недеља, 18.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 26.04.2015. у 22:00 Ана Тасић

Празна фешта претеривања

(Фото А. Васиљевић)

Последње Молијерово дело, комедија-балет „Уображени болесник“, прштаво је сатиричан комад који исмева малограђанство, лицемерје, себичлук, свет неспособних медицинара, али и опсесивних болесника. Иако је снажно комички написана, у погледу значења ова Молијерова комедија данас ипак нема разорни друштвени значај, какав имају његови најизвођенији текстови.

Жанр комедије-балета који је у време француског класицизма био изузетно популаран, у служби спектакуларног забављања аристократије, данас је прилично анахрон. Зато су из оригиналног Молијеровог текста, у представи редитеља Јагоша Марковића, са правом избачени балетски пролози и интерлудији. Но, поступак уклањања тих данас застарелих, разонодних међусцена није много помогао да идејни план Марковићеве представе достигне ниво озбиљнијег смисла. Представа је углавном ограничена на више или мање успешне глумачке стилизације, изграђене на беспућу идеја. Молијерови елементи друштвене критике, исмевања примитивизма и похлепе, овде су драстично избледели, махом су сведени на значењски празну фешту глумачких наступа.

Драган Мићановић је неоспорно вешт глумац, па је успео да спретно и сценски убедљиво створи лик хипохондра Аргана, као кукавног, зарозаног несрећника, умотаног у крпе, спуштеног погледа, избијајућих тикова. Арган је овде врло налик тврдици Харпагону, што је асоцијација која се успоставља на самом почетку представе, када он усредсређено броји новце за лекове. И Јелисавета Саблић је донела довољно упечатљив лик служавке Тоанете која је знатно грубља и оштрија него у оригиналном тексту, где је оличење разума и мудрости. Овде је натмурена оштроконђа, тиранка која виче на Аргана, непрестано се вербално, а понекада и физички сукобљава са њим.

Власта Велисављевић увек доноси шарм на сцену, а овде је у улози Господина Диафоаруса, у црно обучен, са тамним наочарима, као какав ледени мафијаш. Бојан Димитријевић, у контрастно белом оделу, дао је изразито гротескну, карикатуралну фигуру његовог сина Томе Диафоаруса. Он се грубо крути, криви и извија, што јесте комички убедљиво, али на прву лопту, у смислу брзинског освајања гледалаца. Господин Бонфоа Небојше Миловановића равно и досадно је театралан, док је господин Пиргон Горана Шушљика преко сваке мере извештачен. Анжелика Марте Бјелице је сва саздана од нерва и узавреле енергије, дерња се као неукроћена горопадица, такође без мере, при чему се таквом игром издваја од остатка ансамбла, као да је пала на сцену из неке друге представе.

Избор да Арганову жену Белину игра мушкарац, Радован Вујовић, занимљиво је драматуршко-редитељско решење. Оно означава Белинину суштинску лажљивост, опако претварање да јој је стало до Аргана, док заправо само брине за његов новац. Ова идеја ће добити ефектан расплет - када помисли да је мртав, Белина ће скинути са себе театралну перикетину и хаљине и открити своје право лице, прави пол и стварни мотив због којег је била са Арганом. Нажалост је ово изазовно решење удављено у мору преовлађујуће редитељске произвољности и инфантилности.

Радња се током већег дела представе одвија без контекста, да би се на крају на баналан начин довела у наше време, када Арган тера Клеанта (Младен Совиљ) да постане лекар, изјављујући да може брзо да стекне диплому на неком од овдашњих факултета. Та досетка је површна, али и нелогична у односу на радњу. Једном хипохондру би ваљда ипак било важно да је у близини способног лекара, а не неког офрље наученог шарлатана са сумњивом дипломом. У оригиналном тексту постоји мотив крумпираног факултетског произвођења лекара, али је логично постављен, што у представи није случај (у тексту о томе не говори Арган, већ његов брат Бералд).

Финални редитељски изливи тобоже поетичних и метафоричних призора, падања некаквог снега и Аргановог усамљеничког трчања у месту, овде су лажни. Они су псеудо-поетски и псеудо-метафорички, зато што нису природно уткани у ток сценске радње, већ као да су залутали, треснули ниоткуда. Укључени су на крају, ваљда зато да би спасили шта се спасити може, очајничким покушајем завођења гледаоца спољном атрактивношћу. Са тиме се нажалост и на крају потврђује теза о произвољности режије.

Костими су креирани у епохи, несумњиво раскошно (Бојана Никитовић). Марковићев дизајн сцене је сведен, дубок и углавном празан, не означава ништа, као ни представа у целини. 

Коментари0
7d610
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља