понедељак, 15.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:18

Деценија и по трагања за несталима на КиМ

Аутор: Дејана Ивановићсубота, 14.03.2015. у 09:15
Верица Томановић испред фотографија несталих (Фото И. Милутиновић)

Међу фотографијама више стотина људи на зидовима просторије Удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији стоји и слика Милице Радуновић (1938) из села Дашиновац код Дечана. По евиденцији удружења, Милица је била прва жртва киднаповања у јужној српској покрајини, од 1998. до краја 2000. године. О Милици се губи сваки траг 23. априла 1998. године, а сaмо дан раније њена ћерка Лидија Миленковић са породицом је посетила родитеље у Дашиновцу.

– Отац Милош и мајка су остали у селу са још десетак житеља, углавном старих. Желели су да чувају имање, да брину о кући, веровали су да нико неће да их дира. Убрзо после нашег одласка чули смо преко радија да се блокирају села и све што даље знам о мајци биле су само гласине – прича за „Политику” Лидија Миленковић, која после 17 година не жели да одустане од трагања.

Пролазили су месеци а Лидија није могла апсолутно ништа да сазна о родитељима. Притиснута невољом, сталним претњама и страхом, њена породица је у јесен 1998. морала да побегне из Ораховца. Уточиште су у годинама које су уследиле, пронашли у Лазаревцу.

– Пријавила сам нестанак Међународном комитету Црвеног крста и дала узорак за ДНК анализу. Уз помоћ ових узорака су касније пронашли и идентификовали мог оца, који је убијен са комшијом и бачен у канал. Ништа о мајци, међутим, ни после свих ових година, нисам могла да сазнам – каже Лидија.

Осим Миличине ни после деценије и по од последњих отмица, није откривена судбина више од 500 киднапованих и несталих Срба на Косову и Метохији. Пуних 15 година Удружење породица киднапованих и несталих на КиМ, које сутра обележава годишњицу постојања, не прекида потрагу за њима, иако је нада да ће се открити све мања – каже за „Политику” председница удружења Верица Томановић.

– Од 1998. до краја 2.000. године нестало је и убијено на хиљаде цивила на Косову и Метохији и те злочине починили су наоружани и униформисани Албанци. Ми данас и даље трагамо за 525 чланова породица које су у нашем удружењу. Протеклих година иза нас сахранили смо 361 несталог чији је идентитет потврђен на основу датих узорака најближих, али нико није оговарао за злочине над овим људима – истиче Верица Томановић.

Она напомиње да је највећи број жртава, чак 75 одсто, убијено или киднаповано после 10. јуна 1999, односно доласка мировних снага на Косово и Метохију. Сви случајеви несталих пријављени су међународним и домаћим институцијама, сродници су дали узорке за ДНК анализу, али ни после 15 година не зна се ништа о овим несрећним људима. Због тога се стиче утисак, каже наша саговорница, да некоме не одговара да истина изађе на видело.

– Крајем деведесетих на Косову и Метохији прекршене су све декларације о људским правима и ускраћено је основно право – на живот. За 15 година нашег рада сазнали смо да су постојала места ужаса где су убијани Срби и други припадници неалбанских националности, где се трговало њиховим органима, да постоје масовне гробнице... Обраћали смо се Карли дел Понте, Савету безбедности, сведочили у америчком конгресу, тражили помоћ Савета Европе... Тражили смо да се испитају наводи из књиге Дел Понтеове, обраћали смо се и Дику Мартију... И ништа нисмо могли да постигнемо иако је чињеница да су Кфор и Унмик морали да заштите све становнике Косова и Метохије, што нису учинили. У многим случајевима су познати извршиоци кривичних дела и постоје валидни подаци о томе, као и сведоци, али и они малобројни поступци у којима је суђено злочинцима, најчешће се завршавају ослобађајућом пресудом – истиче Томановићева.


Милица Радуновић прва нестала – 23. априла 1998.

Олгица Божанић, чија је готово цела породица приликом напада на Ораховац и околна села 1998. године одведена у логор и тамо убијена, све ове године бори се да истина о злочину над њеним најмилијима изађе у јавност и да починиоци буду кажњени.

– Посмртни остаци чланова моје породице пронађени су 2007. године у гробници Волујак, али за злочин над њима нико није одговарао ни пред међународним ни пред нашим судом. Циљ нам је да се пронађу сви нестали, да њихове породице коначно добију одговоре и да имају где да им запале свеће, али и да се обелодани да су на Косову страдали недужни људи, цивили – истиче Божанићева, која је секретар удружења.

Према недавно објављеним подацима Међународног комитета Црвеног крста, на територији Косова и Метохије и даље се трага за 1.655 лица свих националности, док је у протеклој деценији решена судбина 1.545 несталих. Прошле године решено је 68 случајева особа чији је нестанак био пријављен.

Како је раније за наш лист изјавио Вељко Одаловић, председник Комисије за нестале Владе Србије, требало би да се настави испитивање терена на Косову и Метохији – око планина Бајгора и Чичавица, као и локације у близини Ђаковице и Клине, за које постоји сумња да крију масовне гробнице. И даље се чека и одговор на питање шта је било са шест несталих припадника Војске Југославије у рејону карауле Кошаре, на граници према Албанији, где су 1999. године вођене жестоке борбе. Отворено је и питање када ће се испитати подручје на северу Албаније где постоји могућност, према неким наводима, да постоје масовне гробнице.

Потребан закон о несталима

Један од проблема са којима се суочавају породице несталих и киднапованих је и непостојање системског законског решења – закона о несталим лицима, каже Верица Томановић.

– Ми смо једина земља у региону која није увела овакво законско решење, па смо суочени са проблемом да породице због изузетно тешког материјалног стања одлазе на Космет и ваде албанска документа да би остварили накнаду за свог несталог члана породице. Да ли то значи да жртве морају бити прве које ће признати такозвано независно Косово? – пита Томановићева.

Она помиње и најављено оснивање међународног суда за злочине ОВК и истиче да се не треба ограничавати само на 1999. годину, јер су припадници ове организације чинили злочине и током 1998. и 2.000 године. 


Коментари0
a95c8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља