недеља, 31.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 25.05.2015. у 08:15

По жирију се препознају лауреати

Срђан В. Тешин, писац:

Презрена и потцењена од медијских стратега и маркетиншких магова, домаћа књижевност принуђена је да се бори за што већу видљивост у јавности. У том смислу и видим функцију књижевних награда, као једног од могућих начина популаризације савременог књижевног стваралаштва. Ни социјални ефекат награда није занемарљив, јер су тиражи књига и ауторски хонорари које највећи број писаца добија за свој рад веома мали, те им оне, најбуквалније, помажу да преживе. Значај књижевних награда варира у зависности од медијске пажње која им се поклања, новчаног дела награде и компетенција чланова жирија. Међутим, од небројано много награда, само „Нинова” може аутору да донесе успех и новац. Не смета ми толико бизарност и излишност појединих псеудонаграда, већ ми смета повлашћени положај неких људи који, из лукративних разлога, арбитрирају у пет-шест жирија, нарочито у Војводини. Најжалоснији пример књижевне аморалности јесте када се награде деле искључиво по идеолошком и партијском кључу. „Нинов” жири је претходних година показао да се може одлучивати о награди, а да се не подлегне притисцима.

Весна Чипчић, глумица

Однос према наградама је променљив, у сразмери са вредносним системом. Када се све у друштву срозава због материјалног и духовног сиромаштва, онда и награде губе пуни смисао. Награде су окрњене и у временима када су обојене политичком подобношћу. Данас смо материјално сиромашни и драстично политички поларизовани. У том контексту гледам и признања, ма колико се трудила да верујем жиријима, комисијама и свима који ће одлучити ко је најбољи. Награде нису поуздано мерило уметничке каријере, јер су многи значајни уметници отишли са животне сцене без њих, а и те како су их заслужили. Али, једно је са наградама увек исто! Мораш да их имаш да би могао да их омаловажаваш или одбијаш.

Дејан Стојиљковић:

У Србији свакако има превише књижевних награда. По логици ствари, награда треба писцу и његовом делу да донесе афирмацију, али то се у 99 одсто случајева не дешава. Писац добије награду и остаје анониман, а његова књига непрочитана. Сем новца, а њега у две трећине случајева нема, или је сума мизерна, писац добије плакат, пола ступца у неким новинама, испразни хвалоспев и платно неког паланачког сликара. Тако може бар да нахрани сујету, кад већ не може од своје књижевности да нахрани себе. Сматрам да једине вредне и смислене награде у нас јесу оне које носе имена наших великих писаца, и сам сам лауреат једне и могу да посведочим да ми је награда „Милош Црњански” веома помогла у каријери. „Нинова” награда такође, чак и кад је не добијете, већ сте у неком од ширих и ужих избора, скреће пажњу на писца и књигу. Сурова иронија у вези с њом јесте да је много боље никад је не добити, јер је сахранила више књижевних каријера него што их је уздигла. Што се тиче односа ње и награде „Печат времена”, не мислим да ова потоња може на било који начин да јој парира, пре свега због традиције и утицаја, а нисам баш ни сигуран колико је уметнички релевантна награда коју даје политички недељник јасног идеолошког предзнака какав је „Печат”, у којем се негује затуцана, идеолошки обојена књижевна критика и слави се и уздиже ратни злочинац и криминалац Слободан Милошевић.

Тања Мандић Ригонат, редитељ

Награди сјај дају претходни добитници, као и жири који награду додељује. Веома ценим еснафска признања која додељује Удружење драмских уметника Србије. На фестивалима ми је најважнија награда публике јер у њој нема никакве комбинаторике. Кад видим састав жирија, углавном тачно проценим ко ће бити лауреат, да ли ће просуђивати по уметничком или неком другом кључу, како ће се укрстити афинитети, симпатије и антипатије, глупост и памет, таленат и неталенат... Најгоре је кад у жирију седе неки искомплексирани и неиживљени људи, што би се рекло закинути и интелектуално и професионално, а то се дешава. Позив да будем у жирију увек доживљавам као испит свеколиког мог знања и способности да просуђујем и у нијансама, поготово кад су глумачке награде у питању.

Зоран Живковић, писац

У Србији постоји, заправо, само једна књижевна награда – „Нинова”. Све остале, којих уистину има много, само су утешне. Ово важи и за признања уз која иде новац, не мањи од онога који се добија за „Нинову” награду. Посреди је „мрачни предмет жеље” свих писаца у Србији, за који би без имало оклевања продали душу ђаволу, само да има његове понуде.

„Нинова” награда доноси књижевни углед као ниједна друга, премда првенствено у домаћим оквирима. Награда недељника „Печат” никако неће моћи да парира „Ниновој”. Пре свега, тек је уведена, недостаје јој шездесетогодишња традиција и све оно што уз њу иде. Осим тога, она је идеолошки хендикепирана – очекујем да ће жирији „Печата” фаворизовати дела блиска политичкој оријентацији овог гласила, због чега ће бити још мање референтна, не само у иностранству, него и у Србији.

Вуле Журић:

Награда има превише у друштву коме је превише и овако премало културе, а нарочито књижевности. Са свих могућих положаја, из свих могућих позиција истрајно је девалвиран значај писаца и њихове књижевности у нашем друштву. Самим тим, добрано је обесмишљена и институција награђивања. Mислим да је преко потребно успостављање велике, најзначајније књижевне награде, која би била додељивана под покровитељством државног врха. Традиције не падају с неба, оне се брижно осмишљавају, доприносе подмлађивању идентитета. С тим у вези, „Ниновој” награди не може да парира ни Оскар! Шта би неки наш глумац или редитељ дао да добије „Нина”! Жирији који су додељивали и који додељују нашу најпрестижнију књижевну награду чешће су се, међутим, бавили, одузимањем, или недодељивањем награде заиста најбољем роману године. Тако је срећни добитник често био „колатерална корист” кухиња у којима ред не би завео ни Џејми Оливер. Жири за доделу „Печата времена” (мал)третира писце и њихова дела на исти начин. А кинта је, чини ми се, нешто мања. „Нин”, дакле, може и да се угаси, али „Нинова” награда ће и даље да жари и пали ветрометином наше књижевне пољане.

Александар Рафајловић, сликар

Увек сам имао дистанцу да награду нисам добијао ја, него моји радови. С друге стране, жири се одлучи за неког, а одбаци другог, мало бољег или њему равног. Очекивао сам да ће награде направити било који помак у смислу побољшања услова рада на следећем пројекту. Добио сам много награда, никада се то није десило. Када сам 2005. добио две најзначајније награде– „Политикину” и награду Октобарског салона, био сам једини домаћи уметник који је добио награду на Салону, а нико од медија готово да није хтео ни да разговара са мном!

Миомир Петровић, писац:

Биће да има премало важних награда. Нажалост, не можемо се похвалити ни респектабилношћу оних које важе за озбиљне награде. Као и у сваком сегменту наше корумпиране и девастиране државе, мање (локалне) награде додељују се кроз активности мањих (локалних, рођачких и завичајних) кухиња, велике су последица рада нешто већих (партијских, идеолошких и „грантовских”) кухиња. Дајте ми састав жирија, дајте ми списак аутора и... израчунаћу вам ко ће добити награду. Нека признања, која су заснована на здравијим основама, попут „Виталове” награде, убрзо су се испрљала или угасила. Најневероватнија је ипак награда „Меша Селимовић”, у којој побеђују страх и инерција: гломазни жири без икакве супервизије или усклађивања, чланови расути по читавој Србији, често потпуно анонимни, или пресликавају одлуке жирија „Нинове” награде (у маниру „царевог новог одела”), или фаворизују паланачке ауторе, препознате само у свом срезу. Које награде нису девалвиране у земљи у којој награду „Златни беочуг” – „за трајне резултате у култури и уметности” добија Жељко Митровић? Тако, награда „Печата” теоретски може да конкурише „Ниновој” награди, уколико се кроз наредних пет, шест година кристализује некаква честитост жирија. А то је мало могуће. Или немогуће.

Светислав Буле Гонцић, глумац

Сигурно да свако време носи своје атрибуте. А онда и по логици ствари награде кореспондирају са тим временом и значе потврду неког уметничког статуса.

Коментари1
7db41
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ти мени ја теби
Толико је мало оних који одбијају награде, а већина се дичи њима, што значи да потврђују припадност свету таквих критеријума. Дакле, можемо се у потпуности сложити са изванредним насловом ПО ЖИРИЈУ СЕ ПОЗНАЈУ ЛАУРЕАТИ. Шта данас у Србији значи вредно уметничко дело, ако си свој, ако си слободан...?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља