понедељак, 22.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:13

Поштен труд без већег успеха

Аутор: Ана Тасићпонедељак, 11.05.2015. у 22:00
Из представе „Бела кафа” (Фото Народно позориште у Београду)

Представа „Бела кафа” Александра Поповића је трагикомична фарса која је снажно везана за контекст у коме је настала, за сам почетак деведесетих година прошлог века, када је наговестила распад Југославије. Тада је то бављење бурним променама у друштвено-политичким околностима четрдесетих и педесетих година двадесетог века имало више смисла, представљало је вид директног и тада актуелног театарског суочавања са крахом Југославије. Данас такво наслућивање распада наше бивше земље нема снагу коју је онда имало, посебно зато што Поповићево драмско писање о том сложеном историјском проблему нема универзалнији смисао, недостаје му дубље критичко сагледавање.

„Бела кафа” јесте донела заокрет у дотадашњој Поповићевој драматургији, утолико што је уместо периферијских паћеника за протагонисте извела имућнији друштвени слој. Но, Поповићево писање је ту и даље остало поповићевско, у смислу неконтролисаног просипања речи које јесу стилски особено склопљене и местимично духовите, али су суштински испаљене у празнину. Њихов смисао је превише општи, плакатски, мисли се врте у круг, без сувислијег драмског промишљања. Како је Слободан Селенић својевремено приметио: „Поповићеви текстови су варијација на тему које нема.”

Ова идејна слабост комада који заправо представља једну историјску сликовницу нажалост је у представи редитеља Милана Нешковића главни узрок још једног театарског промашаја. Иако је редитељев рукопис упечатљиво зачудан, његова утемељеност у еклектицизму и вртоглавом мешању састојака фарсе, мелодраме, комедије, музичког позоришта, немог филма, слепстика, па и радио-драме, изоштрила је мане текста, његову плиткост. Редитељева разиграна маштовитост је углавном сама себи сврха, због чега је представа развучена и врло досадна. Упркос повременим интригантним мислима и призорима, драмска и сценска радња се гуше у уобичајеној Поповићевој скрибоманској папазјанији.

Редитељ је ликове чланова породице Момчила Јабучила спаковао у једну велику дрвену кутију метафоричких значења (функционална сценографија Весне Поповић). Стилови игре глумаца се током представе драстично мењају, од фарсе до мелодраме и трагедије, у складу са променама свести и понашања ликова. Олга Одановић (Мајка Јања), Павле Јеринић (Дели Јова) и Ненад Стојменовић (Срђа Злопоглеђа) играју врло коректно, а Бранко Видаковић (Момчило), Нада Шаргин (Зора Шишарка) и Вања Ејдус (Црква Ружица) заиста супериорно, али нажалост узалуд, због идејне оскудности комада.

Сличан је проблем и са представом „Танго”, према тексту Славомира Мрожека, у режији Филипа Гринвалда. У тренутној ситуацији смањене позоришне продукције у Србији треба бити посебно опрезан у избору текстова који ће се играти и не узимати комаде који од почетка имају јадне изгледе да буду преточени у данас важне представе, што је случај и са „Тангом”. Мрожеков текст је такође изразито везан за време његовог настанка, средину шездесетих година прошлог века, доба европског ширења утицаја театра апсурда. Теме којима се Мрожек бавио јесу универзалне, потреба за побуном и сукоб међу генерацијама, али тај његов бекетовско-јонесковски стил обликовања радње данас је дебело зарђао, за разлику од шездесетих година, када је био свеж, авангардан.

Редитељ и глумци су се поштено потрудили да му сада удахну живот на сцени, али без већег успеха. Радња се дешава у простору који сугерише старински бордел (сценограф Владимир Павловић), а глумице и глумци Бранка Петрић (Евгенија), Бранислав Зеремски (Евгеније), Борис Комненић (Стомил), Бранка Шелић (Елеонора), Дејан Дедић (Артур), Јована Стојиљковић (Ала) и Ненад Ћирић (Едек) играју врло солидно, пластично, у складу са захтевима текста. Артур је крући и дрчнији од осталих, што одговара функцији његовог лика, кључном отпору према генерацији његових родитеља. Звуци крцкања који често уводе у сценску радњу и прате је подсећају на крцкање старих плоча, што генерално сугерише старост. Самоиронично или не, то крцкање је знак застарелости текста и представе, ознака да их треба држати добро закључане у лексиконима историје позоришта и музејима авангарде, где им је данас место.


Коментари19
a8ab8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Enes Glid
Nije Ana kriva što pozorišta ulaze u krizu kvaliteta. Mala je produkcija (2-3 predstave godišnje), a očekivanja su velika, zato nema mesta za greške. Potrebno je da se dobro razmisli koji tekst će se raditi i sa kojom ekipom umetnika. Mogu naša pozorišta bolje.
ljubitelj pozorista
Kao sto bi mi sad mogli da kazemo da prijatelji brane anine kritike ili sama ana. A sto se tice napada na njene kritike kao sto neko gore rece pa one su uglavnom negativne tj ja se I ne secam kad je pohvalila predstavu istinski. Mislilm da kad je napadaju oni koji su ucestvovali u stvaranju predstava oni se I potpisu punim imenom I prezimenom mada to nisu dokoni ljudi kao mi pa da idu po portalima I citaju kritike vec se ljudi istinski bave umetnoscu.
Postovalac rada Ane Tasic
Meni je posebno interesantno sto samo negativne kritike Ane Tasic izazivaju ove brojne komentare i omalovazavanja njenog rada. Ona u stvari vise pise pozitivno nego negativno o predstavama, a uvrede nastupaju posle negativnih kritika. Da li to nesto govori ? Rekao bih da tu paljbu uvreda izbacuju citaoci Politike koji su deo autorskih ekipa predstava.
Student FDU
Gledao sam obe predstave, i redovno pratim reprtoare svih beogradskih pozorista. Sto posto se slazem sa osnovnim misljenjem o obe ove predstave koje su mi blago receno bile dosadne. Posebno Bela kafa koja je cista zafrkancija bez umetnickih vrednosti. Citam ove komentare i zapanjen sam, u stvari pretpostavljam da su ih pisali povredjeni autori ili njihovi prijatelji. Sa kriticarkom se ne slazem uvek, ali ovaj put da.
ljubitelj pozorista
E sad kad si se nalupetala u kritici da kazemo nesto ozbiljno. Nissm htela nista da pisem dok ne pogledam obe predstave I veceras sam to I ucinila. Bela kafa- rezija potpuno u funkciji sjajnog teksta I jos bolje glume. Tekst moze da bude varijacija na tebu nicega samo nekome ko nema elementarno poznavanje politickih prilika, istorije I ljudskog karaktera I prirode. Publika veceras potvrdila da ce oni kojima se ovo nece dopasti ostati na nivou statisticke greske sto je vise nego odlicno jer nije tekst pisan za siroke mase pa da bude ocekivano da bude opsteprihvacen niti je humor prizeman. Gluma nade I olge na nsjvisem nivou a I ostatak ekipe dostojan nacionalnog teatra. Sto se tice tanga to je vec ekspirement I krajnje nekomercionalna predstava. Opet se ne slaxem da je tema starinska jer to sto je neuobicajen ne znaci da nije I danas interesantan. Sve u svemu ono sto je ovde anahrono je upravo kritika koja omalovazava napor pozorisnih umetnika da daju vestacko disanje nadoj kulturi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља