петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Реконструкција прошлости

Аутор: Ана Тасићсубота, 04.04.2015. у 22:00
Из представе „Мале тајне” (Фото Раде Крстинић)

Радња представе „Мале тајне” према тексту и у режији Горана Марковића се дешава у распону од двадесетак година, од тридесетих до педесетих година прошлог века, а прати настанак и развој једне позоришне дружине. У сценском тексту се кроз неколико појединачних људских прича исписују драматичне промене политичких околности, од предратног доба, преко ратних времена, до строго цензурисаног југословенског друштва педесетих година. У свему томе се позориште указује као огледало друштва, простор који значајно одражава све битне политичке и личне потресе.

Марковићев текст је вишеслојан и донекле актуелан, јер се бави непрекидно важним односом између политике и театра. Представа је остварена у сложеној форми, смеши драмског, плесног, музичког, медијског позоришта. Оригиналне композиције Зорана Симјановића, шлагере који личе на музику из времена када се радња дешава, фино изводи шесточлани бенд „Хот клуб Београд”. Трочлани плесни ансамбл у неколико сцена и физички, динамично илуструје догађаје (кореограф Мирко Кнежевић), а у више наврата се у позадини приказују и различити видео-снимци, од филмова, до документованих позоришних представа. Глумци Предраг Ејдус, Маринко Маџгаљ, Тихомир Станић, Срђан Тимаров, Петар Бенчина, Андријана Оливерић, Бранислава Подрумац, Миодраг Радоњић, Милош Анђелковић, Раде Ћосић и Андрија Кузмановић су стилски уједначено, реалистички, на сцену донели ликове позоришних ентузијаста, учесника театарских и друштвених драма. Сценски дизајн је сведен, елегантан (сценограф Небојша Брадић, костимограф Драгана Огњеновић).

Наведени појединачни елементи представе су неоспорно квалитетни. Но, да би једно сценско дело било у потпуности вредно, потребна је пунија режија, особенији сценски захвати који би упечатљивије повезали све делове сложеног позоришног чина. Представи „Мале тајне” то, нажалост, недостаје, због чега она делује као нека врста ревије, а не као заокружено уметничко дело.

Од недостатка суптилније режије пати и представа „Мајстори, мајстори”, али на другачији начин. Настала је према опште омиљеном филму истог аутора, Горана Марковића, чија се радња дешава у једној београдској школи седамдесетих година прошлог века. Представа редитеља Милана Караџића доноси неку врсту реконструкције наше прошлости, времена радничког самоуправљања, али без сценски промишљенијег сагледавања његових данашњих значења. Редак редитељски поступак који означава помак од прошлости је увођење дечјег хора, сценски ефектно, али више на поетско-симболичком, него на конкретнијем, друштвено-политичком плану (композитор Ирена Поповић). Укључен је и понеки савремени коментар, на пример на крају, када Милоје (Милорад Мандић) обећава директорки (Милица Михајловић) националну пензију, како би се она мирно повукла. Но, тај детаљ није нарочито домишљат, па не помаже у погледу стицања уметничких поена представе.

Са друге стране, Караџићеви „Мајстори, мајстори” свакако имају комерцијалне потенцијале. Публика ће их сигурно врло радо гледати, јер су настали према култном филму, као и зато што доносе плодан спој сочне трагикомедије и бујног глумачког надахнућа. Глумци су карикатурално оживели бројне ликове из познато распојасане школе, типичног балканског колектива. Милош Самолов је наступио у улози тромог домара Столета, љубитеља ракије, Нада Секулић је резигнирана и зарозана Кева, Ненад Ненадовић је Вуксан, шеф рачуноводства, који кука за сваки утрошени динар.

Небојша Илић је дискретно искарикирао Богдана, заменика директора и мелодраматичног љубавника, Андрија Милошевић је доста оштрије, али комички ефектно, приказао неотесаног Саву, наставника ОТО-а, Александар Радојичић Шиљу, наставника физичког који једва чека да се размеће својим мишићавим телом. Зоран Цвијановић је Ћира, нежни наставник уметности, згађен свеприсутном малограђанштином, Милош Влалукин је немарни Кевин син, Боба Латиновић крута феминисткиња Дуња, математичарка у отпору према дубоко укорењеној патријархалности. Борка Томовић у улози Гоце, наставнице енглеског језика, другачија је од већине, њен лик није карикатурално уобличен, већ више у реалистичким цртама, сведеније. Она презире ту средину грубих тиквана и успијуша заробљених у институционализованом расулу, достојанствено означавајући протест против таквог система.


Коментари1
22bc7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

gundjalo gledalac
Rekao bih da se Goran Markovic potrosio, vec duze vreme pravi predstave koje se samorecikliraju, nema mnogo novoga da kaze. Zato mislim da je bolje da vise ne rezira u pozoristu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља