субота, 06.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 25.05.2015. у 08:15

Хоћу награду, ако је добије и супруга

Илустрација Новица Коцић

Пре десетак година објављено је да у Србији постоје 403 књижевне награде. У међувремену, основано је много нових, а мало их је (или ниједна) угашено. Народ смо који недовољно чита, али зато нема писменог Србина који нема своју књигу. Волимо да пишемо и – добијамо награде. И не треба озбиљно прихватити злонамерне примедбе да имамо више награда него озбиљних писаца. Али, није ништа боље ни у развијеним европским земљама. У Немачкој, примера ради, 2000. године додељена је 1.331 награда, а у Италији је награђено 1.066 писаца.

У праву је проф. Александар Јерков, који каже да имамо много награда, али је мало оних правих, које имају „неку врсту традиције и достојанства”. Ваља указати управо на велике награде, а нарочито на оне који су се одлучили да их врате.

„Нинову” награду за роман године, једну од најугледнијих и финансијски најзначајнију, која се додељује од 1954. године, вратила су два писца: Данило Киш и Милисав Савић.

Киш је награду добио 1972. за роман „Пешчаник”. Награду је вратио, практично, без образложења, али тек 1978. године, после великих полемика и оптужби да је његова „Гробница за Бориса Давидовича” – плагијат. На књигу Драгана М. Јеремића „Нарцис без лица”, Киш је узвратио „Часом анатомије”. У једном интервјуу, говорећи о наградама и награђивању, Киш је рекао: „На данашњем вашару европског књижевног тржишта, књиге се, нажалост, могу најлакше валоризовати управо наградама, и тако издвојити из безимене масе големе књижевне продукције, а да се притом често заборавља на судбину других књига, хиљаде других књига, исто толико добрих (или исто толико лоших, свеједно), као и те награђене”.

Савић је награду добио 1992. за роман „Хлеб и страх”. И, као што је обичај, „Нин” је објавио велики разговор са награђеним писцем. Али, већ у следећем броју, појавио се текст Момчила Спремића, насловљен „Страва”, у којем аутор текста веома негативно говори о Савићу. Револтиран, Савић је обавестио редакцију „Нина” да враћа награду. У писму, између осталог, написао је да награду враћа „у име одбране достојанства списатељског позива”. Са жаљењем је констатовао да се „ослобођени” „Нин” држи најгоре традиције „неослобођеног”: пишчеве главе украси ловоровим венцем, а онда би да их одсече или бар придави.

Неки писци, из њима знаних разлога, повлачили су се из избора за „Нинову” награду пре коначне одлуке. Учинио је то Радомир Константиновић (1996), повлачећи свој роман „Декартова смрт”. Иначе, Константиновић је „Нинову” награду добио 1960. године за роман „Излазак”. Потом су своје романе повлачили: Сретен Угричић и Саша Илић (2010) и Милош Живановић (2011).

Оно што је „Нинова” награда за роман – за поезију је, свакако, награда „Десанка Максимовић”. Ова награда додељује се од 1994. године. Жири је 2005. године награду доделио Новици Тадићу. Песник је одбио да је прими. Једноставно је рекао: „Моја поезија и поезија Десанке Максимовић немају никакве везе. У мом случају, жири је био упознат са оним што пишем, а није, чини ми се, добро одвагнуо и друге српске песнике, који су ближи поезији Десанке Максимовић.”

Награду „Милан Ракић”, установљену, на предлог песникове удовице, 1938. године, коју додељује Удружење књижевника Србије, вратио је песник Милош Јанковић, аутор четрдесетак песничких књига, из процедуралних разлога. Сматрао је да правилник предвиђа највише два добитника, а не три, како се догодило те 2010, када је и он био један од добитника, за збирку „Манастирник”.

Књижевна чаршија је дуго, с подсмехом, препричавала како је и зашто 1993. године Антоније Исаковић вратио Октобарску награду града Београда. Велики писац је инсистирао да и његова супруга (књижевни псеудоним Лепосава Миланин), за књигу прича „Шаке”, добије Октобарску награду града Београда. Како се то није догодило, Исаковић је вратио награду.

Враћање награда није наш специјалитет, чине то и страни писци, некада својом вољом, а некада под притиском, што морају. Борис Пастернак добио је Нобелову награду (1959) за роман „Доктор Живаго”, коју је под притиском совјетске власти морао да врати. Александар Солжењицин добио је Државну награду Руске Републике (1990) за чувену књигу „Архипелаг Гулаг”, али је награду одбио, сматрајући да је неморално за једну такву књигу добијати награде. Посебно је занимљив случај Жан Пол Сартра: он је одбио Нобелову награду за књижевност, али се после неколико година покајао и тражио да му Нобелов комитет исплати новчани део. Молби није удовољено.

Матија Бећковић, који се надобијао награда, једном приликом је рекао: „Боље се сналазим у немилости, него у милости. Немилост је уобичајен, да не кажем природни положај песништва.”

Данило Николић објавио је 2009.у „Политици”причу с насловом: „Поводом награде за најгору књигу”. Можда је, стварно, дошло време да се оснује и – награда за најгору књигу, која би могла да се зове, рецимо – „Кисело грожђе”.

З. Радисављевић

Коментари3
618e5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Posmatrac iz Nemačke
Zaista je bez pameti upoređivati broj nagrada za književnost u Nemačkoj sa brojem nagrada u Srbiji! To poređenje ne može da buide alibi za veliki i sve beznačajniji broj nagrada u Srbiji. Zemlja sa 82 miliona stanovnika, ogromnim brojem čitalaca, izdavača i velikog tiraža objavljenih knjiga, na oko 61.000 stanovnika ima JEDNU nagradu! Malena Srbija, sa oko 6,5 miliona stanovnika, kada se odbiju muslimani i Šiptari koji ne gravitiraju Srbiji iako žive u srpskoj državi, ima na oko 16.000 stanovnika takođe po jednu nagradu! Tiraži dobrih knjiga u Nemačkoj idu i u nekoliko sotina hiljada primeraka- neki tiraži idu i u milione! Kod nas jedva predju nekoliko hiljada. Samo knjige skorojevića, osuđenih ubica ali retko znamenitih ljudi se štampaju u desetine hiljada primeraka! Nemačke nagrade donose renome i novac, kod nas su, uglavnom, samo često bezvredni, neukusni šareni komadi hartije! Zato, ne upoređujte -neuporedivo!
Доста мистификација!
Ама није Киш узвратио на Јеремићеву књигу "Нарцис без лица" својим "Часом анатомије" него је било обрнуто! И то тек после низа увреда које је Киш, у књизи и ван ње, упутио Јеремићу и његовом асистенту Голубовићу. Иначе, "Нарцис без лица" је једна од најбољих полемичких књига у српској књижевности, на коју Киш никада није имао прави одговор.
neobavesten neobavesten
Prvo je D. Kiš napisao Čas anatomije a onda je D. Jeremić uzvratio knjigom Narcis bez lica.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља