среда, 18.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:41

Меморандум није библијски грех

Аутор: Оливера Поповићсреда, 22.04.2015. у 08:15
(Фото Т. Јањић)

„Рећи некоме ко има 62 године да је млад спада у домен цинизма. Ја сам, сем мог оца, који је изузетак, најстарији Костићу добрих 10 генерација. У том смислу сам метузалем према ономе што ми је генетика дозволила.”

Нови председник Српске академије науке и уметности (САНУ) Владимир С. Костић духовито, у првом интервју „Политици”, одговара на питање да ли му је то што је представник млађе струје у САНУ помогло да на недавним изборима за ову функцију победи остале кандидате, знатно старије од себе.

За многе у Србији је САНУ прво политичка, па научна институција. Шта мислите, да ли сте дошли на чело научне и културне или политичке институције?

Они који претпостављају да је САНУ политичка институција заправо греше. Академија је примарно научна и уметничка институција. Чак наслови осам одељења не дозвољавају претерани излет ни у шта друго сем у науку и уметност. На томе почива идентитет и дигнитет Академије. Људи не схватају да САНУ није хорско друштво, него скуп појединаца, од којих је сваки биран због својих постигнућа у некој области. У Академији се налазе људи који имају своје ставове и понекад их врло јасно, рационално, а понекад и агресивно испољавају. Нико их не може натерати да мисле на један начин.

Да ли ово мени говорите као алиби зашто се глас Академије чешће не чује? САНУ се често оптужује за ћутање или шапутање у приликама када је њен глас требало да се чује.

Нема алибија, то је једноставно тако! САНУ не шапуће. Шта год ја сада кажем, због извесних хипотека које САНУ има, ви ћете рећи да је самоодбрана, али није то у питању. Годишње се овде одржи на десетине симпозијума, састанака, изложби, концерата. Одбор за село одржао је пре два дана важан симпозијум о ревитализацији села. Усуд и живот САНУ није само „велика политика” него и мале ствари које чине мозаик тог живота.

Мислите ли да се предлози са симпозијума Академије довољно чују међу политичарима и онима који одлучују?

Не, али такав целокупни политички концепт у Србији траје јако дуго: много гласова се не чује. Уместо на појединачној одговорности, оглашавању о малим стварима, ми непрекидно понављамо наше неурозе и конфликте о великим и страшним проблемима. Прихватам да се Академија није на довољан начин оглашавала: можда је потребно да узме и мегафон! Покушаћемо и то да урадимо.

Које су то друштвене, политичке, економске, научне, ванредне или редовне околности у којима САНУ треба да се огласи, изда проглас или да се умеша?

Претпостављам да међу члановима Академије постоји став да Србија треба да буде демократска земља, у којој ће постојати изграђене и дефинисане институције, а не моћ појединаца, Србија у којој ће се прихватати основни грађански постулати европског друштва, земља одговорне социјалне правде. Ако дође до нарушавања тих битних елемената, који нарушавају виталност и историјски континуитет овог народа, Академија ће свакако умети о томе да проговори.

Да ли до овог часа, по вама, та виталност није била угрожена с обзиром на тешке материјалне прилике у којима живимо, па сте зато ћутали?

Да проговоримо о чему? Против сиромаштва у друштву? Да у јавност изађемо са великим паролама: желимо да будемо богато друштво срећних људи, које ће сви поштовати. Али, каква корист од тога? Покушаћемо да у мозаику малих ствари дефинишемо путеве који ће нам омогућити да једног дана нехотице и неприметно постанемо богато друштво, да обезбедимо мале кључеве за можда велика врата, која ће нам дати одговорe у ком правцу треба да идемо.

Да ли је случај „Меморандум” САНУ оставила иза себе?

Несумњиво да је Меморандум оставио једну озбиљну и тешку сенку над свима нама. Али, да ли је то библијски грех, па треба седам генерација академика да изумре, да неко не би постављао таква питања. Зна ли јавност шта је уопште Меморандум? То је отуђени или украдени документ, који Академија никада званично није прихватила, документ који је требало да илуструје да та конзервативна и традиционална десетерачка елита заправо не заслужује никакво поштовање, јер је са рукама у крви. При томе се заборавља да су прве институције демократског отпора у Србији деценијама били управо чланови САНУ.

Како коментаришете отворено писмо композиторке, академика Исидоре Жебељан да у САНУ постоји политички жонглерај у служби дневне политике и да су често уважени чланови САНУ под притиском да у своје редове приме и оне који по својим стручним и моралним квалитетима не заслужују да постану чланови САНУ? Да ли сте ви осетили такве притиске?

Искрено, лобирање постоји, али се чланови бирају тајним гласањем, а ми се информишемо појединачно. Нисам чуо за дневнополитичко жонглирање, али сам осетио да постоје непринципијелни притисци, којих се сви званично одричемо и гадимо. Академија је променила статут, што је мало позната чињеница, па су плодови лобирања много тежи. У томе учествују и медији, наручују се интервјуи, а онда се гласно постављају питања зашто неко није изабран, а не поставља се питање тражених квалитета. За академика није изабран један Црњански, а биће изабрани људи који су о њему писали есеје. Да ли је то грех Академије? Да!Биће и других грехова академије, али морамо да уводимо механизме да тих грехова буде што мање.

Дакле, Исидора Жебељан је била у праву?

Она је жена високих моралних вредности, препозната у свету, увек ћу се лично замислити над њеном сваком изговореном речи. Оно што је рекла није бесмислица, али упозоравам да Академија није скуп манипуланата, како некад покушавају да нас представе. Напротив, то су у већини одговорни и озбиљни људи, који знају да је сваки преседан бумеранг који се враћа.

Прихватајући се места председника САНУ изјавили сте да је вршење дужности данас „монументални мазохизам“, као и да имате многобројне стрепње и страх како ћете водити ову институцију. Чему страхови? Зашто мазохизам?

Јавна функција у Србији повезана је са једним сталним оспоравањем, фалсификатима, подметањима, чак и лажима. Оговарају се породица, деца, измишљају се политичке везе... Почнете да сумњате да ли је могуће коректно и одговорно вршити неку јавну функцију. Наравно, прво сам рекао да сам се уплашио сопствене претенциозности да баш ја могу да будем на челу САНУ, али сам сматрао да сам дошао у године када више немам права да одбијам јавне функције. Годинама сам трпео примедбе да сам егоистично гледао своје интересе бавећи се искључиво науком, сабирајући папире и цитате. Данас сам понудио свој социјални ангажман.

Шта мислите о одливу мозгова и генерацијама најобразованијих младих људи који и одлазе из Србије?

Ужаснут сам тиме и сматрам да је то један од највећих пораза нашег друштва. У Србији се упорно гради атмосфера у којој се деца васпитавају са поруком да је живот негде другде. То није тачно. Са својом породицом и децом сам живео у иностранству и вратио сам се не из патриотских разлога, него сам направио животни биланс и схватио да ћу неке ствари урадити лакше овде. Свет о којем размишљамо није оно што видимо кроз телевизијске серије. Људи не знају да се у Америци, после Јапана, ради највећи број радних часова недељно. Није лако младима, њихов одлазак се не може осуђивати и, тражећи свој пут, они на то имају право. Али, наша обавеза је да им направимо „место под сунцем”. Волео бих да могу да им кажем: не идите у свет, хајде да заједно свет доведемо овде!

Како сте прихватали чињеницу да смо две године заредом рангирани као здравствени систем на последњем месту у Европи?

Не верујем да смо последње здравство у Европи. Ентузијазам лекара далеко надмашује услове у којима се ради. Слажем се да постоје огромни проблеми. То што велики део становништва нема здравствено осигурање и књижицу оптерећује медицину, али не одређује квалитет. То је политичко питање.

Као неуропсихијатар, како оцењујете ментално здравље наше нације?

Држим се флоскуле: сачувај ме, боже, генерализације. Али, искрено, у појединим раздобљима у амбулантама, у разговорима са пацијентима, тачно се може осетити неко згушњавање енергије, или љутње и унутрашњег беса. То је мој интуитиван осећај, због којег ће неко рећи: изабрали су врача за председника Академије. Ово друштво нема страх од стреса, јер су шокови судбина овог народа. Постали смо отпорни на стрес, али смо изгубили поверење у институције и лидере. Чини ми се да сада постоји и нека егзистенцијална анксиозност, јер време и околности више нико не разуме. Био сам Титов пионир: веровао сам да живим у најбољем од свих светова. Имали смо ту илузију, а сада расту генерације које таквих илузија више немају. Губитак тих илузија ће, надам се, направити способније и прагматичније генерације.

---------------------------------------------------

Коначно сам купио мобилни

И, за крај, да ли ћете сада, као председник САНУ, набавити мобилни телефон? Имате ли разлоге да га и даље не користите?

Набавио сам га. Умберто Еко у свом есеју каже да мобилни телефон треба да носи само типични „јес, мен” данашњице који мора да се јави када га неко зове. Он духовито наводи групе које морају да га носе, на пример чланови трансплантационих тимова или заводници, да би координисали своје активности. Пошто нисам ни једно ни друго, моје одбијање је било плод уверења да су тренуци самоће лековити и инфантилне потребе да се сакријем да нико не зна где сам (као деца испод стола). Изгледа да су ти дани среће бесповратно изгубљени.

------------------------------------------

Шта сам ре­као о пи­сци­ма Ме­мо­ран­ду­ма 

У ин­тер­вјуу за „По­ли­ти­ку” ко­ји сам дао 21. апри­ла, ту­ма­че­ћи мо­ју из­ја­ву о Ме­мо­ран­ду­му, је­дан број до­бро­на­мер­них чи­та­ла­ца је схва­тио да сам, ми­сле­ћи на пи­сце Ме­мо­ран­ду­ма упо­тре­био фло­ску­лу „кон­зер­ва­тив­на и тра­ди­ци­о­нал­на де­се­те­рач­ка ели­та за­пра­во не за­слу­жу­је ни­ка­кво по­што­ва­ње, јер је са ру­ка­ма у кр­ви”. Та­кво ту­ма­че­ње је пот­пу­ни кон­тра­пункт оста­лом де­лу од­го­во­ра: мој циљ је био да ука­жем да је ин­стру­мен­та­ли­за­ци­ја јед­ног не­до­вр­ше­ног до­ку­мен­та ко­ри­шће­на као основ да се та ели­та (а пре свих чла­но­ви СА­НУ) ла­жно пред­ста­ви као „кон­зер­ва­тив­на.. де­се­те­рач­ка... са ру­ка­ма у кр­ви”. 

Вла­ди­мир С. Ко­стић, пред­сед­ник СА­НУ


Коментари21
19ca7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

goran petrovic
zapad je otvorio pandorinu kutiju sa kosovom sto smo vidili kod ukrajine i gruzije a sta ce sutra biti tek cemo jos vidjeti...
Boki Ilic
Poslje Rame Zapada I Kosova sve je sutra moguce. A da be spominjemo krim I putina poslje klintona.
slucajni prolaznik
Malo sutra kada korumpirani direktori poput Radivoja Jakovljevića iz OŠ Vuk Karadzic rade sve suprotno od Vasih zelja. Korumpirani funkciori poput njega se bave nepotizmom, ucenama, iznudama, zastrasivanjima, nesavesnim poslovanjem. Sve navedeno je potvrdjeno, nema potrebe za cenzurom. I naposletku, kako onda pored takvih kvarnih ljudi mladi mogu nesto da ocekuju od institucija i drzave?
Laki dorcolac (2)
@goran vukobratovic. Lukavo. 91. je izbio otpor pavelicevim povratnicima i izbacivanju Srba iz ustava Hrvatske. Razlog vise da se objavi tekst memoranduma pre nego nekom padne na pamet da je isti bio razlog da se smisli jsdan Jasenovac..
Goran Vukobratović
Voleo bih da se netko iz SANU oglasi i o Srbima izvan Srbije,npr.o Srbima iz Hrvatske.Neznam jesu li ti ljudi žrtvovani ili su prosto kolateralne žrtve jedne nedorečene politike ili platforme.Ako je cilj bio ono što se dogodilo 95,da 300000hiljada bespomoćnih ljudi na traktorima i sa vrećicama tumara po majci Srbiji,koja je zatvorila sve izlaze sa autoputa,bilo bi pošteno od autora tim ljudima bar uputiti izvinjenje.Toliko o SANU.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља