Небојши Глоговцу припале су готово истовремено ових дана две награде. Годишња награда његове матичне куће, Југословенског драмског позоришта за улогу Адама у представи „Разбијени крчаг“ , која му је  донела и награду за најбољег глумца на  Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић” у Пожаревцу. Небојшу Глоговца гледали смо ових дана у српско-албанској представи „Ромео и Јулија” по делу В. Шекспира, у режији Предрага Микија Манојловића, која  је извођена у београдском Народном позоришту, а у мају се очекује  и премијера у Приштини. Небојша Глоговац тумачи лик грофа Капулета…

После Оберона, краља вила и вилењака у Шекспировом „Сну летње ноћи”, у гледали смо вас као грофа Капулета у „Ромеу у Јулији”. У чему је снага овог вечног Шекспировог дела и ове представе уједно?

Дело „Ромео и Јулија” прича о љубави и мржњи, односно, о мржњи која не да љубави да процвета. Са једне стране, и онако праволинијски гледано. Са друге стране у нашој представи се бавимо мржњом између два народа која не да љубави да се опет роди, односно, њиховом заједништву и бољем заједничком животу.

Капулети је одважни, поносни, тврдоглави отац којем је стало до угледа породице. Ко је Капулети данас? Да ли Капулети воли своју ћерку кад јој брани да воли?

Мој гроф Капулети је мало другачији, строжи је него што треба. Притисак на ћерку је јачи него што је то нормално, иако Капулети каже да ће благословити онога кога његова ћерка Јулија воли. Са друге стране он врши велики притисак на своје дете, јер је престрог родитељ и из свега у мом, односно, нашем тумачењу произилази Јулијина жеља да оде и побегне што пре. И да не послуша очев савет. Али љубав коју она носи у себи је много јача од очевих наређења. Дакле, Капулети је претерано строг отац. Та претерана строгост означава да је та његова ауторитарност важнија од тога шта и кога Јулија воли.

„Деца у љубави против родитеља у мржњи” могло би се одредити као тема овога дела. На шта нас упозорава ова прича о љубави и мржњи?

Неколицина мртвих на крају представе који леже на сцени и последњи контакти Капулетија и Монтекија када се они рукују и бацају ножеве би требало да буду снажна порука за нека будућа времена.

Колики је грех мржња. Какав је свет без љубави и идеала?

Доказано је чак и са медицинске стране да мржња јако лоше утиче на стање унутрашњих органа и она се негде похрањује и трује и нас саме. Оно што мрзимо код других требало би превазићи, неким лепшим средствима поправити. Мржња разједа онога ко мрзи пре свега. То је сигурно.

Да ли смо сви ми понекад Капулети? Односно, да ли смо заборавили да волимо?

Те емоције, као што је љубав су потиснуте у други план. Некако су опет дошла, ступила на снагу нека друга мерила и вредности. И данас вероватно имамо потребу да волимо и то је наша духовна храна, али пред теретом капитала, зараде и брзог ритма живљења љубав не стиже да цвета.

----------------------------------------------------------------

Јулија може да буде било која девојка

Млада глумица Јована Гавриловић у пројекат „Ромео и Јулија” ушла је мало касније, а тумачиће Шекспирову Јулију у алтернацији са Милицом Јаневски.

– Представа „Ромео и Јулија” доноси љубав и мржњу као осећања која су у нама урођена, усађена. Трећа компонента је комуникација. Капулети и Монтеки су заправо Срби и Албанци. Наша прича је у великој мери осавремењена, али у било ком другом облику не би била ни актуелна. Морам да признам да се у ранијим размишљањима не бих баш обрадовала када би ми неко понудио такав лик као што је Јулија. Некако сам увек имала отпор према томе у смислу: шта сада, она је заљубљена, нешто пати и много воли – каже Јована Гавриловић.

– Заправо сам схватила да је лепота у томе што Ромео и Јулија нису никакви специјални људи, посебни, одређени карактери. То је само двоје младих људи пуних живота који се воле. И не виде ништа изнад тога. Јулија може да буде било која нормална девојка. Тако сам и решила да у складу са тим импулсом који имам радим своју Јулију. Пробала сам да јој дам универзалност, јединство и старости и младости и умора и полетности, и лепоте и ружноће. На трагу тога покушавам да градим свој лик. Човек када престане да контролише своја осећања и љубав, па и мржњу, више није човек. Мислим да је ова тема данас важнија него било која друга – додаје Јована Гавриловић.