понедељак, 18.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02

Брозове слике у радиоактивном блату

Аутор: А. Исаковпонедељак, 04.05.2015. у 22:00
Золтан Плетл и Хенриета Варга у филму „Цвеће зла” (Фото лична архива)

Суботица – На недавно одржаном Београдском фестивалу документарног и краткометражног филма остварење „Цвеће зла”, редитељa Саболча Толнаија добило је награду Фипресци за најбољи српски кратки филм у домаћој селекцији, као и награду за најбољу продукцију. Получасовна горка сатира о нашој транзицији снимана је готово две године, јер је продукција независна, на чему је Толнаи инсистирао, зато је филм сниман само у паузама између обавеза његових пријатеља глумаца и сарадника. „Цвеће зла” је прича о тајкуну који купује фабрику за динар и претвара је у Дизниленд у коме маскоте забавног парка постају сами понижени радници. За сценографију Толнаи није морао да брине, филм је сниман у уништеној и срушеној фабрици хемијске индустрије „Зорка”, а радници који су рушили фабрику су „играли” и у филму.

Редитељ каже да их је на месту „Зорке” затекла запањујућа слика: међу до пола срушеним огромним халама, унутрашњом железницом, наишли су и на тиркизнозелено скоро светлеће језерце, па на друго језеро са блатом свуда около, црвеним као крв.

– Након сат снимања један радника нам је пришао и рекао да је материјал на коме стојимо радиоактиван… Причам о месту које је скоро у средини града, где планирају да граде стамбено насеље! Ту смо почели са импровизацијама, пре бих рекао са игром, јер неоптерећени од притиска да морамо некоме да одговарамо, осим себи, све је више снимање личило на игру. Као неки изокренути роуд муви, где није роуд муви крајњи резултат, већ сам начин снимања инспирисан простором и локацијама. Од пријатеља сам позајмио малу полуаматерску видео-камерицу, већ смо почели са радом када сам схватио да немам микрофон. Рекао сам: онда ћемо радити неми филм, бурлеску, то је ионако најфилмичнији и мој омиљени период у филмској историји. Заправо, срећан сам што сам имао то ограничење, које је и одредило жанр – објашњава Толнаи.

Рушевине у којима је екипа снимала нису биле само кулисе, већ на неки начин равноправни главни актер филма, о чему редитељ каже:

– Мене је и у овом филму посебно привлачила поетика и значење филмског простора. Увек су ме занимале приче које описују путовања кроз просторе и време, као и у филмовима „Пешчаник” или „Летњи филм”. Простор у којем живимо нас сигурно на неки начин и одређује. Сва та сметлишта, ти зјапећи празни простори пропадања и ништавила, где се празнина грчевито покушава надоместити кичерајом, чинећи је тако још тужнијом, подсећају ме на неко артифицијелно „позориште памћења”. Када смо ушли у фабрику видели смо огромно блатњаво пространство на коме је остала само једна кућица где су радници долазили да ручају, односно, да се загреју. Они су ту из поштовања скупили на десетине Титових слика из срушених канцеларија, зидови су били пуни тих слика, а испред кућице је био забоден велики број полураспаднутих застава некадашње Југославије. На нас су гледали као на чудне сподобе, будале, који се глупирају по блату, али када су видели да смо јаднији од њих, да немамо где да попијемо чај или да се загрејемо, сажалили су се и позвали нас да заједно ручамо. Спријатељили смо се, и у тој кућици, заједно са њима смо снимили сцену последње вечере.

Последњих седмица сведоци смо да синеасте бране културу не само својим остварењима, већ и физички – освајају биоскопе, протестују због продаје „Авала филма”.

– Не би требало уметници да ослобађају биоскопе, већ они који су задужени да бране и чувају културно историјско наслеђе ове земље – коментарише ове догађаје Саболч Толнаи. – За продају „Авала филма” бившем таксисти нису криви филмски аутори и млади интелектуалци. Заузимање биоскопа је чин избезумљених који су сатерани у ћошак. Продаја „Авала филма” и њеног филмског фонда показује колико крупном капиталу ништа не значи напор обичних људи, макар били и познати редитељи, глумци... Не верујем у револуције јер су оне увек служиле да би се власт пренела новој елити, а огромна количина невине крви се проливала. Једино верујем у пријатељство, у солидарност, у разговор и заједнички рад, значи у квалитативну промену, у мењање сопственог бића. Имао сам прилике да упознам људе које су у потпуности под утицајем крајње десничарских или крајње левичарских идеја. Фанатизам у очима, недостатак хумора и самоироније код њих ме плаши.

Дон Кихоти културе

– У филму „Цвеће зла” једну од главних улога игра чика Тиквицки, суботички филмофил, сада у 97. години живота, који од раних тридесетих година прошлог века прати сваку биоскопску и позоришну представу у Суботици, а игра са енергијом младића – каже редитељ. – Његова неисцрпна љубав према филму и уметности, као и отвореност према новом, запањујућа је и верујем да је то тајна његове вечне младости. Када је у Суботици гостовао филм „Живан прави панк фестивал” Огњена Главонића, дошао је и сам Живан Пујић, још један невероватан Дон Кихот културе. Он у банатској недођији већ годинама истрајно организује панк фестивал који је унапред осуђен на пропаст. Њихов сусрет у Суботици био је сусрет великана орбиталних размера. Ја верујем у њих. Живан Пујић и чика Тиквицки су моји хероји.


Коментари3
64fb4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Паја Земунац
Да ли је радиоактивно блато добро погођена метафора када је реч о судбини Брозових фотографија? Ко не верује јер не верује или, пак, не жели да поверује да је Брозов режим био не само диктаторски него и злочиначки, нека из архиве листа "Политика" потражи број од 27 НОВЕМБРА 1944. године, дакле,НЕПУНИХ МЕСЕЦ ДАНА ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА овог града (крајем октобра те исте године!) и на насловној страни прочитаће Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу, пресуди и извршеној смртној казни стрељањем ратних злочинца у Београду. Затим следи низ 105 имена који се са насловне преноси на другу страницу листа. Веровали или не, све је то обављено у рекордном времену од свега неколико недеља!
Бодин Ракић
Да ли наслов "Брозове слике у радиоактивном блату ", одговара тексту који ту чињеницу оживљава сценом мелодраматичног ламентирања које сугерише како фотографијама бившег диктатора, што је Тито несумљиво и био, није место у амбијенту блата који симболише олош и недело?
moram da se javim
Kakve veze imaju Brozove slike sa propalom Zorkom? a vreme Broza ova fabrika je bila uspesna, zaposljavala hiljade ljudi iz kraja, a onda je dosla demokratija i donela radioaktivne barice. Sto niste stavili naslov DOS-ove slike u blatu, jer su nas oni udavili u radioaktivnom blatu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Тема недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља