петак, 19.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Спектакл о женској (не)зависности

Аутор: Ана Тасићпонедељак, 30.03.2015. у 22:00
(Фото Р. Крстинић)

Настао према тексту енглеске ауторке Кетрин Џонсон, мјузикл „Мама мија” у чијој се основи налази музика шведске поп групе „Аба”, романтична је комедија која се највише бави односима између родитеља и деце, али и мушко-женским релацијама. Радња се дешава на једном грчком острву, уочи венчања двадесетогодишње Софи, која је одрасла са мајком Доном, не знајући ко јој је отац. За дан свог венчања жели да га пронађе, па на церемонију позива три могућа кандидата, бивше Донине љубавнике.

На тематском плану се издваја проблем женске независности, дискусија о смислу и границама феминизма, значења ослобађања жена од егзистенцијалне везаности за мушкарце. Заплићу се и расплићу питања о браку, као о институцији која је између љубави и ропства. Дона и Софи имају супротстављене погледе на то, али се они током развоја радње мењају, доносећи значење њихове релативности. Кроз постављање ликова бегунаца из света бизниса (Скај, Сем), одметника из лудила лондонских берзи, које они напуштају и долазе у медитерански рај, дискретно се тематизује и однос између једноставног живота у природи и стресног хаоса градског живљења. Наравно, ова идејна грађа је у овој врсти спектакуларних представа у другом плану, али је ипак присутна, толико да заинтригира и мисли гледаоца. Другим речима, овај мјузикл не исцрпљује свој смисао у раскошном ватромету игре, песме, музике, плеса.

„Мама мија” редитеља Југа Радивојевића успешно је остварен мјузикл у сваком сегменту извођења, инструменталном, вокалном, плесном, драмском (диригенти Весна Шоуц и Милан Недељковић, кореограф Мојца Хорват, драматург Слободан Обрадовић). Глумци су на сцену донели усаглашено лежерну и стилизовану игру, благо карикатурално померену, што потпуно одговара жанру музичке комедије. Софи, која уласком у брак жели да има другачији живот од своје мајке, играју Ива Стефановић и Милена Живановић, у алтернацији. Наступ прве глумице је солидан (играла је на претпремијери), док је игра друге глумице снажнија, у драмском и певачком погледу (играла је Софи на премијери). Самосталну Дону заиста сјајно, самоуверено али и једноставно, игра Јелена Јовичић, драмски и вокално супериорно. Њене најбоље другарице, такође бивше рокерке и феминисткиње одрасле у либералним шездесетим годинама, заводљиво обликују Душица Новаковић (Тања) и Ивана Кнежевић (Роузи). Ликове Дониних бивших мушкараца ноншалантно и убедљиво стварају Драган Вујић Вујке, у улози највећег мангупа међу њима, некадашњег панкера Харија, Владан Савић је опуштенији Бил, писац номад, а Слободан Стефановић је Сем, најозбиљнији од њих. Скаја, Софиног посвећеног вереника, такође надахнуто игра и пева Жарко Степанов.

Песме „Абе” су тематски чврсто уклопљене у радњу, њихови текстови су стопљени са њом, нису само лебдећа декорација. Оригинални стихови на енглеском језику су препевани на српски, али не увек у потпуности. У случају низа песама је рефрен остао на енглеском језику, на пример у „The Winner Takes It All”, „Dancing Queen” и другима, док су остали стихови из тих песама певани у српском препеву. То звучи помало чудно, због језичке недоследности, неуравњености, мада се тај избор може разумети, јер је вероватно направљен због опште препознатљивости тих песама у енглеској варијанти (превод Најра Крвавац Перишин).

Мобилна сценографија Александра Денића омогућава функционално мењање призора, конструкција је која се окреће према потреби радње и означава различите просторе игре, собу, трпезарију... Костими Бојане Никитовић су прешарени и кичасти, често делују јефтино. Добронамерно гледано, можемо тумачити да је то био циљ, имајући у виду шљаштећи визуални кич који су и чланови групе „Аба” гурали у своје наступе.

Посебну енергију су на сцену донели чланови балета у неколико изванредно ефектних појава, чврсто и дисциплиновано изведених, а врло маштовитих кореографија. Међу њима се издваја веома шармантан „ронилачки” плес, сценски атрактиван јер плесачи, костимирани као рониоци, на сцену групно ступају кроз аудиторијум, а излазе пентрајући се у десну ложу која означава брод. Београдска поставка једног од најуспешнијих џубокс мјузикала „Мама мија” који је премијерно изведен 1999. године у Лондону, а онда имао четрдесетак различитих продукција по целом свету, као и филмску верзију, импресиван је спектакл у сваком погледу.


Коментари5
76755
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandra k
Mjuzikl je odlican i uz Producente trenutno najbolji na Terazijama. Generalno ne volim reziju Juga R medjutim ovde se pokazalo da kad imate pre svega sjaaaaajnu Jelenu Jovicic a onda i sjajan ostatak asambla, dobru muziku,scenografiju, kostime... ne mozete predstavu unistiti sve i da hocete.Svaka cast i cestitam svima koji su ucestvovali u stvaranju a veceras je prepuna sala skandirala.
sanja sanja
Neverovatna reakcija na primedbu na koju kritičar ima apsolutno pravo, čak i kad nije u pravu. Doživljaj kiča može biti različit kod svakog od nas, ali fakat je da se po kostimu ne može zaključiti koji je period. Jesu li to 70., 80. ili 90.? A nema veze ni sa grčkim ostrvom, mediteranom, lepotom življenja.
Objektivna Gledateljka
Andjelkovicu, gledala sam predstavu i slozila bih se sa mislju da su kostimi nikakvi, mozda i najslabiji deo ove inace odlicne predstave. I ne vidim ama bas nikakvu malicioznost u kritici Ane Tasic, iznesen je sud o izgledu kostima, a to sto vama Andjelkovicu nije po volji, ne moze se dovoditi u vezu sa navodnom malicioznoscu kriticarke.
Cudno Andjelkovic
Gospodjica Tasic,evidentno,ima nešto protiv vrsne,nase najbolje kostimografkinje,Bojane Nikitovic. Kad nije mogla da je zanemari onda je "dobronamerno" njen savrsen kostim koji u potpunosti daje znacaj,lepotu,ovom sjajno,bez ijedne zamerke,izvedenom mjuziklu. Sta je tu jeftino,sta je kic? Zna li Ana Tasic? Da li bi ronioce prepoznala da su to,da nije bilo onog savrsenog kostima? Da li bi svaki lik i svi oni sjajni igrači tačno,precizno,kostimom kazali sta su i ko su? Da li je šarenilo mladosti, sunčanog grckog ostrvca drugačije trbalo obuci? Koliko je uopšte autorka kritike upucena u ovaj vazan deo predstave? I cemu ova malicioznost,cak i ako joj cenjena kostimografkinje nije po volji?
Aba Mama
Predstava je fantasticna, siguran sam da ce biti hit. Pozoriste na Terazijama je pokazalo da je jedinstveno u ovom delu Evrope. Cestitke ansamlu i pozdrav redakciji Politike od vernog citaoca.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља