У оквиру сећања на књижевно и јавно деловање Добрице Ћосића, који је умро пре годину дана, у свечаној сали Скупштине града Сомбора одржана је занимљива промоција књиге Миливоја Павловића „Огледало Добрице Ћосића”, објављене у издању „Вечерњих новости”, у тиражу од 10.000 примерака. О Павловићевом делу и својим виђењима романсијерског опуса великог писца, као и о његовим културно-историјским ставовима кроз године и деценије, говорили су универзитетски професори др Стојан Бербер и др Тихомир Петровић, потом Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, књижевник Миломир Краговић и, на крају, аутор Павловић.

Изразивши се похвално о Павловићевој књизи о Ћосићу, чији је поднаслов „Писац чије се стрепње остварују”, рецензенти су се сагласили у оцени да је иза Ћосића остало незаобилазно сведочанство о најтежим и најсудбоноснијим етапама бурног живота Србије и српског народа у веку који је, према оценама многих историчара, започео видовданским пуцњем у Сарајеву 1914, а завршио се бомбардовањем Србије 1999.

„У Ћосићевим романима, али и у његовом публицистичком опусу, у ставовима које је јавно износио или их записивао у свој дневник, а потом публиковао, огледају се моралне, интелектуалне и политичке дилеме државе и народа ухваћених у зупчанике великог механизма Историје, коју је увек писао почетним великим словом”, казао је проф. др Стојан Бербер. Због тога је Ћосић, према његовима речима, имао толико непринципијелних опонената, а ни после смрти није га остављао на миру „хор дежурних кевтаваца”.

Селимир Радуловић је оценио да је аутор Павловић у овој књизи начинио веродостојан и за даља проучавања инспиративан пресек књижевног дела и живота Добрице Ћосића, а проф. др Тихомир Петровић приметио је да су Павловићева истраживања корисна не само за књижевну историју, већ и за књижевну теорију, јер реконструишу социјалне и културне услове у којима је Ћосић живео и писао.

Аутор Миливоје Павловић, који је био Ћосићев саговорник од 1971, кад је с њим обавио први дужи интервју, до пролећа прошле године, кад је последњи пут разговарао, напоменуо је да је, осим што је било привилегија познавати великог писца, повремено било непријатности због бележења и публиковања критичких ставова Добрице Ћосића.

„Ћосићев животопис може се читати и као скандалозна хроника тешког времена у коме су пропадале толике привлачне идеје, заставе, усклици и пароле, а он сам био је често прогањан и бар два пута жестоко злоупотребљен – једном као титоиста, а други пут као анитититоиста”, казао је Миливоје Павловић.

Павловић је подсетио да се Ћосићеве речи критике и искреног упозорења, које раније нису могле бити публиковане, данас доживљавају као „поруке из боце” бачене у океан немирног времена. Такву судбину доживео је и поменути интервју с Ћосићем из 1971, који се сада први пут објављује.

На живо занимање публике наишли су и ставови о Ћосићевом „подвигу преображаја” од некадашњег левичара и комунисте до хришћанина који је у опоруци тражио да се сахрани по православном обреду, о чему у Павловићевој књизи сведоче академик Владета Јеротић и патријарх Иринеј.

Писац који је за себе говорио да је „оболео од српске судбине” од тога је и умро, наднет над дневничке записе о Србији и народу који је волео љубављу највишег реда, рекао је на крају Павловић.

Марија Алексић