понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:06

Рехабилитован Анатолиј Ивановић оснивач „Народне просвете”

понедељак, 20.04.2015. у 22:00
Анатолиј Ивановић Фото Архива породице Ивановић

Решењем Вишег суда у Београду рехабилитован је Анатолиј Ивановић, један од најзначајнијих српских издавача свих времена, који је између два светска рата дао немерљив допринос српској култури и духовности. О судбини Анатолија Ивановића писали смо у додатку „Култура, уметност, наука” нашег листа 18. октобра прошле године, а према речима адвоката Предрага Савића тај текст је био једна од кључних тачака на овом суђењу.

Анатолиј је као млад руски емигрант у Србији основао издавачко предузеће „Народну просвету”, па потом часописе „Панораму” и „Хронику” (недељне информативне новине), Фабрику папира, картона и лепенке на Умци, предузеће „Дрвопродукт”. Саградио је на Обилићевом венцу и најсавременију штампарију у Европи у то доба (данас је у тој згради републички Завод за издавање уџбеника.)

Анатолиј је помогао да чак 11 руских емиграната у Београду постану чланови САНУ. Захваљујући раду у „Народној просвети”, где је била уредник, Исидора Секулић је постала прва жена члан САНУ. Анатолиј је објављивао дела Достојевског, Толстоја и осталих руских класика, али и био један од привих издавача Андрића, Дучића, Чоровића, Шантића...  Библиотека „Савремених српских писаца” у издању „Народне просвете” оцењена је као један од најзначајнијих културних подухвата у прошлом веку. Десанка Максимовић је своју књижевну каријеру започела као преводилац дела Достојевског у „Народној просвети”, где је као преводилац радио и професор др Јован Максимовић, по којем се данас и назива награда Удружења преводилаца Србији.

Анатолиј је био по свему јединствен и његов живот тешко да би могао да стане у неколико романа, а умро је 1954. године у емиграцији, у далекој Венецуели – истиче адвокат Предраг Савић, пуномоћник фамилије Ивановић, чији потомци живе у Јужној Америци.

Анатолије је рођен 30. новембра (17. по старом календару) 1897. у Ростову на Дону, у аристократској породици Прицкер. Анатолијев отац Иван је био угледан индустријалац, издавач и штампар, кога су бољшевици ликвидирали на тај начин што су му главу потопили у растопљено штампарско олово. Учесници Октобарске револуције на суров начин убили су и Анатолијеву рођену сестру. Јавно негодовање и побуна становника из Ростова допринели су да бољшевици поштеде животе Анатолију и његовом старијем брату, који је у то време био универзитетски професор, познати математичар и физичар. Анатолије је 1918. са групом „белих” Руса емигрирао у Србију, а његов брат, који никада није преболео масакр ком је присуствовао, пропио се и убрзо преминуо.

Одмах по доласку у Србију, Анатолије је у Сомбору упознао прелепу Крунославу Шешевић, студенткињу, чија је фамилија у блиском рођачким везама са Гаврилом Принципом. Венчали су се марта 1922. Према породичном предању, којег се присећа Анатолијева унука Валерија Ивановић која данас живи у Венецуели, Крунослава је прихватила да се венча тек када је Анатолије Иванович Прицкер променио презиме у српско Ивановић и постао српски држављанин.

Фамилији Ивановић већ током окупације Немци су, осим имовине у Србији, одузели и све банкарске рачуне.

Анатолије Ивановић је преко нових власти безуспешно тражио накнаду ратне штете за своја предузећа, међу којима је био и „Дрвопродукт”. Остале су на стотине хиљада папира у архивима о његовом успешном финансијском пословању и добротворним акцијама, али је просто невероватно да су готово сви други трагови о његовом лику и делу „избрисани”, каже Предраг Савић. Анатолије је напустио Србију 1946. године, и поново постао емигрант. Проглашен је за ратног профитера и конфискована му је сва имовина.

Виши суд у Београду је закључио „да је Анатолију конфискована сва имовина супротно начелима правне државе и противно општеприхваћеним стандардима људских слобода и права”. Стога је Виши суд поништио све одлуке усмерене на одузимање имовине Анатолија Ивановића, који се никада није одрекао српског држављанства које му је указом доделио краљ Александар.

К. Р.


Коментари7
bfa00
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Рајна Р
Велико хвала листу Политика што нам пружа прилику што сазнамо истину о човеку који је допринео много српској култури и писмености. Нажалост образована сам и одрасла у комунизму где је читава историја српког народа била ниподоштавана а угледни Срби и добротвори српског народа проглашавани злочинцима и ратним профитерима и уједно свирепо кажњавани. Хвала Богу да је истина коначно обелодањена. Још једном хвала пуно и што више оваквих чланака помоћи ће свима нама који смо одрасли и образовани на лажима без могућности бирања другог. Боље икад него никад..
Mila Popov
Kada se tekst o ovom čoveku pojavio u subotnjem dodatku Politike prvi put sam čula za njega ali sam ipak sačuvala tekst uviđajući koliko su dragoceni ovakvi napori novinara i Politike da rasvetle sudbine divnih ljudi i intelektualaca kao što je bio Anatolij Ivanović. Hvala Politici za skidanje zaborava i prezentovanje delova naše istorije za koju ima još zainteresovanih u Srbiji. Pripadam mlađoj generaciji a teško nalazim u štampanim medijima, o televiziji da ne govorim (izuzetak je RTS2), ono što je zaista vredno čitati. Još jednom hvala Politici!
Nenad T.
Gde komunisti dođu na vlast, tu sreće nema, kao ni tamo gde na vlast dođu njihova deca maskirana u demokrate.
Хвала Анатолију Ивановичу!
После толико година, али боље икада него никада. Колики губитак за Србију, да овај човек, кони намје толико дао и цела његова породица, заврше изгнани и протерани по други пут. Каква тешка судбиина. Сада када смо уопште сазнали за цео случај, требало би да се одужимо овом светлом лику и да се сећамо колико је учинио за нашу земљу. Хвала ти још једном Русијо!
Srba, Velika Britanija
Zanima me je ko je potpisao odluku / presudu da je Анатолије ratni profiter, u ciju se kucu uselio taj 'drug' i sta je danas sa tom kucom? To ne bi trebalo da bude tesko da se pronadje.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља