петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:37

Мој марш од Ужичке републике до борбе за Титов споменик

Аутор: Никола Белићуторак, 28.04.2015. у 08:15
Још није завршила своју борбу: Даница Милосављевић (Фото Д. Ћирков)

Нема тог важнијег бојног поља у Другом светском рату на којем се Даница Милосављевић,једина жива жена са Орденом народног хероја, није истакла храброшћу и сналажљивошћу од када се, као шеснаестогодишњакиња, на територији ослобођеног Ужица 1941. прикључила СКОЈ-у. Али она поручује да,ни седам деценија после победе војске у којој јуришала на бункере и митраљезе, није завршила своју борбу, а повела ју је у истом граду у којем је почела.

Иако је на прагу десете деценије живота, подигла је глас и организовала иницијативу да се споменик Титу до овогодишњег Дана победе врати на Трг партизана у Ужицу, одакле је 1991. године склоњен у музеј.

– У земљи где се данас поново толико прича о антифашистичкој традицији и где се 20. октобра прави војна парада каква је била прошле јесени, скулптура онога ко је повео ту борбу и даље је скривена у неком ћошку. То је супротно здравом разуму. У којој то држави на свету има? Свако би нам се смејао. Док Руси одликују наше борце за седам деценија победе над фашизмом, ми кријемо Титов споменик – поручује Дана Милосављевић, којој је недавно додељена медаља руског председника Владимира Путина „Седамдесет година победе у Великом отаџбинском рату 1941–1945”.

Скупила је Дана енергију по којој је памте ратни другови и с пријатељем из НОР-а, а касније новинаром, Јованом Радовановићем упутила писмо у којем се позива на поновно постављање статуе. И то у име свих данас живих бораца Прве и Друге пролетерске дивизије.

– Позвали смо се и на његов допринос и историју, али не само на то. Нагласили смо став Унеска, који је позвао на очување споменика антифашистичке традиције у свим републикама бивше Југославије. Ужице има посебан значај, с обзиром на то да је било ослобођено 1941. и да је један од симбола борбе против окупатора – објашњава Радовановић, који је живот Данице Милосављевић описао у књизи „Одањено небо”.

А какав је борац била Даница Милосављевић показује и то што ни данас не може да прежали што је пропустила да Дан победе и пробој Сремског фронта проведе у борби. Пред последњи ударац непријатељу прекомандована је из Друге пролетерске бригаде на службовање у Београду.

Због тога о својој последњој бици у Другом светском рату каже да је није водила против непријатеља, већ против – својих претпостављених.

– У Сремској Митровици смо се моји саборци и ја окупљали у новембру 1944, после ослобођења тог града. Стигла сам ауто-стопом из Београда, довезли су ме совјетски војници. Придружила сам се друговима, а нашем комесару сам рекла: „Спремај лој, идемо на Ламанш.” Сремску раван називали смо Ламаншем, јер је била испресецана препуњеним каналима и барама, а лој смо стављали на обућу да не пушта воду. Одговорио ми је да би, уместо да спремам лој, требало да се спремам за пут – сведочи Дана Милосављевић.

У штаб Друге пролетерске дивизије, у чијем је саставу била њена бригада, стигла је наредба да се се она као официр у чину потпоручника прекомандује у Централни комитет, где је требало да ради на вези и организовању омладине.

– Била сам решена да останем на фронту док не дотучемо и последњег Немца, усташу, љотићевца, четника... Али узалуд, брзо су ме пребацили у Београд. Одлучила сам да побегнем и већ фебруара 1945. кренула сам назад у Срем, на своју руку. Стигла сам до Земуна и тамо ухватила воз ка Илоку – прича Дана Милосављевић.

Друга пролетерска бригада тада је стигла до Илока, где је Дана убрзо успела да пронађе ратне другове.

– Неки су мислили да је лудост што сам побегла из ЦК. Чак су ми говорили да је то што радим дезертерство. То ме је највише погодило. Убрзо ме је позвао тадашњи комесар Друге пролетерске дивизије Милија Станишић и после разговора с њим знала сам да нема изгледа да останем и да ми је већ организован превоз до Београда. Знала сам да ће доћи по мене и да немам куд – сећа се учесница НОР-а са Орденом народног хероја.

Било је време да се опрости од сабораца који су форсирали „Ламанш”. Поздрављајући се с њима, Дана је последњи пут чула пуцње у Другом светском рату.

– Али тада моји другови нису гађали непријатеља. Опалили су у ваздух рафале како би ме испратили – завршава своју причу о Другом светском рату Дана Милосављевић.

-----------------------------------------------------------------

Рањавање и јуриш на бункер

Даница Милосављевић постала је члан Савеза комунистичке омладине Југославије са свега 16 година, у време ослобађања Ужица. Била је члан Прве, а касније и Друге пролетерске бригаде. У КПЈ је примљена је 1942, а крајем те године раниле су је усташе у борбама код Ливна. Убрзо опоравила и већ 1943. унапређена је у чин потпоручника.

Можда највећи ратни подвиг Дана Милосављевић забележила је у лето 1944, када је, док су се још неискусни и тек пристигли борци колебали у борбама на реци Ибар, са само једним саборцем кренула на непријатељски бункер, уништила га и заробила митраљез.

Непосредно после рата била је један од руководилаца СКОЈ-а, а у Ужицу је радила од 1946. до 1948, после чега се вратила у Београд.

За народног хероја проглашена је 1953.

У доба Југославије обављала је више функција, делимично и у женским удружењима. Данас живи на врху једног солитера, на 11. спрату, у београдском Јужном булевару.


Коментари64
80aa2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Уз поштовање и најлепше жеље
Врло поштујем године и емоционално стање другарице последње партизанке као и мисли сваког коментатора који је себе нашао у овој људској Историји па зато очекујем и да сви ти поменути мени дозволе да им скинем њихове роза наочари и у њиховој " жал за младост" подсетим да нико па ни они немају МОНОПОЛ НА ИСТИНУ која је увек у више дугиних боја јер и бело као и црно јесу само оптичка обмана нашега ока све зависно ИЗ КОГ УГЛА СЕ СТВАРИ ПОСМАТРАЈУ....Ја само једно сигурно знам а то је да СРБИЈУ НИСУ ПАРТИЗАНИ ОСЛОБОДИЛИ ( од кога и чега, од самих себе или?!) већ да је у касније проглашену тзв. Ослободилачку борбу БИЛА И ОСТАЛА умешана ВИСОКА СВЕТСКА ПОЛИТИКА која је, ИСТО КАО ШТО ТО И ДАНАС РАДИ, искључиво реаговала и подржала (НА КРАЈУ РАТА!) оне људе који су ЊИМА НАЈВИШЕ ОДГОВАРАЛИ( читај: ЈБТита, старог аустроугарина који је послат да раскомада Србију и који је подказао шефа КПЈ Горкића који је убијен у СССР-у а кога је онда "наследио" ЈБТито о чему ПОСТОЈИ одличнаПИСМЕНА ДОКУМЕНТАЦИЈА!
Aleksandar Mitrofanov
Najpre moramo da priznamo cinjenice: Ideja Komunizma je nastala na Zapadu. Tek potom je najveci pokusaj njenog ostvarenja bio na Istoku (SSSR, Istocna Evropa, Kina,...). Podjednako kao i Hriscanstvo, komunisti su smatrali da su tragedije ljudstva posledice ropstva Mamonu (Mammon), dakle materijalnom i finansijskom bogatstvu. Komunisti su sprecavali teske NEHRISCANSKE(!) zlocine medju Pravoslavcima i Katolicima ali i pripadnicima drugih vera. "Za Kralja i Otadzbinu",...Kojeg kralja ? Onog sto je pobegao? Iako je bio mlad, pun snage, nije otisao da se obuci i tajno avionom prebaci u Jugoslaviju (Otadzbinu) i vodi ustanak protiv okupatora. Koja "Otadzbina"? Jugoslavija? Krnja Jugoslavija? "Velika Srbija"? Administrativna Srbija? Partizani su se jasno deklarisali: Jugoslavija. Tito je mnogo vise oruzane, logisticke, politické podrske dobio od Cercila i Ruzvelta nego od Staljina. Cak, je Ratno Vazduhoplovstno Nove Jugoslavije nastalo u RAF-u. Zar ja Rus to sve moram ovde da razjasnjavam?
Nemanja Antic
Mislim da je moja gramatika mnogo manji problem za Srbiju nego povampireni fasizam zadnjih 25 godina. Izgleda da Ozna nije dovoljno radila svoj posao cim se od 91. desavalo isto sto i od 41. do 45. Nema smisla raspravljati sa nacionalistima suzene svesti. Uopste nisu bitne zrtve jasenovca, gradiske, logora banjice, srebrenice i dr. vazni su zlocini koji su se desili nad sprovodiocima i ideolozima etnickog ciscenja. Trebalo im je svima suditi i pustiti ih nakon par godina iz zatvora da nastave siriti mrznju. Ne budite smesni. Mnogo se zlocina desilo pre toga da bi Ozna imala strpljenja i razumevanja za njih. Na balkanu vlada velika mrznja, ne verujem da ce se uskoro nesto promeniti. Pozdrav dobrim ljudima.
Лала из М о л а
@.Milivoj Drašković.Молим Вас,та манте се "ситница",као што је да Тито није волео Србе. Та волео је Српкиње више од многих Срба. Ј едну и у току целог рата и нешто после,а другу дуже од свих осталих супруга.
Bivši osnovac
@. Nemanja Antić. Ako ste tako strogi prema Srbima I Hrvatima,nemojte ih bar tako potcewnjvati I pisati ih sa malim početnim slovima :srbi,hrvati,a zatim I romi! Pa ni mnogi posleratni oznaši ,bez obzira na wihovu školsku spremu ne bi pravili takve greške. Odmorite se malo od pisanja komentara,proučite gramatiku I dr.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља