– Смех је божји дар! Комедија је здрава дисциплина, од свих живих бића једино се човек смеје. Да не говорим како стручњаци наглашавају да је здрав и лековит, јер се њиме бранимо од свих негативности којима нас у животу затрпавају. Уколико имамо неки хумористички отклон према томе, то је заправо спас. Некако се све муке и непријатности кроз хумор релативизују и лакше подносе – каже глумица Светлана Бојковић, која је својој ризници награда управо додала „Златног ћурана” за животно дело који јој је уручен на недавно завршеном 44. по реду позоришном фестивалу најбољих комедиографских остварења „Дани комедије” у Јагодини.
Признање јој, каже, посебно прија будући да последње три године живи у Хелсинкију, јер је њен супруг каријерни дипломата Славко Круљевић амбасадор Републике Србије у Финској.
– Награда „Златни ћуран” ме је освежила и потврдила ми да се људи сећају мога рада и мојих улога у домену комедије – каже Бојковићева која већ има две статуете „Ћурана”: једну је добила 1978. за Нушићеву „Пучину” у режији Дејана Мијача, другу 1991. за тумачење Белизе у Молијеровим „Ученим женама” у режији Јагоша Марковића.
Светлана Бојковић која је каријеру започела 1967. године има велики број остварених улога, и велики број награда: „Жанка Стокић”, „Бранислав Нушић”, „Добричин прстен”, Октобарска награда града Београда и многе друге.
– Никада се нисам покајала што сам изабрала глуму за животно опредељење, јер ми та професија изузетно прија. То је лепо истраживање не само по ликовима које тумачите, него и по себи самом. Глума пружа велику могућност да човек и сам себе упозна, да спозна своје грешке. Јер глумци су уметници који немају други инструмент осим свога тела и психе, али и то се може васпитавати, поправљати, не само у техничком смислу. Ако узмете да један пијаниста мора да изрази извесну музичку реченицу, он мора да поседује најбољу могућу технику којом ће се музички изразити. Тако је и код глумаца само што ми немамо други инструмент него себе саме. Зато волим да кажем, да је глума када се човек са њом озбиљно бави, заправо једна духовна дисциплина која траје читавог живот и ту никада нема краја. Као што човек док живи треба да учи, да буде отвореног ума и да прима нове спознаје, јер знању и учењу краја нема. Е, тако је и са глумом – каже Светлана Бојковић која са љубављу прича о својим улогама од Јованке, Белизе, преко Филумене Мартурано, Жанке Стокић и многих других.
Данас је Светлана Бојковић, како воли да каже, превасходно: конзумент уметности. И јако јој прија што уметност прати са друге стране сцене.
– Позориште без обзира на незавидну ситуацију, ипак, опстаје. Кад год дођем у Београд, а често долазим, идем у позориште са великом знатижељом. Радујем се свакој доброј улози својих колега. То појачава моју веру у овај посао. У театар сам увек и веровала! То је много жилава и стара биљка, преко 2.000 година. Позориште, ипак, јесте човекова насушна потреба – каже наша саговорница уз напомену да и поред тога што Финци имају изузетно богат позоришни репертоар због језичке баријере не иде тако често да гледа тамошње представе.
– Заправо, могу да гледам само дела која знам, тачније не могу да гледам њихов савремени репертоар. Финци имају стандардно добро позориште, али редовно пратим њихов музички живот који је јако богат, наравно и ликовни израз и дизајн. Финска јако много полаже на културу, а из свог богатог буџета издваја чак 12 посто за спој културе, образовања и истраживања – каже Бојковићева. На питање да ли постоји могућност за успостављање културног моста између Београда и Хелсинкија одговара:
– Јако тешко је успоставити сарадњу у смислу размене гостовања, јер je новац проблем. Једино што смо успели у сарадњи са Српско-финским друштвом да подржимо и сваке године организујемо јесте мали фестивал српског филма у Хелсинкију. Боравак у Финској Светлана Бојковић, иначе, коментарише као мирну фазу свог живота.
– У Хелсинкију се осећате безбедно. Финска је земља зеленила, јако уређена и чиста. Финци су скромни и вредни људи, упорни да остваре своје замисли. Сви са подједнаким емоцијама воле своју земљу, имају свест о њеној вредности и жељу да је граде. Тамо нема демонстрација, људи се не буне, живе тај нордијски минимализам у свему, од архитектуре, комуникације, одевања, понашања. То јако прија – каже Светлана Бојковић.
Б. Г. Требјешанин
