понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Седамдесет година од пробоја Сремског фронта

уторак, 14.04.2015. у 15:00

На дан 12. априла 1945. године, од кога је управо протекло седам деценија, Југословенска армија (ЈА),после шестомесечних борби, пробила је Сремски фронт и свим својим снагама прешла у свеопшту завршну офанзиву за сламање фашистичке окупационе силе и ослобођење Југославије.

До 15. маја, током 33 дана, ЈА је водила низ офанзивно-нападних операција (Личко-приморску; Сремско-славонску; Карловачку; Ријечко-тршћанску; Љубљанску; Загребачку; Мариборско-подравску; итд.), да би у коначници ослободилачког и револуционарног рата покорила и заробила главне окупационо-квислиншке групације у Словенији – више од 300.000 војника, на челу с командантом, генералом Александром Лером.

Поводом 70-годишњице пробоја Сремског фронта, који и данас изазива не само политичке него и историографске контроверзе, објављујемо текстове Милутина Мораче, учесника борби, и Милована Ђиласа, једног од вођа југословенског револуционарног и ослободилачког рата, који је у време пробоја Сремског фронта боравио у званичној посети СССР-у.

Сл. К.

----------------------------------------------------

Свест и занос ослободилач­ке војске

 Ми­лован Ђи­лас*

Де­легација ју­госло­вен­ске вла­де је још била у Мо­скви кад је наша војска, 12. априла 1945. – можда смо се баш тог дана уве­че ми комунисти из делегације гости­ли у Стаљи­новој вили – про­била Срем­ски фронт. Фронт су бра­нили пре­тежно Немци. Немци су га и утврђи­вали, у току пет месеци, са сво­јим не баш оскуд­ним искуством ратовања у рав­ницама. И про­бијан је тај фронт зна­њем и средствима који су били, без­мало, на нивоу армија великих сила... Ја сам у фебру­а­ру – ради про­пагандног рада у војсци – оби­шао штаб Пр­ве армије, која је држала Срем­ски фронт. Блат­ња­ви дру­мови и оретка, недалека тут­ња­ва. На­прегнут рад шта­ба, уз сва­кидашње депеше и усмене изја­ве нижих ста­решина. Мој је ути­сак био, а сте­као сам га из раз­говора с коман­дан­том Дапчевићем и чла­новима шта­ба, да без совјетских инструк­тора и совјетског оружја ми не бисмо ни зна­ли ни могли да про­бије­мо фронт. Али је истина и да су наше ста­решине брзо учи­ле и уса­вршавале сво­је ина­че богато рат­но искуство.

Помоћ рањеном заробљеном Немцу

План про­боја су израдили штаб фронта и Ге­нерал­штаб, дакако с Ти­товом сагла­сно­шћу. Али, наред­бу за про­бој је пот­писао Ранковић, као нају­гледнији члан Вр­хов­ног шта­ба, будући да се Ти­то налазио у Мо­скви на челу војне делегације.

У про­боју Срем­ског фронта уче­ствовале су је­динице свих ју­госло­вен­ских народа, сем сло­венач­ких, које нису ни могле – из гео­графских и дру­гих раз­лога. Али највеће крвопро­лиће су при­мили Ср­би из Ср­бије – њи­ма су највећма попуња­ване ста­ре, од њих су највећма сазда­ване нове је­динице. То је била највећа и најкрвавија бит­ка коју је водила наша војска: Ср­бија је, као у про­шло­сти, откри­вала и потвр­ђи­вала сво­ју непокор­ност и државотворност ште­дрим одрицањи­ма и непоштедним погибија­ма. Чуо сам од Са­ва Др­ље­вића да је до Винковаца и Бо­рова села било око 12.000 погинулих: немач­ке је­динице, мада неком­плетне и мање уве­рене него некад, успешно су одо­левале нашој недовољно искусној војсци, чак се и Па­велиће­во домобранство побољшало после ули­вања у њих, кра­јем 1944, усташких фор­мација као је­згра.

И баш та бит­ка, тај про­бој најчешће су оспоравани. И то не само од про­тив­ника, међу који­ма има и таквих који доказују, из сво­је сумануте мржње, да је сав тај недогледни покољ сми­шљен ради истре­бљи­вања ,,срп­ске омладине”, односно ,,уни­ште­ња ,,хрват­ске државе”. До­бро­намер­на оспоравања, која сам чуо и од уче­сни­ка, сво­де се на ово: све је то било сувишно, будући да су Немци већ били у сло­му, а држав­на власт учвршће­на у Бе­о­гра­ду.

И такво гле­дање ми изгле­да површним, мада му не оспоравам рацио­нал­ност. Рат, а поготово револуцио­нар­ни рат, увек воде сна­ге одређе­них тежњи, иде­ја, циље­ва. Сваки рат, па и сва­ку бит­ку, воде кон­кретне, такве и такве политич­ке сна­ге, у сплету спољних и уну­тар­њих околности, ради одређе­ног задат­ка. Најгла­совитија Клау­зевицева поставка је­сте: рат је наста­вак политике дру­гим средствима, тј. оружјем... Ако Срем­ски фронт не би водили комунисти, који су про­тив себе има­ли не само Немце, него и уну­тар­ње про­тив­нике зашти­ће­не Немцима а спрем­не да се са сло­мом Не­мач­ке ста­ве под покро­витељство запад­них велесила, неповер­љи­вих и непри­ја­тељских пре­ма комунизму... О, да! Та­да би се могло, тада би било памет­но при­чекати с про­бојем...

У току про­лећа 1945. у Бе­о­град су при­сти­зали извешта­ји о при­пре­мама уну­тар Па­велиће­вог режима, повезаним с вођством или делом вођства Хр­ват­ске сељачке стран­ке да се у тре­нут­ку капитулације Не­мач­ке про­гла­си независна Хр­ват­ска, која би се ста­вила под покро­витељство запад­них сила. Та оба­веште­ња су се и потвр­дила, макар непот­пуно, откри­вањем завере министра Лорковића за свр­гавање Па­велића. И Дражине сна­ге, мада већ опа­ле и деморалисане, биле су се повукле у север­ну Бо­сну, под окриље Не­маца – Ђу­ришиће­ве и Ђу­ји­ће­ве су се про­бија­ле ка запад­ним савезни­цима, а оне под непосредном Дражином коман­дом су се спремале за про­дор у Ср­бију.

На­раста­ле су и при­тиска­ле емо­тив­не и морал­не побуде за про­бој Срем­ског фронта. Неодољи­ве и нео­т­кло­њи­ве, те побуде су поста­ле свест и нужност. По­готово после ја­нуа­ра 1945. године, када су Немци пости­гли успехе, малобројним сна­гама, про­тову три наше армије: у Срему про­дор, макар пли­так и краткотра­јан, кроз Пр­ву армију, у север­ној Бо­сни одбра­на Би­је­љи­не од Друге армије, а на Драви про­теривање Треће армије на леву оба­лу, у Ма­ђарску. То је тишта­ло и бор­це, а нек­моли ста­решине: пар­тизан­ска сла­ва је нагло там­нела – у сусре­ту са искусном и снабдевеном Цр­веном армијом, у фронтал­ним рав­ничар­ским окр­шаји­ма... Не заборављам оја­ђе­ност Дапчевића, коман­дан­та Пр­ве армије, кад је с фронта дошао на већа­ње у Бе­о­град – због четрдесетак топова које су му оте­ли Немци у том про­боју: „Је­дан немач­ки бацач је ефи­касни­ји него две моје батерије!” – И кри­тицизам коман­дан­та Друге армије Ко­че По­повића – пре­ма вла­сти­том људству: „Необучено, сеља­чићи, ђа­ци – обу­чено људство Ср­бије је већи­ном у заробље­ништву”. А кад сам По­повића опо­менуо да и ње­му Немци не заробе топове, он је – мада између ње­га и Дапчевића није било сурев­њи­вости – узвра­тио: „А не! Ја моје држим на десној оба­ли Дрине”...

Војска, свест и занос који су је про­жимали, жудели бит­ку, про­бој – да покажу да су сазре­ли и за такве боје­ве: нације, покре­ти, војске, оправ­давају сво­је посто­ја­ње осо­беношћу, изу­зет­ношћу.

*Из књи­ге ,,Ре­волуцио­нар­ни рат” Ми­лована Ђи­ласа (1911–1995), генерал-пуков­ника ЈНА, политичара, тео­ретичара и писца, једног од највећих дисидената комунизма у 20. веку

----------------------------------------------------

Силовит напад обезглавио непријатеља

 

Милутин Морача

Пробој фронта у Срему почео је 12. априла у зору петнаестоминутном артиљеријском припремом из 120 артиљеријских оруђа и авио-припремом у два налета од по 50 авиона, на одсеку: Средњи Потез-к.141 (јужна) ширине 3 км.

Снажни удари изведени су по главном одбрамбеном положају и на непријатељева упоришта Мохово, Ловас и Товарник.

Титови генерали: Коча Поповић, Пеко Дапчевић и Коста Нађ

Одмах после преношења артиљеријске ватре у дубину непријатељеве одбране, користећи се означеним пролазима у непријатељским минским пољима, тенкови и пешадија су извели напад на прве непријатељеве ровове без застоја и губитака. Подршка артиљерије је, такође, била веома прецизна и ефикасна. Силина напада Прве пролетерске и 21. ударне дивизије обезглавила је непријатеља на његовом првом положају, па је одлучено да се одмах уведе у борбу и армијска резерва, односно 48. дивизија, са задатком да наступа на левом крилу 21. дивизије у правцу Шидских Бановаца и да бочним дејством помогне 42. дивизији у заузимању Товарника, који је ослобођен већ у 14 сати.

Првог дана напада, 12. априла, јединице Северне оперативне групе постигле су изванредне резултате. На правцу главног удара извршен је пробој на дубини више од 20 до 30 километара, а на помоћном правцу – на дубини од 8 до 20 километара. Дивизије су достигле ове тачке: Прва дивизија заузела је Вуковар, Борово и Богдановце; 21. дивизија – Негославце и Свињаревце; 48. дивизија железничку станицу Ђелетовци и село Ђелетовци; 42. дивизија Товарник, Илинце (у Товарнику се прикупила у армијску резерву), а 22. дивизија Апшевце.

(Закашњење тенковског батаљона да узме учешћа у борбама негативно се одразило на темпо напада. То је омогућило команданту немачке 22. дивизије да своје снаге довољно уредно евакуише и за собом поруши мост на Сави.

Заробљен је скоро цели 3. горски домобрански здруг са око 1.000 домобрана и усташких милиционера, онда и око 700 четника. Заплењени су 2 тенка, 2 топа, 1 минобацач, 100 аутоматских оруђа, 2.300 пушака, 4 камиона, доста муниције и друге опреме. Губици Босанске групе дивизија износили су 173 погинула и 506 рањених. Савесно вршећи дужност инструктора у артиљеријској бригади 5. дивизије, погинуо је приликом извиђања и артиљеријски гардијски мајор Иван Минович Ворона, официр Црвене армије.)

У току 12. априла, с мостобрана на левој обали Саве, Јужна оперативна група продужила је наступање на север и у току дана заузела посавске Подгајце и Врбању.

Ујутро 13. априла Прва армија, без додира са непријатељем, продужила је наступање на запад, а немачки 34. армијски корпус, угрожен од снага 1. и 3. армије с три правца, у настојању да сачува снаге од окружења, наставио је са повлачењем. Тек око 9 сати, источно од Винковаца, пред Церићем и Нуштаром, наишли су делови 21. дивизије на отпор. Наступајући правцем Оролик–Јанковци, избила је пред Винковце, у Мирковце, и 48. дивизија.

Милутин Морача  Генерал-пуковник ЈНА (1914–2003), начелник Штаба Прве армије генерал-пуковника Пека Дапчевића (1913–1999), на Округлом столу о Завршним операцијама, одржаном 1985. годинe


Коментари44
43d7d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tromb .
" ... наше ста­решине брзо учи­ле и уса­вршавале сво­је ина­че богато рат­но искуство." Sremski Front, ... bese li to ono gde je Peko Dapcevic u svojoj jedinici, za jedan jedini dan da izgubi 5 000 mladica, vecinom 18-godisnjaka iz Beograda sa 2 nedelje 'vojne obuke', pa - pravo na front pred najelitnije nemacke trupe? I to sve samo da pokaze Rusima da i mi 'umemo' da ratujemo ( a i deci iz Beograda koja su se za vreme rata 'usedela' umesto da beze u partizane ...).
Raisa Tomasevna
Nije revolucionarni zanos podstakao sesnaestogodisnjake da se aprila meseca nadju na Sremskom frontu.Oni su bili mobilisani.Posebno je bila tragicna sudbina kragujevackih decaka,jer su doziveli ili preziveli stravicni kragujevacki oktobar 1941.u Sumaricama.Secam se tih aprilskih dana 1945.Stanovali smo u kuci casne porodice Pantelic.Pored dve kceri imali su I dva sina gimnazijalca,16 I 17 godina.Mog oca su poslali na Sremski front da obucava pusci decake ovih godina Za to vreme dvojicu sinova casnog,postenog Pantelica poslali su na Sremski front.Do danasnjeg dana nisam zaboravila strasnu kuknjavu koja je Takodje je poznato da je Koca Popovic cuvao svoje borceodjekivala dvoristem.Obojica su poginula ,jedan za drugim.Jos jedna istina je I strasna I velicanstvena:roditelji ovih divnih decaka nisu se obratili mome ocu,oficiru,da intervenise makar za jednog sina I spase ga klanice Sremskog fronta.
Bonn Berlin
@ iz Bosne,da dlobro ste srocili, samo kada bi mogli jos to da kazete onim jadnim 1.7 miliona izginulih za nista u ratu, onda bi sve bilo " drugacije ". Covece ne znate sta govorite.
из Босне
@ Новосађанин. Много је Бог добар кад такве као што си ти држи на земљи. Теби су образовање и људскост стран појам. Бранити породицу и земљу, је против твоје природе. Додворавати се непријатељу који те гледа одозго, је твој "цивилизовани" приступ. Наздравље! С поштовањем, Још један примитивац из Босне
Dragan Miljkovic
@ Леон Давидович Postovani Leone, Govorim o 30.000 Srba poginulih na sremskom frontu i akcijama oslobadjanja Zagreba od ustasa-Hrvata, ili "srpskog" Trsta, kao i ostalih "nesrpskih" mesta od kraja 1944. pa do maja 1945.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља