четвртак, 18.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:15

Да сам могао да бирам, живео бих у Србији

Аутор: Дејана Ивановићпонедељак, 30.03.2015. у 08:15
Ђек Маринај (Фото Р. Крстинић)

Србију сам заволео као младић, јер сам у њој нашао уточиште када ми је било најтеже. Због тога књигу песама посвећујем овој земљи и мојим пријатељима Србима који су били уз мене и помагали ми, почиње за „Политику” своју исповест доктор филозофије, професор и књижевник Ђек Маринај, Албанац који више од четврт века живи у Америци.

А његова животна драма почела је када је као двадесетпетогодишњи новинар 1990. године, радећи у албанском граду Скадру, објавио песму у часопису „Дрита” (Зора). У то време у Албанији се, каже, живело тешко, стеге комунизма су биле изузетно чврсте, а режим који је наметнуо Енвер Хоџа, иако тада већ било прошло пет година од његове смрти, био је и даље изразито јак.

Песмом „Коњи” Ђек је изразио свој револт према тадашњем систему и комунизму, али ни сањао није колико ће она постати популарна.

– Часопис је „нестао” са киоска у року од два сата, људи су писали моје стихове на салветама које су ишле од руке до руке, пролазници су ме тапшали и бодрили. Био сам млад, револтиран режимом. То поподне пошто је сав тираж „Дрите” распродат, седео сам у ресторану и ручао. Пришао ми је човек и честитао на песми. „Ви баш не волите комунизам”, додао је. „Песма је о животињама”, одговорио сам, „много их волим нарочито коње”. Иронично се насмејао, а онда се представио: био је припадник специјалних полицијских снага и напоменуо – да ујутру дођем на разговор – прича Маринај.

Био је свестан огромне опасности у којој се нашао: људи су у овом комунистичком режиму, каже, једноставно нестајали. Одлуку је донео у тренутку: сачекао је да падне мрак, покупио неколико књига и ћебе, поздравио се са породицом и упутио кроз шуме ка граници са тадашњом Југославијом. Ноћу ју је прешао илегалним каналима и нашао се у Црној Гори. Бежао је, каже, да сачува живот.

– Стигао сам до неког села и тамо су ме мештани упутили у војни гарнизон. Испитивали су ме, али били су изразито благи, одредили ми притвор од 14 дана, колико се добијало за илегални прелазак границе, а да ми ни лисице нису ставили на руке – сећа се наш саговорник.

Из Црне Горе стигао је у Србију, и то у Падинску Скелу где је био камп за избеглице. Тамо је провео два месеца. Ноћу је спавао у прихватном центру или код мештана који су му своја врата широм отворили. Дању је радио за надницу на пољима, брао кукуруз...

– Радио сам све што су ми нудили да бих се прехранио. Имао сам дугу косу, јер нисам стизао да се ошишам, био сам у старој одећи, али никада ме нико у Србији није гледао са подозрењем, већ напротив са поштовањем и жељом да помогне. Сва моја очекивања у вези са вашом земљом далеко су надмашена – истиче Маринај.

Из Падинске Скеле прешао је у прихватни центар смештен у подножју Авале. Тамо је провео шест, седам месеци. Радио је током дана за надницу и стекао пријатеље Србе – за цео живот. И данас су нераздвојни иако их деле континенти.

– Да сам могао да бирам – остао бих у Србији. Али нисам: речено ми је да могу да аплицирам само за две земље – Америку и Канаду. Изабрао сам Америку. Када сам одлазио моји пријатељи су ми дали новац да се снађем – прича Маринај.

Када је стигао у „обећану земљу” није знао ни реч енглеског. Само албански и делом српски. Тражио је у хотелу „некога из Европе” у нади да ће моћи да се споразуме. Упутили су га на радницу у хотелу – Душицу.

– Био сам пресрећан када сам је упознао – Српкиња из Румуније, знала је ваш језик и могао сам да јој читам, причам... Убрзо се родила љубав, венчали смо се после три месеца. Мојој срећи није било краја: био сам заљубљен у Душицу, дивну жену и уз то Српкињу – са осмехом прича Ђек.

Живот у Америци није био лак, наставио је школовање уз обавезан рад, магистрирао је, затим и докторирао. Књижевност је остала његова велика љубав, издао је више књига песама. Данас је професор енглеског и комуникација на универзитету у Даласу и у својој класи, каже, увек има и по неколико студената из Србије. Својим ђацима говори о Србији, у програм је укључио и наше књижевнике о чијим књигама прича са одушевљењем. Питамо га како живе у Америци: „Супруга Душица ради као болничарка са најтежим болесницима, живимо скромно, али смо срећни и окружени великим бројем пријатеља, међу којима има много Срба.”

Ни 25 година пошто је напустио нашу земљу није је заборавио. Кад год може дође у посету. Као и ових дана. Разговарамо док Маринај чека своје београдске пријатеље. Чешће је у Србији него у Албанији, земљи у којој се родио. У родно место ишао је три пута у последње две и по деценије, а у нашу земљу бар дупло чешће. А кад не може да дође, у Америци прати сва збивања о Србији. Највише воли фудбал и прати наше тимове. Није ни чудо, каже, што толико воли српски фудбал, јер супруга Душица је рођака румунског фудбалера српског порекла Миодрага Белодедића.

– Када бих морао Србију да опишем у неколико реченица, рекао бих: ако долазите у ову земљу са поштеним намерама и желите да радите – у Србији ћете добити само добро. Ако тражите невоље – наћи ћете их – каже Маринај.

Био је уз нас и ратних, деведесетих година, причао је у Америци да није истина оно што се говори у медијима о Србима – људима који само стварају невоље, како су нас представљали у америчкој јавности.

– Имам срећан живот у Америци, али пуно пута помислим да га не бих имао да није било Срба који су ми помогли. Мој живот је могао да се заврши у Албанији те 1990. баш као што је страдао мој пријатељ који је као двадесетједногодишњак, само шест месеци пре мог бега, покушао да напусти домовину. Убијен је – с тугом се сећа Маринај.

----------------------------------

На насловници књиге – Авалски торањ

У посвети на првој страни књиге песама „Долазим да позеленим”, коју је недавно издало Удружење књижевника Србије, Ђек Маринај је написао посвету својим пријатељима Србима који су му помогли пре четврт века. За насловну страну књиге намерно је изабрао – Авалски торањ, у знак сећања на све оно што је доживео у Србији и на – Авали.  

– Ова књига ми је веома важна, њом на скроман начин желим да кажем Србији хвала за све што сам у вашој земљи лепо доживео: помогли сте ми када ми је било најпотребније – каже Маринај.


Коментари11
c3b89
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

hvala i dodjite nam opet
Rasplakao me je tekst, eto hvala Bogu da se neko iz Albanije setio da kaze kakav je srpski narod. Mnogi su tako bili primljeni kod nas, ali niko da spomene... Hvala dragi srpski zete, zelim svu srecu i radost vasoj porodici i - HVALA VAM. Da je vise ovakvih prica i da jednom zauvek prestanu svi sukobi i ratovi na svetu.
Darla Spek
Др Маринај је један Протонист (Протонисм) и тражи добро у свему и свима. Очигледно да цијени много шта ваша земља урадила за њега, а да се не боји да га изрази. Веома смо срећни што имамо такву позитивну особу и опен миндед академског Америци. Сада сам инспирисан да посети Србију. Надам се да ћу имати добру искуство.
Јован Н. Јевремовић
По природи посла био сам бар 2 пута годишње у Приштини. Виђао сам се поред Срба и са неким образованијим Албанцима који се, у главном по сатандардном понашању, облачењу и преферирању модерних ставова тог времена, нису раз- ликовали од нас. Све почиње убиством старжара испред дома ЈНА, када се и по- нашање мојих познаника мења у смислу да су и они показивали изесатн степен забринутости те да им није било пријатно дуже задржавање са нама. Неки од њих су се повукли са нашом војском, чак више хиљада а неки су остали тамо и даље пријатељски настројени, све отвореније као протиче време. Мислим да ми нисмо у стању, са оваквим безебедн. структурама да преко тих људи де- лујемо у правцу придобијања евидентно наклоњених људи Србији, скептичних на будућност овакве алабнске државе.
citac HU
1990. ponudjeno mu je aplicira za Kanadu, ili Ameriku, izabrao je Ameriku. Zivot je i tamo bio mukotrpan, uz rad je magistrirao i doktorirao, danas radi kao profesor engleskog i komunikacija na univerzitetu u Dalasu. Cini mi se da je kljucna figura u njegovom zivotu, tih godina, ali i danas, ta srpska dusa, Dusica. Mi smo upravo tih godina bezali glavom bez obzira od nesrece koja se navijala nad nasim glavama, zivotima i sudbinama. Ja vec 20 godina ne pricam sa zenom o tri teme. Kako smo ziveli pre toga, tamo kod kuce. Svedsku ne smem ni u sali da spomenem, tu i tamo razmenjamo po koju rec o zivotu ovde, zivot koji poznaje barem pet bolje od mene, iako ni ja nisam bas neobavesten. Onaj mladji sad je tek poceo da stedi, da bi se otisnuo u svet, ja ne mogu da mu pomognem, zivot se poigrao sa mnom, uspeo sam samo da ostvarim dve male penzije, sa kojima bi ziveo kod kuce skoro ko u loju. Inace, kad malo dublje razmislim, nisam, nismo nista promasili u zivotu, niko od nas cetvoro, zivimo...
Milos Rebronja
Bas lepa prica

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља