петак, 24.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:47

Поезија је као парфем

Аутор: Зоран Радисављевићчетвртак, 26.03.2015. у 22:00
(Фото лична архива)

Бити песник данас? Има ли то смисла? Може ли се? Данас, када изгледа да је „златно теле” – једини циљ живота, а трчање за њим – једини начин живота.

Овако, у књизи есеја „Скривени посао”, коју је објавила Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у едицији „Повеља”, песник Мирослав Максимовић (1946), размишља о поезији. У четрдесетак кратких, луцидних есеја, аутор је све рекао о песницима и поезији, данас и овде.

Главни јунак ове књиге јесте – поезија. Каква се поезија пише данас?

Одлична. Бар она коју најбоље познајем – српска. Изаберите, по властитом укусу, сто песама наших песника које су објављене, рецимо, у последњих двадесет година, па ћете видети какво је то богатство. Богатство живота. Да га чешће имамо на уму, ми који за њега знамо, а да га упознају они који за њега не хају – много шта би нам изгледало другачије. Као народ, били бисмо бољи, Србија би била лепша. Ово личи на песничко претеривање, или самољубље. Али није то. Народи који нису свесни и не држе до својих (духовних) вредности, не могу да напредују, чак ни економски.

Кажете да је поезија као парфем: мала количина, а много јаког мириса. У чему је њена предност у односу на друге уметности?

Метафора о парфему је сугерисала предност када је реч о тржишту – у смислу слабијег, или никаквог, његовог притиска на поезију. Тржиште није заинтересовано за поезију, као, рецимо, за филм, или роман. У контексту уметности, међутим, не може се говорити о предности, али може о специфичности. Та специфичност често ставља поезију у позицију авангарде књижевности. Ако погледате историју новије српске књижевности, видите да су њене битне тежње прво наговештене у поезији.

Модерна српска поезија почиње с књигама Миодрага Павловића „87 песама” и Васка Попе „Кора”. Да ли су те књиге биле и нека врста политичког манифеста?

Том почетку, обавезно додајем и књигу Душана Радовића „Поштована децо”. Да су те књиге политички манифест, или чак само књижевни манифест – данас би биле тек ставка у хронологији догађаја, без нарочитог значаја. Узроци и разлози уметности су мање приметни, али су дубљи од узрока и разлога политике. Неки ЦК може да донесе резолуцију о слободи уметности, али не може да направи уметност. Она је стварање слободе, а манифести, политички или књижевни – прича о слободи.

Полемишете са ставовима Душана Радовића о модерној поезији. Шта је модерна поезија данас?

Нисам имао намеру да полемишем са Радовићем. Више сам га тумачио и, заједно с њим, разговарао с модерном поезијом. Закључак тог разговора гласи да је модерност – аутентичност, „потреба да се изађе из окошталих и потрошених облика стварања” коју сваки прави песник има. Модерност је стваралачка категорија, а не опредељење, она је оно (ново) што настаје (каткад полемички) из традиције. Тако је било, тако је данас.

Описујете како је настала песма Стевана Раичковића „На септембарској плажи...” Како, заправо, настаје песма?

На разне начине. Нема рецепта. Често су најуспелије, најбоље, оне које настану наизглед случајно, стицајем околности, као поменута Раичковићева. Случајност, у поезији, није случајна, него је плод „скривеног посла”.

Не слажете се с мишљу: кад топови говоре – музе ћуте. Поезија, тврдите, настаје и у ратовима?

Наравно. Ни живот не стаје у ратовима, па зашто би стала поезија? Рат изоштри и појача исконски крик човековог постојања, а у том крику је и поезија.

Кажете да нема песме без приче. Да ли је песма настала сажимањем приче, или је прича настала проширивањем песме?

Есеј на који се ваше питање позива, варијација је размишљања на тему односа врста књижевности. Не може ту ништа нарочито ново да се каже, али мој је утисак да је песма настала из првобитне неизрецивости, из неартикулисаних крикова човекове тежње за комуникацијом. Прва реч на свету је и прва песничка реч, била је откриће, препуно значења, као што је то и данашња песничка реч. Песма је ближа човековој младости, а прича човековој зрелости. А знамо да се младост и зрелост у човеку стално мешају, без обзира на узраст, и да није важно шта је пре, а шта после, него да у датом тренутку доприноси пуноћи човековог бића.

Љубавна поезија је чежња за љубављу, или успомена на љубав. Између љубавне поезије и љубави, дакле, не стоји знак једнакости?

Ех, како би то било да љубавна поезија може да буде љубав! Били бисмо поштеђени разноразних мука, али не би било ни разноразних узбуђења којих у љубави има. Пошто то није тако, остаје нам да разговарамо о особинама жанра љубавне поезије, а да крајичком ока гледамо како љубав пролази. А онда је, изненада, осетимо у љубавној песми: прошла, али није отишла.

Ко вреднује поезију и одлучује о њеном трајању?

Нико, поименце. А сви, помало. Највише, ваљда – време. Сваке секунде, будућност постаје садашњост, да би, у истој секунди, постала прошлост. Те секунде су као витамини, што их је више, неке песме постају све јаче. Неке друге песме, међутим, имају судбину да су им дате невитаминске секунде, па нестају заједно са њима. Али, стрпљив судија је време: милијарде секунди протекну у заборав, а онда једна врати песму у садашњост, као да управо у тој секунди настаје. И то је једина „моћ” поезије, тај њен спој са временом. Отуда и ово данашње смутно доба, које у својим суровим калкулацијама уопште не рачуна на поезију, има неки подсвесни респект према њој: осећа да ће његове калкулације заувек нестати са његовим секундама.

Поезија је у сваком друштву на маргини. Шта треба учинити да се поправи положај поезије и песника?

Маргина је њено природно место. У буци и збрци средишта, изгубио би се дубински сјај живота, који исијава из поезије. Тај положај (поезије) не може се мењати, ни поправљати. А положај песника? Па, исти је као и положај поезије, мада, наравно, људи које називамо песницима имају различит живот и судбине, и ту би се дало, као уосталом и код других људи, штошта мењати и поправљати.


Коментари3
292ff
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ненад Кебара
Модерна, послератна, српска поезија почиње са песмом Риста Тошовића "Вратимо се малим стварима" , а сви други песнички ловори Павловића, Попе и Радовића, о којима Мирослав Максимовић лепо говори, потпуно су заслужени. Тошовић је изнутра отворио капије праображају српске поезије, стога га ниједна антологија не може заобићи. А читање антологија, као што се да закључити из Максимовићевих дивних речи, основ је народног здравља.
neva sokrates
Zaista dobar tekst. Pomjera granice analitičkog i čistog poetičkog. Autor je, drugim riječima, rekao da nema otkrovenja svijeta i postanja bez poezije, onog dubinskog krika u nama. Treba isto tako reći da su kompletnosti razgovora doprinijela i pitanja Radisavljevića, naizgled pojednostavljena i generalizujućeg usmjerenja, ali, u suštini, pravovremena, direktna, bez okolišenja, jasna... Otuda, knjiga eseja Miroslava Maksimovića biće veliko zadovoljstvo za svakog onog ko bude u prilici da dođe do nje. Apelujem na knjižare u Podgorici da je što prije nabave - radi nas (a ima nas, ipak) koji vjerujemo u poeziju! Sve čestitke i pjesniku i novinaru!
Tarzan Smilja
Odličan tekst!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља