уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03
Традиција

Драма уткана у текстил

У Музеју текстила у Стројковцу чувају се не само прве машине за производњу украсних гајтана, већ и подаци о драматичним почецима некада моћне лесковачке и српске текстилне индустрије
Аутор: Н. Орлићнедеља, 20.01.2008. у 22:00
Некад воденица, па гајтанара (Снимио Милан Јанковић)

Сад већ има 124 године од постављања првих калема и првих метара гајтана упредених у Стројковцу, недалеко од Лесковца, у воденици у којој су постављени темељи текстилној индустрији. Зграда воденице која представља карактеристичан тип кућа за ово поднебље а у којој је 1884. године почела производња гајтана, судећи по величини и просторијама, била је намењена и за становање. Данас је претворена у Музеј лесковачке текстилне индустрије а у оквиру је лесковачког Народног музеја.

Некадашња гајтанара рестаурирана је јула 1959. године, и у њој су изложени калеми на којима се у последње две деценије 19. века упредао гајтан, затим разни други предмети коришћени у производњи, документа и фотографије на којима се могу видети лесковачке фабрике текстила, њихови оснивачи, индустријалци, угледници, а међу њима и краљевски пар Обреновић, Александар и Драга, који су фабрику гајтана посетили чим је отворена.

Сналажљиви Лесковчани

(/slika2)За почетак и развитак текстилне индустрије у Лесковцу треба захвалити предузимљивим лесковачким трговцима који су основали прву фабрику у то време изузетно траженог украсног гајтана који је коришћен у изради ношњи. Како ниједан почетак није лак, и они су имали почетних потешкоћа – где наћи квалификоване мајсторе, набавити машине... Бугари, у то време највећи произвођачи гајтана, љубоморно су чували своју технолошку тајну. Мита Теокаровић, трговац из Лесковца, први је нашао начин како да реши све проблеме. Дуго је пословао са Стеваном Бојаџовим, власником гајтанаре у бугарском граду Карлову, а кад су овом послови запели, предложио му је да део фабрике пренесе у околину Лесковца. За свој први погон имали су одличне услове – воду, капитал и добру вољу. Мањкале су једино машине. Због забране извоза машина из Бугарске, Лесковчани су решили да целу фабрику тајно пренесу! За пребацивање преко границе везана је узбудљива прича налик на трилер: размонтирану фабрику од 80 чаркова, трговци су утоварили у два коњска каравана; један су упутили тешким планинским путем према Власотинцу, други преко Цариброда, данашњег Димитровграда.

Када су бугарске власти сазнале за кријумчарење и откриле трагове, пратили су само онај караван који је кренуо преко Цариброда и ухватили га на граници. Други, са Стеваном Бојаџовим, безбедно је прешао границу. Мика Јанковић, који је управљао караваном а био ухваћен, осуђен је на три године затвора али је убрзо, захваљујући инсистирању Либералне странке, ослобођен из бугарског апса. За то време, у изнајмљеној воденици у Стројковцу, већ је била покренута примитивна производња гајтана.

Штофаре, као печурке

Фабрика је била смештена у неколико трошних зградица око стројковачке воденице, а 60 чаркова, калемова, покретала је вода из јаза. Лесковачки трговци који су 1884. године удружили капитал и основали предузеће били су Антоније Тонка Поповић, Глигорије Горча Јовановић, Димитрије Мита Теокаровић, Прока Митић и Бугарин Стеван Бојаџов чије је знање и искуство било од непроцењивог значаја.

(/slika3)Трећина пређе је набављана у земљи, две трећине су увожене из Енглеске. У стројковачкој фабрици радило је просечно 20 радника, већина је ту и спавала. Радили су и дечаци од 10 до 12 година. Шегрти су прве године радили без плате, само за храну. Вуна је прана и сушена у Стројковцу, а сиромашне жене из Лесковца и околних села гребенале су и преле вуну за седам до осам гроша. Фабрика је била подељена на ваљавицу, где се гајтан прао и бојаџиницу са три бакарна казана од око 1000 килограма и 12 ћупова. Гајтан се прво фарбао у казанима у гланцу и рују, а затим у ћуповима у чивит да добије боју. Готов се продавао на „маце“ – свежњеве од око 30 конаца.

Прва гајтанара и људи који су почели са радом служили су као пример осталима, покретали их и будили предузетнички дух, па је 1889. основана и гајтанара у Вучју а годину дана касније опет у воденици – у Козару, и то су већ били зачеци лесковачке текстилне индустрије. Прва фабрика штофа под именом „Илић, Поповић и компанија” основана је 1896. године, а развој текстилне индустрије се потом захуктавао, тако да је до Првог светског рата у Лесковцу и околини никло већ пет већих и мањих фабрика за производњу штофова, платна, конаца, ужарије... Пред Други светски рат фабрике овог подручја производиле су готово половину укупне производње текстила у Југославији и дуго држале ту позицију па су њени индустријалци с разлогом и поносом истицали да су „манчестерци”.


Коментари1
f6138
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miodrag Cvetkovic Bip
Sjajan tekst, svaka cast :)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља