среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:28
10 ПИТАЊА О ПСОВКАМА НАШИМ НАСУШНИМ И МИ КАО МАЂАРИ, РУСИ И ШПАНЦИ

Не мора баш све по списку...

Увреде и погрде памте се четири пута брже него друге речи истог језика, показала је наука. Старе су колико и сам говор, мада се у неким језицима, као што је српски, много чешће користе него у другима
Аутор: Александра Мијалковићпонедељак, 04.05.2015. у 08:00

Човек који за себе тврди да не псује, баш никада, урадио је истраживање о – псовкама. Речима за које је званична наука потврдила да се памте четири пута брже него друге речи истог језика и које људи успевају аутоматски да изговоре чак и кад, услед повреда мозга или болести, изгубе способност нормалног говора. Предраг Крстић, доктор филозофије и стручни саветник у Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, истраживање је почео, како каже, као неку врсту пригодне забаве у друштву и, евентуално, корисног реквизита да псоваче суочи са неупућеношћу у оно што изговарају, да би од тога настала озбиљна филозофско-психолошка студија, а онда и књига, под називом „О псовању”, с поднасловом „О чему говоримо кад псујемо, односно шта – ако ишта – говоримо или не говоримо псујући”.

Речи, саме по себи, не могу бити не лепе ни ружне, ни добре ни зле – али стављене у одређени контекст итекако могу да увреде или наљуте онога коме су упућене. У ту групу спадају псовке, „погрдне, прљаве, просте, непристојне, вулгарне, опсцене...”, речи које се могу наћи у језицима готово свих народа на планети, али су у некима – а ту спада и српски – присутније, жешће, живописније и чешће коришћене. Постале су такорећи део нашег менталитета и националног идентитета. Било је зато само питање времена када ће се неко њима позабавити и санаучног становишта.

Показало се да ни научна обрада није одузела привлачност овој увек интригантној теми и да сеи о таквој материји као што је псовање може одмерено, образложено и духовито мислити и писати.

1. И древне цивилизације су псовале?

Претпоставља се да јесу,мада за то немадоказа јер је писана култура релативно новијег датума, сем тога, и тада, с почетка макар, такав запис не би био сматран оним што би требало да претекне за вечност. Негде од времена Рима, међутим, чини се да имамо довољно елемената да на основу (пара)књижевне грађе реконструишемо топографију тадашњих псовки.

Код нас, казне за псовање, и то различите с обзиром на то кога псујете, постојале су у Душановом законику, али није извесно како су гласиле конкретне погрде. Упоредо са деветнаестовековним формирањем модерне српске државе и такозване сочне псовке су имале свој пут настанка, о чему могу да посведоче и чувени путописци. Разумљиво, опет мањка систематски речник таквог начина изражавања, који је наводно био карактеристичан и због хајдучке традиције слободарског отпора туђинској власти. Благодарећи Вуку и његовом „Рјечнику”, те споровима око (не)примерених израза који се тамо помињу, имамо представу о непожељним речима, макар за „књижевни језик”, које се и код нас, као и другде, сматрају, „ружним”, „непристојним”, „вулгарним”, у најбољем случају „колоквијализмима”.

2. Како се догодило да су неке обичне речи постале непристојне?

И оне највулгарније речи које можете смислити такође су обичне, а постају „ружне” када се ставе у одређени контекст. Већином су то називи животиња или синтагме попут „стоко смрдљива”, „кокошко глупа”, „псето погано”, „магарче блесави”, „кучко себична”, те „цркни, змијо” или „марш, коњу један”… Анимални део наше природе у свим цивилизацијама прогнан је у област нечег прљавог и недостојног. Стога је неретко највећа или најјезгровитија увреда која се може упутити поистовећивање некога са обликом егзистенције које наводно не приличи човеку, остајање на некој врсти претходног ступња еволутивног развоја.

Код нас сама реч „псовка” потиче од речи „пас” и сигнализира да неког третирате као пса, обраћате му се као псу. Та саморазумљивост унижења је проказујућа, она је сведочанство гордости, умишљене величине, којој је, наравно, потребно нешто ниско, прљаво, оно од чега смо се наводно одлепили.

Овакве ознаке, па и псовке у којима се употребљавају, такође говоре да увек постоји нека језичка политика која је артикулација поретка вредности једног друштва. Ружне речи су отпадници таквих режима, који, додуше, морају да постоје и канонски су произведене да би регулисале саобраћај заједнице.

3. Псовке су, сматра се, део нашег националног идентитета, има ли народа који не псују?

Више према репутацији него што се може прецизно измерити, „мртва трка” за најљуће псовке влада између Мађара, Руса, Шпанаца и нас. Посебно је занимљиво ово „нас”. Словенци оптужују Хрвате, Хрвати Србе за уношење псовки у иначе „чист” језик, а Срби се ваде или на Мађаре или на Турке. То је позната слика: неки уљез увек каља наш иначе беспрекорно чист образ. Има свакако и народа чије псовке изгледају сасвим безазлено у поређењу са нашим китњастим зломислима упућених опсованом,али готово да нема оних који уопште не псују:најближе томе (био)је јапански језик. Међутим, тамо је интонација, начин обраћања с обзиром на друштвени статус у тој мери прописан да нема потребе за посебним речима које би функционисале као псовке. Не морате псовати да бисте се према неком односили као према псу. Питање је морате ли да се односите уопште и према коме као псу –  укључујући и псе!

4. Зашто се у псовкама, осим животиња, најчешће помињу мушки и женски полни органи и са њима повезани глаголи, као и разне телесне излучевине?

Негде су израженије псовке које хуле, а негде оне које упућују на полне органе, мушке као субјекат, женске као објекат одређене радње. Склоп псовки који је усмерен на телесност несумњиво једначи агресију и сексуалност. Карактеристичан је за многе језике, мада опет изгледа не за све.

Агресија, као активна радња, готово искључиво је (била) резервисана за мушку страну. Синтакса псовки је у том погледу заиста сексистичка. Жене стога, према неким истраживањима, не псују мање, али можда обазривије користе фонд псовки. Није примећено да имају свој начин псовања, своју лексику. Идеално би било да је могуће оперисати се не толико од сексизма колико од језичког и сексуалног насиља. Речи су у том погледу опет саме собом невине; намере и чинови, макар и говорни, могу бити зли и опаки.

5. Псовање мајке, за који су многи мислили да је српски специјалитет, ви називате „цивилизацијским архетипом увреде”?

Псовањем се често оспорава порекло опсованог. Он је нечовек, кучкин син. Он је недостојан и треба опоганити читав његов род и семе. С друге стране, мајка је нешто што (за разлику од сестре, рецимо) сви имамо и на шта смо несумњиво најосетљивији. Стога је добро погођена мета. Ни крива ни дужна, јер је псовач по правилу не познаје, оспорава се, бираним речима да кажемо, њен кредибилитет, а онда одатле, по племенском аутоматизму, и пуноправно постојање опсованог међу по пореклу и части узорним члановима заједнице.

6. Које још речи, у нашем и другим језицима, могу да постану погрдне?

Баш све! Од делова тела и телесних излучевина, до воћа и поврћа и верских објеката. У српском језику су ту, рецимо: „роткве стругане”, „иди у першун (или у купус)”, „сунце ти крваво (или калаисано)”, „иди до ђавола”, „бог те убио”… Помињу се ту и „сви свеци”, и „род и помоз бог”, и „све по списку”. У већини језика први на листи погрдних израза је секс, а затим следе, на пример, у енглеском језику хомосексуалност и инцест, у руском морални и религијски табуи, измет и непоштовање ауторитета, у француском религија, измет и расизам, у италијанском бласфемија, лично вређање (нарочито мајке), у шпанском инцест и хомосексуалност, у кинеском вређање родбине, у немачком се изједначавају људи и животиње…

Мада је, историјски посматрано, листа „прљавих речи” у одређеним друштвима проширивана и смањивана. На пример, у САД је седамдесетих година прошлог века покренут судски спор против комичара који је на радију цитирао „седам речи које никада не смете да изговорите на телевизији” и које су, иначе, у електронским медијима покриване „блипом”. Апелациони суд у Њујорку је 2010. најзад пресудио да је законско прогањање због коришћења псовки неуставно, с обзиром на то да, макар потенцијално, утиче на слободу говора гарантовану Првим амандманом.

7. Шта се, у ствари, изражава псовкомоднос према животу, свету, судбини?

У нашем језику који је срођен са псовкама може се рећи да се њима изражава читав спектар осећања – за која се не налазе речи. Уместо да се потраже, језичка економија је нашла универзалне замене. Код нас, као и код Руса, рецимо, псовке су свеприсутне: и кад кунемо живот, и кад проклињемо себе, и кад упућујемо најружније жеље онима који нам нису по вољи, али и када манифестујемо изузетну присност.Чак служе као поштапалице или појачивачи. Оне су нешто као општеприхваћена језичка монета за ситуације које би извесно могле да прођу и без њих, али не умемо или нас мрзи да их другачије артикулишемо.

8. Каква је веза између псовања као облика вербалне агресије и физичког насиља?

Та веза је често непосредна, међутим, нема сагласности око тога да ли је псовка замена за физичко насиље или је управо увод у такав чин и његов пратилац. У првом случају би представљала неки вид пристојније или по последицама мање погубне агресије, као у оној изреци „можеш ме назвати и лонцем, само ме не разбиј”.Повређивање говорним или физичким чиновима у оба случаја је циљ. Испуњен је ако се жртва осети увређеном. Клетве, које такође у нашем језику одлично успевају, сасвим су близу оним псовкама које само краће и мање стилизовано упућују најгоре жеље опсованом. Ова врста псовки се према клетвеним венцима вероватно односи као афоризам према епу. И једно и друго, не заборавимо, може бити врло успешна уметност. Драгоцено је да се тај потенцијал не изгуби, али је пожељно да остане у границама књижевног стваралаштва.

9. Како се догодило да псовке, некада део уличног говора, а онда и уметничког изражавања, сад „нецензурисане” можемо чути и умедијима, чак и у скупштини?

Вук Стефановић Караџић је, уводећи „народни језик” у науку и озбиљну књижевност, у српске речнике унео и псовке, и због тога имао доста невоља. Оне су из колоквијалног говора полако улазиле у литературу, на позоришну сцену, филм и уметност уопште, а онда и у јавни дискурс. Псовање јесте политичко јер је у извесном смислу конститутивно за друштво. Језичка политика стандардизује језик и треби приличне од неприличних речи и израза. Вук је наступао више као етнограф него као језикословац који нормира.

Псовке могу бити израз побуне народа или група и имати еманципаторску улогу. Утолико више уколико се појављују у ригиднијем режиму. Али као и свуда, с временом могу постати заморне. Кратког су даха, недалекосежне, лако се на њих огугла. Као и другде, и као са сваким говором и писмом, талентовани изричаји и погођене метафоре разликоваће се од усиљености, јефтиних трикова, прозирних штимовања, плитких ефеката.

10. На крају, како је јавност реаговала на књигу о псовању?

О књизи „О чему говоримо кад говоримо о псовању” снимљен је документарни филм „Случај псовање”. Он говори са каквим смо се све недаћама у припреми дела сусретали у овом подухвату. Чинило се да би сваки даљи рад могао бити прекинут још на почетку, када је неко окачио део текста прочитаног на Трећем програму Радио Београда на „Јутјуб”, а једне дневне новине посветиле томе доста пажње, користећи га као материјал за политички напад на Радио Телевизију Србије и њеног главног уредника. Уместо ваљда очекиваног згражања, читани текст, у којем су псовке изречене у целини, онако како гласе, добио је на популарности и побрао сјајне оцене, добрим делом захваљујући изузетно смиреном и преданом читању спикера. Осим оних који се још питају зашто се о таквим стварима уопште пише, реакције на књигу углавном истичу неодољивост коначног „књижевног објекта”.

------------------------------------------------------

Учтивост, увреде и казне

У вековној борби да очисте говор од недоличних речи, чистунци свих врста – од оних језичких до оних верских – прибегавали су различитим средствима, у које спадају и строге телесне казне као што су батинање, клечање на кукурузу, прањеуста сапуном… Пречасни Ијан Грегори, секретар Учтивог друштва, предложио је 1991. године блажу меру: да се постојеће псовке протерају из говора и замене „лепим речима” као што су „грисини” и „памучне чарапе”. На (његову) велику жалост, никоме осим члановима његовог друштва није пало на памет да некога у бесу пошаљу „у грисини” или му поруче да „носи памучне чарапе”.

------------------------------------------------------

Погрде у науци и уметности

Чувени Оксфордски речник је „ружне речи” први пут уврстио тек 1972. године, дакле много након што је то урадио наш Вук. Првом озбиљнијом теоретизацијом псовки на домаћем терену може се смарати поглавље „Психоанализа еротске псовке” Владимира Дворниковића уделу „Карактерологија Југословена” из 1939. године, пише Крстић. Тамо се тврди да су еротске псовке и „порнографске поштапалице”, са изузетком Словенаца, „дубоко укорењене готово у целом народу Југословена” и да су толико распрострањене и карактеристичне да се чине неискорењивима.

Сматра се да је код нас прву псовку на великом платну изговорио Љуба Тадић у филму „Марш на Дрину” из 1964. године, али по њима је најпознатији постао глумац Зоран Радмиловић у култној представи „Радован Трећи”у београдском Атељеу 212.

Вероватно највише прашине у јавности је, због коришћења псовки у литератури, подигао писац Миодраг Булатовић својим романом „Људи са четири прста”, иначе овенчаним Ниновом наградом 1975. године.


Коментари0
edf4e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља