петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:15

Шта све можеш да забраниш кад си диктатор

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 27.03.2015. у 08:15
(Фото Издавачка кућа „Завет”)

Ко није бар једном пожелео да апсолутно влада својом земљом, духовито је реторско питање које у својој књизи-приручнику за апсолутисте почетнике „Желите ли да постанете диктатор” поставља норвешки новинар и писац Микал Хем (1973). Ово дело код нас је објавио „Завет”, у преводу са норвешког Софије Вуковић. Микал Хем вечерас од 19 часова присуствоваће у Београду представљању своје књиге у УК „Пароброд”, а сутра од 19 сати наступиће у оквиру манифестације „Савамала бук фест” (Миксерхаус, Карађорђева 46). „Већина особа које за себе тврде да су божанства заврше на психијатријском лечењу. Међу диктаторима је, насупрот томе, сасвим нормално узвисити се до нивоа божанства, или се прогласити једнаким Богу... Они могу да подижу џиновске куле, палате, споменике, и друге престижне грађевине, без тендера или испитивања воље бирача”, само су неке од предности диктаторске позиције о којима пише Хем у својој књизи.

Читалац може да се забави док чита вашу књигу, нарочито због форме водича кроз тоталитаризам. Колико дуго истражујете овај проблем, и зашто сте се одлучили баш за форму приручника?

Као дечак од дванаест година, са породицом сам се преселио у Зимбабве, где смо живели две године, тако да сам врло рано искусио диктатуру. Било је то 1980. године, када Роберт Мугабе још увек није постао тиранин какав је данас, али је већ тада почео да ограничава утицај политичке опозиције. Идеја за мој блог и књигу дошла је нешто касније. Током својих путовања посетио сам неколико ауторитарних земаља. Почео сам да уочавам многе сличности између различитих диктатура, као и све необичности које диктатори раде. Посета Туркменистану из 2003. године, када је земљом владао Сапармурат Нијазов звани Туркменбаши, показала ми је обе стране тоталитарног система: бизарну и тиранску. Неколико година касније, када сам радио за норвешки недељник „Ну тид” имао сам колумну „Диктаторске вести”, где сам желео да покажем чудну и помпезну страну ауторитарних лидера. Касније се колумна развила у блог. За сатиру сам се управо одлучио због тога што мислим да диктатори заслужују да буду исмејани, и зато што је хумором лакше допрети до читалаца.

Који је најлакши и најбржи начин да се постане диктатор: да ли треба бити потомак диктатора, живети у земљи са неразвијеном економијом и ниским нивоом образовања становништва?

Доста помаже ако је неко потомак диктатора. Има неколико примера диктатора који су наследили исту позицију, као што је Илхам Алијев, садашњи председник Азербејџана. Исти је случај и са владарима арапског света. Такође, пуч може да буде брз и безболан. Године 1992. двадесетпетогодишњи војни капетан Валентин Страсер скоро случајно постао је председник Сијера Леонеа, када је у председничку палату ушао да се жали поводом ниских плата војника. Председник Џозеф Саиду Момо толико се уплашио војске да је побегао, и Страсер је затим постао председник. Али, пуч може да буде и опасан. Војни пуч против председника Гамбије Јаије Џамеа завршен је тако што је неколико завереника убијено.

У којим демократским државама примећујете сенку диктатуре?

Многе утврђене демократије „склизну” с времена на време. Сједињене Америчке Државе које у војном затвору у Гвантанаму држе недоказане терористе, пример су демократске државе која избегава владавину закона. Имате и неколико држава које су донекле демократске, али још увек имају ауторитарне тенденције цензуре и прогона опозиције, међу којима су Турска, Венецуела и Малезија.

Зашто су неке земље, или читава подручја подложнија тоталитаризму, и зашто је често „страном фактору” стало да тако и остане?

Мислим да су разлози историјски. На пример, већина бивших совјетских република јесу диктатуре зато што никада нису искусиле демократију. Њихови нови владари често воде порекло од старе совјетске политичке елите и задржали су стари совјетски ауторитарни систем и када су се земље осамосталиле. Други пример су државе које су биле европске колоније. Иако су њихови владари, као што је на пример Велика Британија, биле демократске земље, колоније нису биле устројене по демократском систему. Када су се осамосталиле, њихове нове вође преузеле су старе аутократске структуре. Бивше европске комунистичке земље су изузетак и брзо су постале демократије. Верујем да је то због тога што су желеле да се уједине са остатком Европе, као што су то желеле и земље западне Европе, улажући доста у ову идеју. А „страни фактор” врти се око геополитичких интереса. Стабилна Саудијска Арабија Западу је важна због производње нафте и због тога што му је важан савезник у арапском свету. Запад не занима да ли је њено политичко уређење засновано на диктатури. Са друге стране, Иран се сматра претњом за стабилност у региону, и зато Запад жели да се његов режим промени.

Који су најчуднији закони диктатора?

Мој „омиљени” диктатор Сапармурат Туркменбаши Нијазов забранио је балет, оперу и циркус, због тога што нису део културе Туркменистана. Забранио је водитељкама ТВ вести да стављају шминку. Мушкарцима није било дозвољено да имају дугачке браде и дугачку косу. Цар од Централне Африке Жан-Бедел Бокаса забранио је да се бубњеви свирају радним данима. Мобуту Сесе Секо, некадашњи председник Заира, забранио је да се на телевизији спомиње било чије име, осим његовог. Франсиско Масијас Нгуема, бивши председник Екваторијалне Гвинеје, плашио се образованих људи, тако да је забранио реч интелектуалац, као и ношење наочара.

Моћ је секси. Који су најсексепилнији диктатори свих времена?

Неколико диктатора у младости су били прилично секси. На пример млади, бунтовни, Фидел Кастро. Покојни диктатор Буркине Фасо Томас Санкара имао је исти бунтовни шарм. Садам Хусеин и Муамер Гадафи били су згодни када су били млади. Али, Гадафи није лепо ни остарио.

Добар начин остајања на власти има „династија” Ким у Северној Кореји. Због чега је мера владавине над медијима увек најбољи метод?

„Династија” Ким није само контролисала медије да би се одржала на власти, али су пропаганда и култ личности у великој мери томе допринела. Медији су важни због тога што је битно имати увид у проток информација. Када контролишете информације, имате моћ над људским мислима и идејама. Медији у Северној Кореји најцрње представљају остатак света, и народу говоре да су сви други завидни на начин живота у овој држави. Руски председник Владимир Путин разуме важност медија. Једна од првих ствари које је урадио, пошто је био изабран 2000. године, јесте да највеће телевизијске станице стави под државну контролу. Тако да се у њиховим програмима увек могу чути лепе ствари о Путину.


Коментари5
001ef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sramno vidjenje
Decko, ajde olaadi, Gadafi i Sadam nisu mogli ostariti jer su ih ubili Ameri. A Kastro je i ovako star veci baja od svih mladih poluidiota na svetskoj politickoj sceni. Ovaj tekst je toliko tendenciozan, da mu mesto nije u Politici. Jel to ispitujete dokle se moze?
Es. Ku.
Svaka analogija s našim diktatorima je, eufemistički i po inerciji, više nego očigledna. Zato, bravo Marina, zbog izbora sagovornika... Ovoga puta, pretpostavljam, bez sponzora i pakovanja kao kiki - bonbona(!).
Aleksandar Lubis
Vrlo inspirativan tekst ne samo u prezentaciji pisca, vec pre svega budi jaku citalcku zelju da se ova knjiga ima sto pre u privatnoj biblioteci. Tekst je jasan, sazet, i pruza jedan zaista koherentan uvid u pricu o diktatorima. Ono sto je najbolje je cinjenica da se izmedju redova prepoznaje i prica o domacem diktatoru koji samo nastavlja tradiciju prethodnika. Istina, ne u drasticnoj formi kao pomenuti azijski ili africki, ali svakako sa svojim originalnim supermenskim ponasanjem. Vidi se da je tekst izasao iz pera pismene novinarke, sto je danas raritet u nasoj medijskoj (ne)kulturi gde se uglavnom kilometarskim tekstovima predstavljaju omasena porodicna izdanja. Ovaj clanak je odlicna lekcija svim novinarima kako treba voditi intervju sa ino piscem koji je nov na ovim prostorima i kako ukazati citaocima na potencijalne vrednosti. Mislim da zaista vredi procitati ovu knjigu jer nas drzi budnim u svetu koji je odavno posrnuo u abnormlani ljudski sebicluk.
марко марковић
зашто Политика објављује тенденциозни коментар о Путину?
Mara M. -
Mikal Hema sam upravo "upoznala" preko ovog intervjua i baš mi se dopao. Hvala mu na širenju znanja i davanja tema za razmišljanje. I naša vlast bi se mogla naći na njegovim stranicama jer je "zaslužila" to sa svim svojim pričama i ponašanjem da bi se mnogi čudili čega sve ima u svetu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља