субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55

Одлазак контроверзног добошара

понедељак, 13.04.2015. у 21:57

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – „Уколико желите да спречите нешто што се (лоше) догодило, онда морате да отворите уста”, било је својеврсно етичко начело јуче преминулог нобеловца Гинтера Граса (87) , који ће остати упамћен као први глас послератне Немачке који је разбио ћутање и у име читаве генерације Немаца проговорио о кривици њихових родитеља у време нацизма. Слављен и оспораван, Грас за многе представља јединог добитника Нобелове награде за литературу који се од својеврсног националног оца-просветитеља трансформисао у чувара светске политике, спремног да укаже на сваку лошу појаву. Чак и кад није био у потпуности у праву.

Како је у једном интервјуу открио овај оснивач и један од најугледнијих чланова чувене књижевне организације Група 47, искористио је срећну околност тога што је био економски независтан, па је писао и говорио што жели до краја живота. Тако су на његовој „оливети” машини, уз поглед на зид на којем је окачено десет графика Франсиска Гоје, настала дела „Лимени добош”, „Мачка и миш” и „Псеће године”... Дела повезује тематика успона нацизма и ратног искуства у јединственој културној средини њему родног Гдањска, при чему ће његова књижевност бити сврстана у уметнички покрет који је заговарао суочавање са прошлошћу.

Магични реализам његових дела употпуњен тиме да се, угледајући на Гоју и његов политички активизам, није либио да активно реагује на све политичке догађаје, допринео је да у Немачкој постане својеврсни моралну судија који увек изазива контроверзе. „Лименим добошем” ускомешао је уштогљени дух Немаца за које је увек био превише бучан, изазивајући различите коментаре због своје подршке имигрантима, бившим принудним радницима, прогоњеним писцима...

Поједини његови хроничари тврде да је то што је дете из мешовитог брака – отац му је Немац, а мајка Пољакиња – утицало да целог живота пати од комплекса „мешанца” из Гдањска, покушавајући да тај „недостатак” надокнади значајном улогом у друштву. Други, пак, узроке активности овог каменоресца, који је потом био питомац Академије уметности у Диселдорфу и Високе школе сликарства у Берлину, виде у цртама његовог карактера. Био је боем и уметничка душа, али и кавгаџија који је у студентским данима своју склоност физичком обрачунавању уновчавао као избацивач из ноћних локала.

С почетка шездесетих отворено је подржавао Социјалдемократску партију Немачке Вилија Бранта, али када га Брант као канцелар није поставио на неку иоле значајну позицију, приклонио се својеврсној опозиционој фракцији унутар СДП-а, која је сматрала да курс партије на власти није довољно левичарски. Штавише, после спора око закона о азилу, враћа партијску књижицу.

Своју контроверзност потврђује 1967, уочи избијања студентских немира у Европи, када је отишао у Њујорк да би припремио „атентат пудингом” на тадашњег потпредседника САД Хјуберта Хамфрија. Ипак, немачку јавност је највише изненадио када је њен „лимени добошар” 1990. био против поновног уједињења Немачке.

Иако левичарски настројен, 1999. није био међу европским интелектуалцима који су се противили НАТО бомбардовању СР Југославије, а став Петера Хандкеа да су Срби жртве ратова деведесетих година критиковао је речима да је Хандке „увек имао склоност да бесмисленим аргументима заузима супротну позицију”. Међутим, 15 година касније, у разговору за београдски недељник „Време” признаје да је направио погрешну процену и да би се сада залагао против бомбардовања Србије.

„Ту је било Косово у коме је Србија спроводила терор над албанским становништвом и ја сам био за то да то мора да се оконча. Био сам, међутим, против бомбардовања Србије и Београда, поготову када су те чувене колатералне грешке узеле маха”, рекао је Грас. „Требало је предвидети да ће акцију предводити Америка, да се неће зауставити на Косову и да ће се проширити на Србију. То је била моја погрешна процена, данас бих се са додатним искуством са америчким војним интервенцијама и њиховим последицама залагао против бомбардовања”.

Иако, за разлику од многих јавних личности Немачке, никад није пристао на контакт са источнонемачким Штазијем, његов морални кредибилитет међу Немцима озбиљно је пољуљан 2006. када је признао да је као седамнаестогодишњак на крају Другог светског рата неколико месеци био војник оклопне дивизије „есесоваца”  при чему је 1945. рањен а потом послат у амерички затвор за ратне заробљенике. У аутобиографији „Љуштећи лук” са шездесетак година закашњења признаје ову „ратну тајну”, али упркос бројним захтевима, нико није могао да му одузме Нобелову награду.

Ово сазнање је олакшало многима да га прогласе антисемитом када је пре три године у песми „Шта мора бити речено” критиковао израелско звецкање оружјем против Ирана, оптужујући да би „атомска сила Израел могла да сатре цео ирански народ” и да тиме „угрожава већ крхки мир у свету”. Тако је постао један од малобројних немачких интелектуалаца који је јавно поставио питање зашто се не провери да ли Израел поседује нуклеарно оружје, премда је потом указао да је критику требало да усмери на владу Бенјамина Нетанијахуа, а не на цео Израел.

„Нећу више ћутати, јер ми се смучила хипокризија Запада”, поручивао је тада Грас, објашњавајући да су га злочини нациста против Јевреја и страховања да ће бити проглашен антисемитом спречавали да отворено критикује Израел.

Упркос свим контроверзама, председник СПД-а и немачки вицеканцелар Зигмар Габријел јуче је рекао да је смрћу Граса Немачка „изгубила једног од најважнијих писаца у немачкој послератној историји и ангажованог аутора и борца за демократију и слободу”.

Ненад Радичевић


Коментари8
70a0f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bogdan basaric
Za deset godina ni Nemci se nece secati ovog nesretnika. Od Hitler jugenda,preko Nobela do otvorenog priznanja da je gresio,zaista nema nista genijalno jos manje posteno...
tata brada
@vukman knežević | 14/04/2015 11:07 To za Havela nije bio razlog da postane pristalica vojvoda!
vukman knežević
Havel , Gras, Levi i još neki " umrli " su odavno ! Neki 98. , a neki 99 . Slava im , ne i hvala ! P.S. Havel je zaboravio , da je njegova porodica preživela uz po -moć beogrdskih pozorišta , koja su igrala njegove predstave !
Ginterštat Grasdorf
Nije tacno da ce sada Nemci sagraditi grad i nazvati ga po Ginteru Grasu. Ali, da je sa Hitlerom na tribini prisustvovao trocasovnoj vojnoj paradi Vermahta u Berlinu i potpisivanju pristupa Trojnom paktu - onda bi mozda i dobio tu veliku cast da se sagradi grad i krsti njegovim imenom... Ovako se morao zadovoljiti samo utešnom Nobelovom nagradom...
Mart 1999
Dobar pisac, sećam se kako se 1999-e vatreno zalagao da nas bombarduju. Sećam se koliko su me te reči čoveka koji je pisao "Limeni doboš" šokirale, a i razočarale. Tu je rekao sve o sebi kao o pacifisti, a i intelektualcu. Što se mene tiče, njegova naknadna pamet mi nije značila ništa, baš kao ni naknadna pamet Karle del Ponte, Jasuši Akašija, Kola itd. Na kraju, postigao je da ne mogu da pročitam njegovo ime, a da se ne setim koliko je navijao za bombe koje će padati po Srbima. Šteta.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља