понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Сведочанство о српским војницима у северној Африци

Аутор: Слободан Кљакићпонедељак, 16.03.2015. у 15:00
Лука Николић

„Србија памти Бизерту” већ више од четири месецаплени велику пажњу у Београду, Нишу, Осечини и Ваљеву, а сигурно ће у Лозници, Бајиној Башти и у другим местима заинтересованим да виде поставку чији је аутор Лука Николић, потпуковник у пензији.

Не чекајући да надлежни формулишу 2014. „возни ред” обележавања 100-годишњице Великог рата, осведочен у традиционално неразумевање њихових представника док је писао монографију „Србијо, мајко и маћехо”, коју је објавио 2010, потпуковник Николић је прионуо на посао и сачинио сликовни сажетак своје монографије.

На 45 паноа представио је 87 фотографија, илуструјући истину о делу државе Србије која се нашла у егзилу на просторима француске северне Африке између 1916. и 1919. године. Мада је с Бизертом у средишту то била најдубља могућа, не само санитетска него и војна позадина Србије у Великом рату, ову истину је, на жалост, готово сасвим прекрио песак заборава.

Све је почело 9. јануара 1916. када је после „Албанске голготе”, на сигурно тло у Бизерту, француска крстарица „Виктор Иго” довезла први српски војни транспорт. План је предвиђао да се рањени и изнемогли српски војници лече и опорављају негде у дубинама Сахаре, али је адмирал Емил Гепрат игнорисао заповест своје Врховне команде: „То је немогуће, морају се барем за прво време сместити под кров”. Због ове одлуке српски војници су га назвали „српском мајком”.

За три и по ратне године бродски конвоји су у северну Африку довезличак 61.260 Срба, од којих је њих 41.135 пристиглоради лечења, а остали углавном због почетног опоравка и војне обуке.

Могло би се рећи да је Бизерта у то ратно време била и наш град јер је у њој свакодневно боравило око 5.000 Срба. Одатле је на Солунски фронт упућена читава једна армија – 52.314 прездравелих, опорављених и обучених војника који су учествовали у славном пробоју.

У тој великој колонији у егзилу било је 2.048 инвалида, а на 24 гробља широм северне Африке остало је да вечно почива 3.226 српских војника. Међу њима и Ђунисије Николић, због кога је Лука Николић својевремено одлучио да испуни морални дуг – да пронађе гроб свог деде и других српских ратника. Упустио се у неизвесно вишегодишње трагање које је далеко надрасло првобитну идеју. Не само да је унук пронашао дедин гроб у павиљону Српског војног гробља у Мензел Бургиби у Тунису, него је открио заборављена 24 гробља и установио где се налазе парцеле на којима су вечна почивалишта готово сваког српског војника на северу Африке.

Као резултат тих истраживања Николић је објавио поменуту монографију „Србијо, мајко и маћехо”, по чијим мотивима ће 2012. бити снимљен и документарни филм „Бизерта – повратак у легенду”, али све то није сматрао довољним. Приредио је и ову изложбу која је први пут представљена у октобру 2014. у Дому Војске у Београду.

На основу прворазредних извора представио је живот српске војне колоније у Бизерти и другим местима северне Африке, приказао објекте у којима су лечени, рехабилитовани и обучавани српски војници.

У широком захвату Николић је оживео и успомене на њихов свакодневни живот, о коме довољно сведочи чињеница да је у Бизерти изашло 872 броја листа „Напред” штампаног ћирилицом, да су српски војници својим рукама подигли најлепше ратно позориште у Лазуазу за три хиљаде гледалаца у коме је изведено 217 представа, да је на афричком северу први пут „проговорило ћирилицом” и Брајево писмо за слепе.

Изложба је крајем прошле године представљена у Српском лекарском друштву, 9. јануара ове године отворена је на ВМА, о чему смо писали, онда у Нишу, потом у Осечини, ових дана завршава гостовање у Ваљеву, али се њено путовање на окончава.

У реализацији изложбе аутор је имао подршку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, а свесрдно је помогло и неколико добротвора. Лука Николић наглашава да су му у припреми помогли др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова и Снежана Неговановић из Завода за заштиту споменика културе Београда, а у реализацији досадашњих поставки професор др Брана Димитријевић, председник Секције за историју Српског лекарског друштва.

------------------------------------------------------

Савезнички план

Намера ми је да јавност Србије, посебно младе у мањим срединама, упознам и на овај начин са темом која је у историографији запостављена и којој се не придаје значаја какав заслужује. Зато ова изложба расветљава нека важна питања: откуд Срби у Африци, како су тамо доспели, шта су радили, где су се лечили и обучавали, где су гробови преминулих. Коначно, изложбом се разјашњава најбитније – огромна улога Бизерте и северне Африке у попуни истрошених редова српске војске и у пробоју Солунског фронта. Наши ратници, наиме, нису пристизали у Бизерту као избеглице, како то неки желе да представе, већ су тамо упућивани по плану савезника и Врховне команде пре свега ради лечења и обуке, истиче Лука Николић.


Коментари9
172e2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Лука Николић
Молим господина Михела, Ајдуковића и Петровића који су тражили контакт са аутором изложбе и књиге, да ми се јаве на телефон 063-1776-786. Аутор Лука Николић
Olgica Andric
Поштовани Лука, ово је чланак од пре 2 године па се надам да ћете пронаћи и мој одговор. Волела бих да ступим у контакт с вама јер сам и сама заинтересована за ову тему. Унапред хвала, Олгица Андрић, преводилац
Препоручујем 0
Mare X
Tužno je kad u jednoj zemlji sve počiva na rijetkim pojedincima i njihovom entuzijazmu, umjesto da institucije rade svoj posao, ili makar da pomažu ovakve napore koji su hvale vrijedni. Ispada da živimo u srednjem vijeku, kada je skoro sve što je kulturno bilo vrijedno počivalo na bogatim ili makar predanim i upornim individuama, i njihovom naporu. Da li da čovjek zaključi kako je svaki ozbiljan rad na kulturi zemlje Srbije zaista nešto što je prebačeno na pleća entuzijasta? Pa čemu onda postoji ova zemlja, sem da ju se pljačka i pustoši? S ovakvim elitama Srbiji ne treba niti jedan jedini vanjski neprijatelj. Ona će se urušiti pod teretom njihovog parazitluka. I onda će se naći neko da ju žali, i doziva... treba dozivati sjećanje na ovakve vrijedne ljude. Bez njih bi sve ovo skupa bilo još jadnije.
gedza sumadinac
Moj narode! Moramo sami da cuvamo od zaborava nase pretke i ztrve koje su oni podneli za rad nas koji smo danas tu.Oni kojima je to posao ocigledno ne mare.Nama je to obaveza.Ideja za pocetak sa veb stranicom gde potomstvo palih nam heroja moze da dopunjava fotografijama i dokumentima je odlicna.
Bob Petrovich
@Uros ajdukovic, moj deda Petar je krenuo sa druge strane, prebegao iz Austro-Ugarske vojske odmah po izbijanju rata, preplivao Drinu i presao na srpsku stranu kao dobrovoljac. Preko Nisa, Draca stigao u Bizertu, pa odatle preko Soluna istim putem, kuci. On je imao srece da ostane ziv. A mnogi se nisu vratili. Grupne fotografije vojnika i oficra izradjene na tvrdom kartonu velicine razglednice su slane rodbini tek da jave da su zivi, sa cenzorskim pecatom "pisi listove, pisma ne idu. Jasnoca likova na fotografijama je neverovatna, cak i za danasnje vreme (kontakt kopije sa velikoformatnih aparata). Mislim da bi bilo od velikog znacaja da se izlozba "Srbija pamti Bizertu" stavi na internet da bude dostupna sirom sveta, i da je dopunjavamo svojim fotografijama, kao spomen na one kojih vise nema i ciju smo zrtvu tako lako procerdali.
Алекс Алекс
Браво! Подржавам,тако нешто је веома потребно и чак неопходно да се не би заборавили они на којима почива и наша данашња слобода. Хвала им и вјечни мир и радост душама њиховим.
Препоручујем 0
miroslav o
Kroz Bizertu su prosli I srpski dobrovoljci iz Amerike.Moj deda je bio jedan od njih.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља