мада су истраживања о распрострањености насиља над Ромкињама веома ретка, према неким анкетама, 75 одсто Ромкиња у Србији су у неком периоду живота биле жртве насиља. Оне ретко траже медицинску помоћ због повреда, што је резултат специфичног односа према мушким члановима породице, али и према друштвеним институцијама од којих многе Ромкиње не очекују помоћ.
Низак ниво образовања и дискриминаторски однос послодаваца највише доприносе неповољном положају већине Рома, а поготово Ромкиња, на тржишту рада. Сива економија је зато главни начин њиховог преживљавања. Национална служба запошљавања обезбеђује средства за покретање малих бизниса и самозапошљавање, а предвиђени су и додатни бодови за припаднике ромске заједнице. Питање је ипак колико су такви подстицаји реални. Већина Рома нема претходна знања и вештине за вођење сопствених послова и без одговарајуће су стручне спреме. Поред тога, рано одустајање од образовања доводи Роме у позицију неконкурентности на тржишту рада.
Јавна политика за унапређење положаја ромске заједнице у Србији препознатљива је по: декларативном залагању за решавање проблема, по неуједначеном односу локалних заједница, по претераном ослањању на донаторска средства и по одсуству родне димензије у решавању проблема. Приводећи крају Деценију Рома уз сазнање о непостојању свести о важности ефикасне јавне политике, ромски цивилни сектор се залаже за редефинисање појединачних и спорадичних акција и за увођење целовитог приступа решавању проблема.
*Kоординаторка Ромског женског центра Бибија
(Публикација „Мониторинг јавних политика: ефекти Деценијe Рома на положај Ромкиња у Србији” резултат је пројекта „Активна инклузија и права Ромкиња на западном Балкану, 2012–2015” који је реализовала „Бибија” из Београда уз подршку Кер интернешенел НВБ, Сарајево и коалиције ромских женских организација)
