петак, 19.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

И уметнички и политички искорак

Аутор: Ана Тасићсреда, 08.04.2015. у 22:00
(Фото Јелена Станковић)

Значења Шекспирове трагедије „Ромео и Јулија“ у редитељском тумачењу Предрага Микија Манојловића концентрисана су на теме односа љубави и мржње, на неопходност комуникације и превазилажења напетости у конфликтним околностима (драматургија Олга Димитријевић). Представу изводе албански и српски глумци, на албанском и српском језику. Избор да се на београдској сцени говори двојезично, без превода текста на албанском језику, значајан је и храбар. Реч је о симболички ефектном чину који у себи носи метапоруку, идеју да се морамо разумети и онда када се не разумемо, то јест да комуникација треба да се одвија упркос конкретној (језичкој, политичкој) баријери. У дијалозима често долази до прелажења из српског у албански језик и обрнуто, чиме се важност те идеје непрестано наглашава.

Манојловићев сценски рукопис карактерише минимализам знакова и суптилна стилизација. Сценски простор је сведен, одређују га две укрштене стазе, као симболички коси, Андрејин крст. У сценама у којима се Капулети и Монтеки сукобљавају позиционираност на супротним крајевима ових стаза једноставно а сугестивно визуализује њихов конфликт (сценограф Бранко Хојник). Кореографија Соње Вукићевић упечатљиво изражава динамику борби у сценама физичких сукоба, али и страсну љубав између Ромеа и Јулије у призорима физичког остваривања њихових осећања. Љубавне сцене су обогаћене додатним поетским зачинима, на пример нежним лебдењем балона од сапунице, што прати и уживо извођена музика (композитор Владимир Пејковић). Призори насиља су стилизовани, зачудни, блиски језику немачког театра, на пример у сликама страдања Меркуција (Горан Јевтић) и Тибалта (Фарис Бериша), када Наратор (Арта Селими) брише њихову крв џогером, при томе веома емотивно певајући.

Трагичност љубавника који падају због политичких нетрпељивости драмски снажно су представили Албан Укај, као мекши Ромео, и Милица Јаневски као жустрија, бунтовна Јулија. Ова помереност њихових родних идентитета у представи означава могућа queer тумачења, односно прикривену Ромеову хомосексуалност. Овакво разумевање учвршћује Меркуцијева театрална враголастост, његово самоиронично представљање као „Гонџе цвета“ (у Голдберговој queer теорији Меркуцио је интерпретиран као Ромеов латентни, могући сексуални партнер).

Непопустљивост родитеља приказали су Небојша Глоговац (Капулет) и Наташа Тапушковић (Госпођа Капулет), хладно, одлучно, гордо. Арменд Исмајли је Монтеки, а Едона Решитај Госпођа Монтеки, блажа и самилоснија. Лоренцо Уликса Фехмијуа функционално је благ и прибран, а Парис Николе Ракочевића хладно прагматичан. Тонове лежерности и комичности посебно су донеле Анита Манчић (Јулијина дадиља) и Арта Селими (Наратор). Ови елементи комике важни су у погледу веродостојног представљања Шекспировог трагикомичног погледа на свет. Он је често и највећу таму прожимао комичним цртама, стварајући тако идејно згуснути драмски универзум, исплетен од супротстављених значења, судареног мрака и светла.

Финале представе доноси јасну мисао о неопходности помирења супротстављених страна, Капулета и Монтекија, Срба и Албанаца, након трагедије, болне за обе стране. То је уобличено на сценски узбудљив начин, у околностима скидања маски, разбијања позоришне илузије. Глумци се директно обраћају гледаоцима, представљају се скоро сваком посебно, рукују се са нама, нуде нам храну, бришући тако границе између нас, стварају простор заједништва. Гледаоци симболички постају део представе, а драма на сцени продире у друштвено тело, постаје друштвена драма, чиме се сугерише и идеја ширег друштвеног помирења, не само сценског.

Томе претходи сцена у којој глумица Анита Манчић, не више у улози Дадиље, већ под својим стварним именом, критички говори о изговорима и вечитим окривљавањима других за сопствене грешке. Под упаљеним светлима сценски простор постаје друштвени форум, критичка платформа сагледавања осетљивих политичких проблема, а не само изоловани естетски чин, какав уметност често јесте. Манојловићево сценско читање Шекспирове трагичне романсе, представљено на сцени Народног позоришта у Београду, значајан је и политички и уметнички чин. 


Коментари7
5a686
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

hamlet iz mrduse donje
ma sta naprica, ne dopada ti se njegova gluma? hahah... najbolji ex yu glumac, a ne folirant kao serbedzija.
jalov posao grbavo prase
Besmisleno!Apsurdno!Osamdesetih smo se bas "koproducirali",zajednicke predstave,kulturno-zabavni programi,sportski....Ej bre,manite nas tih apsurdnosti!Oni ne zele nase "pruzene ruke",njih nije briga za "neophodnost pomirenja",oni imaju CILJEVE!I ostvarice ih!Jer,sa druge strane imaju prodavce magle!Zemlju u kojoj zive neki ljudi koji jos nisu shvatili da je bratstvo-jedinstvo propalo,da je od one zemlje nastalo 5 ipo drzava,jer KiM jos nije potpun-nema ga u UN,a Srbija...pa to je nesto sto podseca na drzavu,sa nekim jedinkama koje smatraju da ce biti bolje ako nestanemo kao narod,postanemo gradjani ove tvorevine gde se svakodnevno i dalje pustaju partizanski filmovi,parole i dalje zive.....
iz NJujorka -
Veliko postovanjje za nase Narodno pozoriste. Gledala sam u januaru Narodnog poslanika, odlicni glumci, rezija. Evo ja sam gledalac Met. Opere i naseg Narodnog pozorista. Nisam ljubitelj M Manojlovica doduse, ne znam kakav je reziser, ali mi ne prija njegova gluma. Ali zato Bane Vidakovic, i mnogi drugi mi veoma prijaju. Secam se predstave bila je mislim 97a, god ili 98a jedan divni gospodin Aca baletan u penziji me pozvao u NP da gledamo ili Sve je dobro sto se dobro svrsi ili mnogo Buke ni oko cega; Uveo me g. Aca kroz ulaz za glumce, a oni svi u onim divnim kostimima i gledau ko je usao .. a gos. Aca kako ga Bog dao, kaze "Gospodja je samo radi vase predstave dosla iz NY" pa dobro nije bas ali skoro. Bili su odlicni i u toj predstavi a verujem i u Romeu i Juliji. Nema tu politike to je samo opomena da sto Bog spojji ljudi NE treba da razdvajaju. a divan je G. Rush koji u u filmu Shakespeare in love kaze da ce sve biti dobro ..podseca me na nase nablize kada nas hrabre all is well
Aleksandra K
To sto glumci glume na dva jezika i sto su razlicite nacionalnosti nikako ne znaci i mesanje umetnosti i politike. Apsolutna budalastina. To sto Mikija ima svuda pa i treba da ga ima ako dobro radi svoj posao pa opet postavljam pitanje zasto je neukusno da nekog ima svuda?
cudno bas
Narodno pozoriste bi, pre svega, trebalo da bude hram umetnosti a ne politike. Dokle će se u umetnićku produkciju gurati neumetnicki sadržaji prst u oko. Zašto potcenjujete estetski sud naroda. Svakako da sam za saradnju i pomirenje , ali kakve ovo veze ima sa umetnošću. Najtužnije je što ljudi koji pretenduju da se zovu umetnicima stvarno misle da rade u cilju umetnosti. I tu leka nema. I jos nesto, gos' Miki malo ste se previše umnožili; nema gde vas nema, od Ateljea, Jugoslovenskog dramskog, radionica, evo i do Narodnog. Nije li to malo neukusno! Ili zasita mislite da ste nezamenljivi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља