среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:57

Ве­тро­ви ме ло­ме, ја те­рам по сво­ме

Аутор: Петар Мићковићсубота, 09.05.2015. у 21:57
Стил Ал Капонеа у споту „Честитка мање“ Фо­то Г. Шљи­вић

Не тра­жи ме у но­ви­на­ма, ве­сти­ма, ту име­на мог не­ма,
не­стао сам као зад­њи лист кад се зи­ма спре­ма...

 

Ипак, ево Џе­ја Ра­ма­да­нов­ског, пе­ва­ча из ду­ше и ср­ца, опет у но­ви­на­ма, и то у „По­ли­ти­ци”, је­ди­ном ли­сту на све­ту ко­ји се ку­пу­је још та­ко што се оде до пр­вог ки­о­ска и ка­же: „Ком­ши­ја, дај јед­не но­ви­не.” 

Зар ја да ти бри­шем су­зе... 

То је на­зив мо­је пр­ве пе­сме, ко­ја је овен­ча­на на­гра­дом на бе­о­град­ском фе­сти­ва­лу Ме­сам 1988. Пре то­га пе­вао сам са­мо за сво­ју ду­шу и мо­је ма­ло дру­штво у ћо­шку, углав­ном пе­сме сјај­ног Му­ха­ре­ма Сер­бе­зов­ског: „У го­ди­ни је­дан дан”, „За­што су ти ко­се по­бе­ле­ле дру­же”... И то код чу­ве­ног Ђе­ре, у Клу­бу на­род­ња­ка. 

Да­нас Џеј има бли­зу 150 сво­јих пе­са­ма, од ко­јих је ско­ро сва­ка дру­га – хит. И то углав­ном за­хва­љу­ју­ћи Ма­ри­ни (Ту­ца­ко­вић) и Фу­ти (Ра­ду­ло­ви­ћу), фан­та­стич­ном двој­цу (тек­сто­пи­сца и ком­по­зи­то­ра) за про­из­вод­њу му­зич­ких хи­то­ва. 

Ма­ри­ну сам упо­знао игром слу­ча­ја: до­шао сам код ње ку­ћи 1987. да јој по­ну­дим да ку­пи не­ку гар­де­ро­бу. Та­да сам шља­као ша­ну да бих из­ва­дио гу­би­так на коц­ки. Ма­ри­на је та­да ра­ди­ла за „За­ну” „До­дир­ни ми ко­ле­на....”, а Фу­та је се­део пре­ко пу­та, на дво­се­ду, и сви­руц­као на ги­та­ри.

Ста­јао сам ис­пред њих, уко­чен као па­пак, и пе­ву­шио „Би­ло чи­ја, би­ло чи­ја­аа да си... са­мо мо­ја, са­мо мо­о­о­ја ни­си...” И на­јед­ном Ма­ри­на ре­че: „Он је мо­о­ој.” А Фу­та: „Е ни­је тво­о­ој не­го је мо­о­ој.” Та­ко је по­че­ло.

Ве­сна Зми­ја­нац, та­да пе­вач­ка зве­зду­ри­на, тра­жи­ла је Ма­ри­ни­ну пе­сму „Зар ја да ти бри­шем су­зе” и до­би­ла од­го­вор: „Ово мо­ра да пе­ва са­мо мо­је Ци­ган­че!” И, ето – мој пр­ви хит. 

Џеј са­да зна да све што има, то је ов­де и са­да, и у то­ме тре­ба да ужи­ва. Не по­сто­ји дру­га при­ли­ка. Бо­гат је онај ко је за­до­во­љан оним што има. Он ни­кад ни­је при­па­дао они­ма ко­ји свој жи­вот ште­дљи­во ср­чу на слам­ку, да им што ду­же по­тра­је. 

Шта ми то жи­вот ра­ди па те до­но­си ме­ни,
кад су да­ни на­ше сре­ће сви одав­но из­гу­бље­ни...

 

Пре на­сту­па на Ме­са­му, се­ћам се, искре­но ме је бо­дрио и ле­ген­дар­ни То­ма Здрав­ко­вић. Био ми је узор, као и дан-да­нас. Та­да сам био та­нак као мот­ка за веш, ни­сам имао оде­ло за на­ступ, па сам за­мо­лио дру­га­ре са Дор­ћо­ла да ми ге­пе не­ку еле­ган­ци­ју, а они ка­жу: Ало, бре, Џеј, где да на­ђе­мо та­ко ма­ло одел­це – у „Ци­ци­ба­ну”? На­ба­ци­ли су ми, на­рав­но, ле­по ма­ло оде­ло, у ко­јем сам се по­сле и оже­нио. 

 

У ОШ „Браћа Барух” на Дорћолу 

Ни­јед­не усне се не љу­бе са­ме, о дра­га по­ми­сли бар но­ћас на ме,
ти знаш да са­ме се не гр­ле ру­ке, о до­ђи сми­луј се на мо­је му­ке...
 

Са бив­шом су­пру­гом На­дом има две ћер­ке – Ану и Ма­ри­ју. Пре го­ди­ну и по до­био је и уну­ка Адри­а­на. Од ми­ља га зо­ве Ан­дри­а­но (по Ани), Мариjано (по Ма­ри­ји) и Ће­ле­ста­но (по на­дим­ку Џе­јо­вог оца). 

Не­де­ља, и сви сте ту а ме­не с ва­ма не­ма,
да­ле­ко не­где сам, на пут без по­врат­ка
ваш син се са­да спре­ма...
 

Мој ћа­ле се звао Ма­злам, а ке­ва Ба­ри­ја. Он је био обу­ћар, а она је ра­ди­ла у „Зе­ле­ни­лу”: са­ди­ла је цве­ће по бе­о­град­ским пар­ко­ви­ма. Упо­зна­ли су се на Дор­ћо­лу, у КУД „Ни­ко­ла Те­сла”. Ћа­ле је сви­рао кла­ри­нет, а ке­ва је игра­ла, игра­ла, игра­ла...

Опро­сти, мај­ко, гре­шно­ме си­ну
што по­ред те­бе ни­је ме би­ло,
да ба­рем још јед­ном ка­жем ти хва­ла
и спу­стим гла­ву на тво­је кри­ло...

Ћа­ле је по­сле за­па­лио у Аустри­ју, а ја пут под но­ге, па пра­во за њим. Та­мо сам по­на­вљао раз­ред па ме ћа­ле вра­тио на Дор­ћол, у мо­ју ле­пу Скен­дер­бе­го­ву.

Жи­вот је овај су­ров са­мо нам бо­ли де­ли,
че­сто се ср­це к’о пти­ца из ту­ге у ту­гу се­ли...
 

Жи­вео сам са ба­бом по ћа­ле­ту – Ћа­ми­ли­цом, би­ла је див­на, при­зна­јем, али шта вре­ди кад ме је пре­у­зе­ла ули­ца. Бе­жао сам од ку­ће. За­па­лим нов­ча­ник и одем на Ка­лиш, у лу­на-парк, да се вр­тим и во­зи­кам за све па­ре. 

... жи­вот крат­ко тра­је и ма­ло вре­ме­на има
да ан­ђе­ли да­ру­ју сре­ћу и на­ма не­срећ­ни­ма...
 

Де­вет го­ди­на сам био на тзв. пре­ва­спи­та­ва­њу, нај­ду­же у До­му „Ва­са Ста­јић” на Во­ждов­цу. Али и ода­тле сам бе­жао, про­ву­чем се кроз ре­шет­ке па у жи­вот: џеп, ша­на, ши­би­це, коц­ка... али сре­ћом, ни­сам по­стао кри­ми­на­лац. У „Ва­си” сам за­вр­шио ауто­ла­ки­рер­ски за­нат. Ја сам у ства­ри не­што као „умет­нич­ки де­ко­ра­тер за ли­му­зи­не”, еј, бре. 

Џе­ја да­нас сви во­ле, чак и они ко­ји му за­ви­де. Обо­жа­ва да пе­ва и игра. Твр­ди да тре­ба ужи­ва­ти у жи­во­ту, и то из све сна­ге.

О по­чет­ку мо­је пе­вач­ке ка­ри­је­ре бри­нуо се и Ра­ка Ђо­кић, слав­ни ме­на­џер Ле­пе Бре­не, ко­ја је та­да жа­ри­ла Ју­гом и ши­ром око­ли­ном. У по­чет­ку ме је др­жао у ка­ран­ти­ну: да­вао ми па­ре на ка­ши­чи­цу да не бих по­но­во кре­нуо на коц­ку. Се­ћам се да сам у До­му син­ди­ка­та, где је Ра­ка имао кан­це­ла­ри­ју, по цео дан уда­рао пе­ча­те за кон­цер­те Ле­пе Бре­не. Ка­ква про­ме­на, еј, бре, пра­ви спорт­ски жи­вот. Пре то­га сам шља­као са­мо ши­би­це.

Ни­јед­не усне се не љу­бе са­ме...

За­тим сам до­био и ма­лу уло­гу у Бре­ни­ном фил­му „Хај­де да се во­ли­мо”. По­сле успе­шног де­би­ја на Ме­са­му, ћа­ле ми је ре­као: „Е, си­не, ствар­но сам на те­бе по­но­сан, и то пр­ви пут...” Вре­ме­ном сам за­во­лео Џеј­мса Бра­у­на и ње­гов ри­там. Кре­нуо сам да га ими­ти­рам и ђу­скам као он. Љу­ди­ма се то ја­ко до­па­ло и та­ко сам, убр­за­ним ко­ра­ци­ма, пр­вен­стве­но за­хва­љу­ју­ћи Ма­ри­ни и Фу­ти, по­стао зве­зда. 

На мом пр­вом кон­цер­ту 1991. на Та­шмај­да­ну би­ло је кр­ца­то, 13.000 по­се­ти­ла­ца, а ис­пред ста­ди­о­на још нај­ма­ње 4.000 љу­ди без ула­зни­ца. 

Он­да су кре­ну­ле се­ри­је хи­то­ва. У вре­ме нај­ду­бље еко­ном­ске кри­зе – по­чет­ком де­ве­де­се­тих, Џеј је имао нај­ви­ше хи­то­ва. 

На­пи­ши, мо­лим те, да ми је пе­сме пра­вио и Бра­ја (Дра­ган Бра­јо­вић): „Од љу­ба­ви до мр­жње”, „Упа­ли­те за мном све­ће”... Он је мно­го до­бар лик, сја­јан тво­рац хи­то­ва. Др­жи му­зи­ку у ма­лом пр­сту. Зва­ћу га да ку­пи „По­ли­ти­ку” и да ово про­чи­та. 

Џе­јо­ве пе­сме да­нас во­ле да слу­ша­ју и мин­ђу­ша­ри, чак и ге­не­ра­ци­ја феј­са, тви­те­ра и ај­фо­на. Он има је­дин­ствен и не­по­но­вљив стил. Из­вла­чи глас из ср­ца и ду­ше. Ро­ди­ла мај­ка Ба­ри­ја, ка­жу.

Успо­ри ма­ло, суд­би­но се­стро, иди на не­ко дру­го ме­сто,
шта смо ти кри­ви, шта смо ти ду­жни,
ју­че срећ­ни, да­нас ту­жни...

Ње­го­ва по­тре­ба за пе­ва­њем је као по­тре­ба за ци­га­ре­том. Во­ли да пи­је пи­во, пре­фе­ри­ра „хај­не­кен” и „ба­ва­ри­ју”. Уоста­лом, ако јед­ном ре­ши­те да оста­ви­те пи­во, оста­ви­те га код Џе­ја – не­ће се про­су­ти. 

Од­ла­зио сам у ди­ско­те­ку „Це­пе­лин”, ка­сни­је „Таш клуб”, а за­тим у „На­ну”, где је мој брат од тет­ке Исо Ле­ро Џам­ба сво­је­вре­ме­но чу­вао ред.

Џам­бо­ле­ро или Џам­бо­ла­ја, ка­ко сам га че­сто звао, био је оштар лик, тип са огром­ном чу­ком, одав­де до веч­но­сти, нај­ср­ча­ни­ји Џип­си.

Во­лео је му­зи­ку а умео је и да ле­по пе­ва. „Те­шко је жи­ве­ти” и „Жу­та ру­жа” су две на­ше за­јед­нич­ке пе­сме. Он је био тек­сто­пи­сац, а ја сам ком­по­но­вао му­зи­ку, и то ис­кљу­чи­во на осе­ћај. 

Те­шко је жи­ве­ти кад ти ло­ше по­ђе,
ка­да не­маш ни­ко­га да те те­ши, да ти до­ђе...
Не­кад би­ло је ле­по, кад сви су ме зва­ли,
А са­да кад их тре­бам, за ме­не к’о да ни­су зна­ли...

Исо Ле­ро Џам­ба не­стао је без тра­га 23. сеп­тем­бра 1992. по­сле ту­че са обез­бе­ђе­њем у коц­кар­ни­ци „Бе­о­гра­ђан­ке”, ко­ју је та­да др­жао Ар­кан.

Жи­во­те, же­но без мо­ра­ла, ка­ко те са­мо ни­је стид,
те­сна ми ду­ша па ми до­ђе да гла­вом уда­рим о зид...

Џеј је на Дор­ћо­лу про­вео по­ла ве­ка: за ко­ји дан, 29. ма­ја, на­пу­ни­ће 51 го­ди­ну и по­ста­ће ве­ћин­ски вла­сник свог жи­во­та. 

Мој де­да Ћа­мил Ра­ма­да­нов­ски, ро­дом из Ма­ке­до­ни­је, по­сле дру­гог ра­та до­се­лио се на Дор­ћол. Мно­го го­ди­на ка­сни­је, ја сам се као кли­нац дру­жио и са мно­го ста­ри­јим Дор­ћол­ци­ма, при­хва­та­ли су ме, ку­по­ва­ли ми чо­ко­ла­ди­це „жи­во­тињ­ско цар­ство” и учи­ли ме да тап­кам сли­чи­це. 

Дор­ћол, на­рав­но, ни­је као не­кад, али је оста­ла не­ка трун­ка по­што­ва­ња пре­ма ста­ри­јим Дор­ћол­ци­ма. Ра­ни­је се у овом кра­ју ра­ди­ла са­мо ша­на, џеп и ши­би­це, а са­да се мно­же мно­го же­шће шља­ке, опа­сне по жи­вот.

Из­нај­ми­ћу со­бу с по­гле­дом на те да гле­дам те као на ТВ екра­ну
и про­ве­шћу у њој нај­те­же са­те јер знам да са­да имаш дру­гог у пла­ну...

Не­ста­ле су и ста­ре дор­ћол­ске ка­фа­не: „До­бој”, „Су­во­бор”, „Па­пук”, „Марш на Дри­ну”... Вре­ди под­се­ти­ти на још јед­но култ­но ме­сто, на углу Ду­ша­но­ве и Је­вреј­ске: „Би­ли­јар клуб”, где се ма­сов­но играо ка­рам­бол. 

По­сле је то био ка­фић „Дор­ћол”, а са­да је на том ме­сту до­бра пи­це­ри­ја, где че­сто свра­тим. 

Џеј ис­ти­че не­рас­ки­ди­ва дор­ћол­ска при­ја­тељ­ства са Ци­ском, Ми­ћом (Соф­ти­ћем), Жи­ком (Бу­гар­чи­ћем), Дул­ке­том, Јо­ле­том, Ћа­зом, Не­вром, Па­у­ном, Бу­бом, Ци­гом, Ра­мом, Ро­бо­ти­ма... и на­рав­но, ку­мом Ца­ку­ном. 

Ко се с на­ма дру­жи жи­вот му је ду­жи... 

Не мо­же да за­ми­сли не­ка­да­шњи Дор­ћол без го­лу­бо­ва.

Нај­ја­чи го­лу­ба­ри би­ли су по­кој­ни Ши­ља и Су­ља. Мо­гао је да им се при­бли­жи је­ди­но Јо­ле, и да­нас жив и здрав, хва­ла бо­гу. 

Но­ћас ми се не спа­ва и за жи­вот не ма­рим,
три сам ча­ше по­пио и кри­ла сам до­био
но­ћас бих те љу­био...
 

Го­лу­ба­ри су би­ли по­се­бан свет, ко­ји про­во­ди жи­вот пи­ље­ћи у не­бо. Дор­ћол­ски го­лу­ба­ри, при­по­ве­да­ло се, има­ли су оби­чај да гу­гу­чу кад при­ча­ју и да са­ти­ма гле­да­ју у не­бо. 

Ја сам ваљ­да је­ди­ни на све­ту ко­ји је и у вој­ску но­сио го­лу­бо­ве – се­дам ле­та­ча! Имао сам го­лу­бар­ник, за­јед­но са по­кој­ним Ми­шом Ник­ши­ћем, у ка­сар­ни на Ви­су. 

Био си у мор­на­ри­ци?

Не, бре, ка­кви Ци­га­ни и мор­на­ри­ца? То не мо­же за­јед­но.

Да­нас на Дор­ћо­лу го­лу­бо­ви су за­ме­ње­ни пи­то­ви­ма и ро­то­ви­ма.

Уга­си­ла си ме као зад­њу ци­га­ре­ту,
зга­зи­ла си ме, као да сам лист на ве­тру...
 

Џеј се при­се­ћа и дор­ћол­ских ши­би­ца­ра. Има­ли су и они сво­је злат­но вре­ме, осам­де­се­тих у Мон­ци, на тр­ка­ма „фор­му­ле 1”, ода­кле су до­ла­зи­ли са ке­са­ма па­ра ко­је су тро­ши­ли на ки­ће­ње му­зи­ке по бе­о­град­ским спла­во­ви­ма.

… уга­си те­ле­ви­зор, упа­ли све­тла ја­че

да ви­дим да ли си ли­це или на­лич­је љу­ба­ви... 

А ка­да су кре­ну­ли мо­ји те­ле­ви­зиј­ски на­сту­пи, по­чео сам да зен­ту­јем да ће ме пре­по­зна­ти не­ки љу­ди ко­је сам у Бе­о­гра­ду и око­ли­ни ва­рао на ши­би­ца­ма. До­би­ћу ми­ли­он го­ди­на ро­би­је, ми­слио сам.

Сун­це, бр­же за­ђи, не си­јај ми ви­ше,

цр­ни облак на­ђи да ми си­па ки­ше

сви љу­ди че­ка­ју сре­ћа да им до­ђе
а ја са­мо че­кам жи­вот да ми про­ђе...
 

Пи­таш ме шта је сре­ћа? За ме­не је сре­ћа – здра­вље и унук Адри­ан. 

Џеј се сла­же и са де­фи­ни­ци­јом да је сре­ћа – из­бе­ћи не­сре­ћу. Са­мо то и ни­шта ви­ше. 

Сва­ко ср­це на све­ту љу­бав и сре­ћу же­ли,

а жи­вот нам ла­жи да­је иако то ни­смо хте­ли... 

Да ли сам ре­ли­ги­о­зан? Све­та Пет­ка је мо­ја бо­ги­ња. И да­нас одем по­не­кад на Ка­ле­мег­дан, у цр­кву ко­ја но­си ње­но име, за­па­лим све­ћу и по­мо­лим се. Мо­ја бив­ша же­на На­да и дан-да­нас сла­ви Све­ту Пет­ку. 

От­кад те не­ма, к’о бес­кућ­ник лу­там, по ули­ци ску­пљам опа­ло гра­ње,
да за­гре­јем ду­шу ко­ја је пра­зна, ал’ на­де ја имам све ма­ње и ма­ње...

Спре­ма се за тур­не­ју по Аме­ри­ци ко­ја по­чи­ње 14. ма­ја. Ка­да на­ши зе­мља­ци та­мо чу­ју Џе­ја ужи­во – ло­ме кич­ме од ђу­ска­ња. У по­след­ње две го­ди­не био је три­пут у САД. Са­да иде са Си­на­ном Са­ки­ћем ко­ји у Аме­ри­ци ни­је био ду­же од де­сет го­ди­на. Би­ће то ду­ет за пам­ће­ње.

И пут од ме­сец да­на: Њу­јорк, Чи­ка­го, Да­лас, Фе­никс, Атлан­та, Лас Ве­гас, Сент Лу­ис, Де­тро­ит, Кли­вленд, Џек­сон­вил, Сан Пе­дро...

Ус­пео сам у жи­во­ту, та­ко ми­сле сви
ус­пео сам, а где си ми ти...

И ка­да не пе­вам, ја зви­ждим, твр­ди Џеј Ра­ма­да­нов­ски. „Ла­ки, Ла­ки, чи­ки, чи­ки... тим­ба, лим­ба, ди­ми дам...”, хва­та ри­там и ве­се­ло ска­ку­ће по­сле на­шег раз­го­во­ра, док Ла­ки (мој раз­га­ље­ни ла­бра­дор) вр­ти ви­дри­ним ре­пом као вен­ти­ла­тор. 

Ве­тро­ви ме ло­ме, ја те­рам по сво­ме... 


Коментари4
e5193
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

muzicar klasicni
Odican je pevac, steta sto nema bolje pesme, a ima sluh, glas, sve, sto mnoge operske dive po nasoj operi nemaju.
Marija V.
@Mile Pile | 11/05/2015 17:11 A Vi samo klasiku slušate? Ili, možda, Seku, Cecu i slične? Dzej je SVOJ, ne folira narod, priznaje prošle i sadašnje mane. Samo je Toma Zdravković pevao balade bolje od Dzeja. Ako ste eventualno čuli za Tomu, naravno.
Mile Pile
au Ramadanovski, pretera ga brate; Sesir i sal? a koje su to Vase pesme priznate i poznate? Covek treba da bude ono sto jeste, a ne da se folira;
Беге Фанк
Алал вера на душу легендо Душа Дорћола

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља