петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57

Обележили су Други српски устанак

Аутор: Ј. Гајићпонедељак, 20.04.2015. у 08:15

АТАНАСКО (ТАНАСКО) РАЈИЋ (Страгари, 1754 – Љубић, 1815) – Један је од најистакнутијих вођа Другог српског устанка. Још у младости војевао је против Турака, а фебруара 1804. године учествовао је на збору у Орашцу, на којем је донета одлука о подизању буне против дахија. Истакао се јунаштвом и био одан Карађорђу, с којим се знао одраније, мада је с њим умео и да се посвађа. После слома устанка остао је у Србији. Прикључио се Милошу на самом почетку Другог српског устанка и био један од његових најважнијих заповедника, због чега је добио чин капетана. Херојски је погинуо у бици на Љубићу 6. јуна 1815. године, где је командовао српском артиљеријом. Савременици наводе да је све време битке остао код својих топова, а да се, кад су Турци опколили шанац, попео на један од њих и пуцао по непријатељу. Када је издахнуо, убивши велики број Турака, они су га у знак освете готово целог исекли.

АРСЕНИЈЕ ЛОМА (Гојна Гора, 1778 – Брусница, 1815) – Уз Танаска Рајића, једна од најзначајнијих личности Другог српског устанка. Истакао се још у Првом устанку, ратујући против Турака у рудничком крају, због чега је 1811. добио чин војводе. Остао је у Србији и после слома буне 1813, али је брзо показао непослушност Турцима. Био је учесник зборова у Рудовцу и Вреоцима, а с Турцима се сукобио још на Цветни четвртак, 20. априла 1815, протеравши их са Рудника. Утицао је на Милоша да подигне велики устанак у Такову, запретивши да ће га у супротном третирати „исто као Турчина”. Убио га је, на превару, сестрић чувеног аге Токатића, приликом борби код Рудника.

ЛАЗАР МУТАП (? Прислоница код Чачка – Горња Трепча, 1815) – Био је црњомањаст, средњег раста и доста плаховите нарави, због чега су од њега зазирали и саборци. Надимак Мутап добио је јер се бавио мутавџијским (ткачким) занатом. Војевао је у Првом устанку и због храбрости 1811. добио чин војводе. Учествовао је на зборовима у Рудовцу и Вреоцима и од почетка био један од најзначајнијих старешина Другог српског устанка. Рањен је на Морави у околини Чачка, током најжешћих окршаја с Турцима. Од задобијених рана ускоро је умро у селу Горња Трепча, а сахрањен је у манастиру Вујан.

МИЛИЋ ДРИНЧИЋ (Теочин, 1775 – Дубље 1815) – Истакнути јунак из милановачког краја пажњу на себе скренуо је још у Првом српском устанку, у којем је добио звање војводе. Био је уз Милоша од почетка Другог српског устанка и као један од команданата учествовао у свим значајнијим биткама. Погинуо је у бици код Дубља, јула 1815. године.

ТОМА ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ (Барич 1787 – Београд, 1859) – Био је учесник Првог и Другог српског устанка. Пореклом је из гружанског краја, у којем је провео већи део живота. Осим у војним, истицао се и у „политичким” бојевима. Као човек од поверења кнеза Милоша и његов „први полицајац” учествовао је у гушењу Ђакове (1825) и Милетине (1835) буне. Касније је Милошу и династији Обреновић окренуо леђа и био један од најистакнутијих уставобранитеља, за чијег је режима важио за најмоћнијег човека у Србији. Умро је под неразјашњеним околностима 1859, после другог повратка кнеза Милоша на власт.

Ј. Гајић

-----------------------------------------

Кога је стигла кумовска клетва

Да би после Другог српског устанка учврстио власт, кнез Милош је организовао многа убиства, а најпознатије међу њима свакако је убиство вожда Карађорђа, у Радовањском лугу, јула 1817. године. Карађорђе је после слома Првог српског устанка емигрирао у Русију, где је провео четири године. У Србију се вратио 1817, с намером да подигне нови устанак, у који би, поред Срба, били укључени и Грци и Бугари, с циљем потпуног ослобођења ових крајева од турске власти. О његовом кретању Милош је био обавештаван од Вујице Вулићевића, вождовог кума и човека од поверења.

Чим је сазнао за Карађорђев повратак, Милош је наредио да се он убије. Историчари сматрају да је за то имао два мотива. Први и најважнији био је страх да ће му Карађорђе преотети власт и позиције стечене после Другог српског устанка. Други мотив била је његова процена да још нису стечени услови за нови устанак и да ће се, ако до њега дође, завршити неуспехом.

Карађорђе је убијен на спавању, у зору 26. јула 1817, уочи Светог Арханђела. Убиство се догодило на имању Драгића Војкића, а непосредни извршилац био је извесни Никола Новаковић, који је Карађорђа убио секиром. Ипак, главни организатор био је Вујица, који је ноћ уочи убиства вечерао с Карађорђем. Вождова одсечена глава послата је у Београд кнезу Милошу, а он ју је, као израз оданости Порти, ускоро проследио у Стамбол. На месту на којем је убијен вожд Вујица је касније подигао цркву, у народу прозвану Покајница, а живот је окончао у сиромаштву, презрен од земљака.

Ма какви били мотиви за ово убиство, оно је болно одјекнуло међу Србима, а због њега Милош, без обзира на све своје заслуге, никада у народу није стекао углед и популарност коју је имао Карађорђе. Убиство Карађорђа било је и увод у династичка обрачунавања и омразу између Карађорђевића и Обреновића, која ће, као српски усуд, обележити читав 19. век.


Коментари1
211f2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pavle
Nije tačno. Karadjordje je posle ustanka izgubio svu popularnost koju je stekao, a Miloš je proglašen herojem, jer je ostao I oslobodio narod od Turskog zuluma. Narod je bio besan I ogorčen na Karadjordja I kada mu je odsečena glava, niko se nije ni zamarao. Medjutima Miloševa despotska vlast je polako počela da zasenjuje ono što je uradio, pa je jedan deo naroda počeo da veliča Karadjorjda. Istinu za priznati sam ustanak je dostigao svoj maksimum 1805 I 1806 bojevima na Ivankovcu, Mišaru I Deligradu. Ičkov mir je bio maksimum koji smo mogli dobiti, medjutim Karadjordje ponesen praznim obećanjima Rusa da će pomoći Srbima produžio je rat na nekih 7 godina bez ikakve potrebe. Miloš je posle boja na Dublju stvari vratio na Ičkov mir Karadjordjeva popularnost je obnovljena tek posle 99 godina vladavine Obrenovića, kada ih je narod zbog politike I načina vladavine omrznuo. Tek posle Majskog prevrata I povratka Karadjordjevića na presto Karadjordje dobija ovakvu sliku kakvu danas ima o sebi.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Два века од Другог српског устанка
Два века од Другог српског устанка
Два века од Другог српског устанка
Два века од Другог српског устанка
Два века од Другог српског устанка
Два века од Другог српског устанка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља