среда, 24.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:52

Како преживети беду

Аутор: Ана Тасићсреда, 25.03.2015. у 22:00
Из представе „Рулет плес”

Настала према тексту Филипа Вујошевића, представа „Живот стоји, живот иде даље” редитељке Јелене Богавац документаристички је утемељена, а тематизује борбу за преживљавање уметника и уметности у данашњој Србији. Без уобичајеног илузионизма, глумци Сузана Лукић, Милош Тимотијевић, Александар Ђинђић и Славен Дошло у форми директног обраћања публици или интервјуа говоре о себи у личном и професионалном смислу.

Циљ такве директности је снажније укључивање гледалаца у ток радње, подстицање на критичко сагледавање света. При томе се аутори непрестано играју са документаризмом, развлаче границе између стварности и фикције, уз присутност оштре (само)ироније. Она је, на пример, садржана у избору да се током целе представе на зиду у позадини пројектују имена жртава из Сребренице, уз објашњење актера да је то начин испуњавања захтева финансијера за друштвену ангажованост. На тај начин се аутори са правом брутално директно разрачунавају са многобројним пројектима у којима такозвана ангажованост постаје сама себи сврха, на рачун истинског уметничког оправдања дела.

Представа „Живот стоји, живот иде даље” је у основи занимљива, али није било потребно увођење подуже сцене у којој лик виолинисте Петра декламује ставке из Резолуције 1244 Савета безбедности о ситуацији у вези са Косовом. Ова сцена на крају предуго траје и сурвава динамику представе у провалију, упркос томе што јесте идејно оправдана у погледу поменутог критичког односа према насилној ангажованости позоришних пројеката.

Такође изграђена на савременом домаћем тексту Александра Југовића, представа „Рулет-плес” у режији глумца Марка Живића бави се сродном темом, могућностима и границама преживљавања у данашњем друштву. Но, средства приказивања безграничне борбе за опстанак овде су другачија. Радња је углављена у оквире жанра мелодраме са примесама црне комедије и сатире, уз метафоричка значења о преживљавању у суморној свакодневици. Ликови су два блиска пријатеља, Милан (Милорад Дамјановић) и Дејан (Марко Јањић). Први је у вези са Босиљком (Јелена Ракочевић Цекић), док се други спанђава са њеном мајком Ружом (Љубинка Кларић).

Глумци складно играју између реализма и фарсе, снажно изоштравајући мане ликова: Миланову килавост, његову скоро слепу послушност према Босиљки, Дејаново гадно користољубље и лажљивост, Босиљкину манипулативност, Ружин религиозни фанатизам као замену за одсуство љубави. Деликатним коришћењем светла, музике (композитор Бора Дугић) и увођењем паралелних призора игре, редитељ Живић је сцену осенчио суптилном осећајношћу, која је у фином контрасту с преовлађујућом фарсичношћу ликова. „Рулет-плес” је непретенциозно остварење, једноставног шарма и благе комике, због чега ће га публика вероватно волети.

Представа „Струјосек” донела је још једну праизведбу српске драме писца Александра Радивојевића у режији Александра Швабића. И она израња из нашег хаотичног, унесрећеног друштва, али на знатно грубљи, бруталнији, безнадежније таман начин, што је чини врло необичним делом на српским позоришним репертоарима. Представа такође гради критички однос према локалној стварности у погледу оштрог огледања опште кризе, која доводи до немогућности покривања основних животних трошкова, али и срозавања важности културе, на пример кроз мотив затварања биоскопа. Комад се истовремено бави и радикалном критиком глобалног окружења, које је превише зависно од нових технологија и друштвених мрежа, без којих стварни живот данас више не постоји.

Глумци су усаглашено театрално, карикатурално, уобличили ишчашене пластичне ликове: Струјосека, који са ђаволским задовољством и секиром сече струју неплатишама (Гордан Кичић), одлучног Сердара (Марко Гверо), туњавог Војводе (Бранислав Трифуновић), Оца трансвестита који има посебно пробојну, искривљену комику (Миодраг Крстовић) и Војводине трудне Стаје, умишљене савремене уметнице (Милица Гојковић). Млади редитељ Швабић је дискретно пустио да се бизарни, надреални, црнохуморни тонови разливају по сцени, чинећи „Струјосека” блиским сензибилитету млађих генерација, љубитељима жанровских англоамеричких филмова.    


Коментари0
bcf87
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља