субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:17
НЕ САМО О ПОСЛУ: АРХИМАНДРИТ МИХАИЛО БИКОВИЋ

Деда о Богу, он о ванземаљцима

У Саборној цркви у Београду кренуо је духовни пут садашњег игумана у манастиру Јовања, недалеко од Ваљева
Аутор: Дана Станковићпонедељак, 13.04.2015. у 08:15
(Фото Зоран Анастасијевић)

Моја мисија је да будем послушан свом владици чак и ако се нешто у мени тада противи. Јер, то је божја воља коју ми господ преко епископа саопштава. Колико смо послушни, у тој мери смо монаси. Послушање је пречица до смирења, а смирење је мајка свих врлина. Кроз послушање се задобија благодет. Рецимо, послушање је било да завршим конак и да урадим повраћај имовине за целу епархију. И ходочашћа на Егину и у Русију такође су послушања која ми је на почетку претходне године епископ и дивни духовник Милутин дао. Веома се добро осећам кад извршим послушање, зато што знам да сам онда на правом путу, беседи игуман Михаило Биковић, старешина манастира Јовања, још под утиском са путовања по Грчкој, са којег тек што се вратио.

Пети је пут како људе води на поклоњење моштима Светог Нектарија на Егини и молебан за здравље и напредак, и увек се, уверава нас отац Михаило, дешавају чуда! Али – видљива чуда.

– На тај пут кренемо „полумртви”, многи и тешко болесни, и већ после трећег дана свима је доста, доста боље. Том побољшању доприносе благодети светиња које од Солуна до Егине посетимо. Али, љубав, коју има архимандрит Нектарије Виталис, звани старац Нектарије (коме се свети Нектарије јавио и исцелио га од рака плућа – овај догађај помиње се у Акатисту), који служи у Камаризи, близу Атине, надилази све. Она чак не зна ни за разлику праведници-грешници. Одатле почиње прави Васкрс душе сваког од нас – истиче наш саговорник.

– Кад смо стигли код њега на молитве и духовне поуке, један дечко је стално говорио „Видео сам живог свеца, видео сам живог свеца” и – плакао. У додиру са том љубављу сви плачу – дочарава нам реаговања отац Михаило и наводи случај једне жене из Осијека, која се толико лоше осећала да су се молили да успут не умре. Кад су је ставили да седне код његових ногу, приметили су како јој се враћа румена боја на лицу. Ако бог да, ићи ће поново.

Гледајући старог духовника Нектарија како теши људе и помаже им да се растерете и врате се кући добро расположени, и игуману Михаилу, још као искушенику, јавила се жеља да се приближи том идеалу.

– То је моја лична амбиција и хвала Богу, не представља ми умор, него радост, и даје ми нову снагу. Када у очима саговорника видим сјај или сузу, тад схватим да сам успео – каже благим гласом.

Ништа није знао о Цркви

Кад је игуман Михаило био дете ништа није наговештавало да ће постати монах. Рођен је 1972. године, у време материјалног благостања, али каже да је, зато, систематски рађено на томе да се Црква представи као нешто ретроградно. И његови родитељи су на сличним основама стицали поглед на овај свет. Његов деда по мајци певао је у црквеном хору, па се у њиховој кући Васкрс обележавао обичајно, тако што би баба спремила ручак и фарбала јаја. Међутим, као мали никада није долазио код њих за тај велики хришћански празник, јер је са родитељима живео у Сарајеву, а за тај датум тамо није било слободних дана. Славио се 25. новембар – Дан ослобођења Босне и 29. новембар – Дан СФРЈ, па су спајали те дане и онда ишли у Вршац.  

Његов деда по оцу, који је живео у Ваљеву, потпуно се, пак, окренуо Цркви када се баба упокојила.

– Он је причао само о Богу и ни о чему више, а ја – о ванземаљцима! Мој стриц му је набавио грамофон да слуша црквену музику. Кад дођем, док су моја браћа у школи, оставе ме са њим. Онако стар, мршавог лица и упалих очију, седне поред мене и у једном тренутку му западне глава уназад. Пошто је био мало наглув, одврне музику „до даске”, па кад загрме басови – динг-донг, динг-донг – ја почнем да се тресем од страха, јер ме је баба по мајци стално плашила кад звона звоне, говорећи „да некога носе”, што је значило да је неко умро. Тако да су та прва искуства за мене била страшна – каже.

Тек у Сарајеву, где су се затекли стицајем околности, није било речи о Цркви. Водили су, каже игуман Михаило, тежак живот. Али, он и не памти да је у то време патио у економском, већ у емоционалном смислу.

– Кад сам имао две године отишли смо у Немачку, јер је тата, по занимању био економиста, тамо добио посао. Међутим, пошто је мама конкурисала и у Сарајеву била примљена у својој струци, као дефектолог, сво троје смо прешли у Босну. Нажалост, ту сам, са својих пет година, доживео њихов први развод. Отац је отишао и годину дана је живео са другом женом. То је било доста трауматично и за мене и за мајку. При том, нигде утехе. Имали смо родбину у Вршцу и Ваљеву, али тамо – никог свог. Било је пријатеља, наравно. У то време се није гледало да ли смо Срби, Муслимани или Хрвати. Једину дискриминацију осетио сам због изгледа. Пошто сам био дебељушкаст, стално су ме због тога задиркивали – смирено прича о својим, не баш радосним, данима детињства.

– Када се отац вратио, мајка му је опростила све. Касније су се поново венчали. Онда је добио посао у Бечу, и поново је отишао, а мајка и ја смо остали у Сарајеву, и даље као подстанари. Није било телефона, па кад отац накратко из Аустрије назове код газде, ја стигнем само да га питам: „Тата, кад ћеш да дођеш? Остала ми је чежња због недостатка времена проведеног са њим. Кад се вратим у детињство, често замишљам како тату и маму држим за руку и с њима прошетам кроз вршачки парк – отвара своју душу.  

Трочлана породица Биковић у Београд се доселила 1986. године, када је Михаило завршио шести разред основне школе, јер је отац службено прешао у главни град. Идила је опет трајала кратко.

– Живели смо заједно наредне две године. Када је мајка 1988. године остала у другом стању, пре него што ће мој брат Милош да се роди, они су се опет венчали, тако да је он дете из њиховог другог брака. Али, кад је напунио шест месеци, отац је поново отишао. Поново су се развели и он је до краја живота живео са другом женом. Ипак, имали смо потпуно нормалну комуникацију. Бринуо је о нама. Није нас напустио суштински, већ само физички. Отац и та жена често су чували мог брата Милоша – сећа се.  

Отац му је умро је 2006. године. Кад му је пукла горња аорта, био је сам у стану, у Бечу. Стигао је до суседних врата, али комшија је био на пијаци и када се вратио затекао га је на коленима у тешком стању.

– Пребачен је у болницу, оперисан и три пута су нам јављали да је умро, и да није умро. Милош и ја смо се борили за његов живот до његовог последњег даха. У тој трци, у једном тренутку осетио сам како ме нешто, као јак ветар, удара по коленима. То је био почетак шећерне болести. Од стреса! – открива.

Глад за љубављу

Игуман Михаило мисли да је за дете од непроцењиве вредности љубав коју треба да прими и од мајке, и од оца. Уколико има ту срећу да су оба родитеља поред њега кад одраста, оно стиче духовни имунитет. У супротном, постаје духовно слабашно и болешљиво. Исто као беба која није подојена првим мајчиним млеком које садржи универзална антитела и која јачају имунолошки систем. Нажалост, он је пажњу и љубав које је требало да добије од родитеља, поготово од оца, интензивно замењивао играчкама.

– Свима је истински потребно „гориво” на које наш „резервоар” једино иде. То је та узвишена љубав – љубав срца! Али, ми тај „резервоар” углавном „пунимо” нечим другим и он неће ни да „упали”, а камоли да се покрене. У детињству су то играчке, касније силне крпице, онда нам кроз филмове потурају сексуалну љубав... И, шта се дешава? Исто као да у аутомобил, који користи дизел, непрестано сипамо стотине литара алкохола, шербета, млека... – фигуративно пореди, па објашњава:

– Грци имају седам речи за љубав. Та, о којој ми причамо, љубав срца, зове се – агапе. Од ње вам се у грудном кошу све разлива од милине и сузе вам теку од среће. Она је применљива у свим односима. И нема везе са стомаком. Љубав која пређе у стомак је – ерос, и она се развија између човека и жене, а потребна је због брачних односа и продужетка врста. Али, она сама не може да опстане ако је не подржава љубав срца. Друго име за ту љубав је Бог. Када се испунимо њоме, тада наша машина почиње да ради беспрекорно. На несрећу, потпуно су успели да нам скрену мисли од тога. Зато бракови не трају ни годину дана. У међуљудске односе су унели потрошачки менталитет и једни друге употребљавају као играчке, као флашу пива... То је све замена теза – подсећа.

Невоље кроз које је прошао у детињству, патња у адолесценцији због прве неузвраћене љубави и тражење мира, једнога дана довеле су га до Трста, где је био на некој шопинг тури. Али, одједном није имао потребу за гледањем излога, иако је у то време био окорели материјалиста. Кад би га отац одвео у Беч, искривио би главу у једну страну од гледања излога. Да је могао да покупује све што је видео питање је да ли би и тада био срећан. А то је у ствари била његова глад за љубављу која се трансформисала у глад за нечим другим. Тренутак олакшања дошао му је сам.

– Стигавши до краја једне улице, испред себе сам угледао цркву. И то српску. Нисам имао појма да постоји. Пошто је тај дан почетком априла био топао, уђем унутра да се мало расхладим. Кад, служба у току. Осетим једну милину и после неколико минута крену да ми теку сузе, али не од туге, него од радости. Две-три године пре тога био сам као камен, уопште нисам могао да плачем. Кад сам изашао, боје око мене су деловале лепше, људи су ми се чинили дражи... Одлучим да, кад се вратим у Београд, опет идем на службу, да ми се ово поново деси – добро памти своје усхићење.

И мајка дала благослов

У Саборној цркви у Београду је кренуо његов духовни раст.

– Нисам знао ни када треба да се прекрстим, па сам обично гледао друге, па кад се остали крсте крстим се и ја. Станем у ред да се причестим, а свештеник ме пита да ли сам постио. Кад сам рекао да нисам, почео је да виче. Али, то ме није одбило. Дошао сам кући и рекао „Мама, ја од данас постим.” То је било 1990. године. После три године уписао сам Богословски факултет. Било је логично, јер већ годинама ништа друго нисам читао осим Светог писама и црквених књига. Једну годину сам одслушао и дао неколико испита кад сам чуо за исихазам-молитву Исусову, и за старца Тадеја у Витовници. Одем тамо и останем, а да никог нисам ни обавестио. И, ето мене у манастиру – каже весело.  

Десетог дана први пут се осмелио да приђе оцу Тадеју.

– Оче, шта је божја воља за мене? Да ли да се монашим или да идем у брак? Шта кажу родитељи, питао је уместо одговора. Нисам их питао, одговорих. Каже: иди, па их питај. И тако се спакујем и одем кући. Отац се одмах сложио, а мајка је била против. Вратим се у манастир и пренесем му то, а отац Тадеј ми каже да је важнији очев благослов и тако ме задржи. Али, док нисам добио и мајчин благослов од срца, имао сам доста потешкоћа. Прошло је пет-шест година док она сама није увидела да је то моје опредељење из душе и да се ту добро осећам, а да она тиме ништа није изгубила. После је све ишло као подмазано. И пре него што се ухватим за кваку, врата се сама отварају. Сада је често са мном у манастиру, а иде са мном и на пут као моја логистичка подршка – каже наш саговорник.  

Свој потпуни духовни мир игуман Михаило пронашао је у манастиру Јовања, у који је дошао 2007. године у октобру. Осим цвркута птица и жубора воде, не чује се ништа друго. У самом врху порте је рибњак.

– Има томе већ три године како ми је владика Милутин рекао да би требало да се направи овај рибњак. Међутим, по тону нисам схватио да је то послушање, него препорука, па сам одлагао. Треће године владика пита: „Добро, колико пута треба да ти кажем да овде треба да буде рибњак?” Тада сам схватио да је то било послушање и у року од месец дана смо га направили. Воде, хвала богу, има довољно. Проток је око четири хиљаде литара на сат, тако да и прелива, па комшија користи за наводњавање – с поносом прича.  

Пошто је вода хладна, чиста и проточна, идеална је за пастрмку. Првобитно идеја је била да то буде манастирска економија, да од узгоја те рибе обезбеђују и финансије. Међутим, испоставило се да тачно колико пара оде на храну, толико рибе могу и да продају, тако да су на нули. Али је добро зато што увек имају свежу рибу за себе и кад им дођу гости. Предност је и то што је двориште лепше.  

– Деци посебно чини радост да гледају како се рибе праћакају. Има једна албино, настојаћемо колико год будемо могли да је одржимо у животу. Она нам дође као златна рибица. Извадимо је и онда тражимо да нам испуни три жеље, па је вратимо – смешка се отац Михаило.

----------------------------------

Виђа се са братом

– Мој брат Милош, који је постао познати глумац, имао је шест година кад сам отишао у манастир. Виђамо се, али сад сусрети зависе од његових обавеза. Добро ради, али превише се даје и бојим се да је претерао, јер запоставља друге аспекте свог живота. Ипак, свако има право на свој избор. Да се Никола Тесла није определио за научни рад, не бисмо имали то што имамо. Једино што сам Милоша молио, а и он је тих схватања, да не прихвата сваку улогу, већ да бира оне које промовишу праве вредности. Доста га омладине воли и требало би да им буде добар узор, као што је, рецимо, Новак Ђоковић. Када на Вимблдону победи у финалу и прекрсти се на зеленом терену пред енглеском краљицом, то гледа наша омладина која сигурно мисли: „Чекај, ако се он прекрстио, и ја треба да урадим исто.”

----------------------------------

Промовише брак

– Видевши да има много неудатих и неожењених старијих од тридесет година, решио сам да све њих уместо на корзо, позовем да дођу у цркву на литургију. После тога је беседа и дружење, па можда се нешто и деси... – поручује игуман Михаило.

----------------------------------

Молитва

Најјача молитва после литургије јесте Исусова молитва која гласи: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ово је једна од најкраћих, али најјачих, зато што у себи садржи име божје.

----------------------------------

Практичне теме

Када вероучитељи доводе децу, употреба компјутера и компјутерске игрице су нам обавезна тема. Желим да им објасним да ниједна материја сама по себи није зла, него њена употреба. Чак и оружје. Преко компјутера постоји много изазова и ако човек није опрезан и нема самоконтролу, лако може да склизне. Секте, рецимо, више не морају да штампају књиге. Оне поруче да им се направи игрица у коју сместе комплет своју доктрину. Ако су у питању средњошколци, онда причамо о заљубљивању и сексуалној љубави. Нема табу теме. Мада их тиме шокирам, па почну да се снебивају и да се мешкоље, откуд сад монах да прича о томе, укључују се у дискусију. Трудим се да их наведем да сами закључе да то заљубљивање није грешка, али да треба да знају шта с тим да раде?


Коментари0
044f1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља