петак, 24.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:33

Царство историјске збрке

Аутор: Мирослав Лазанскинедеља, 24.05.2015. у 09:15

Помиритељ Срба, партизана и четника, и пре уважених професора Чавошког и Антића, напокон се појавио у Србији. То је уважени господин Милослав Самарџић, књижевник и публициста из Крагујевца. Он је првоборац националног помирења код Срба и није праведно заборавити га у ово време разних рехабилитација. Јер, док су сви остали били комунисти и титоисти и градили каријере у оној ненародној и тоталитарној СФРЈ, па тек после „прогледали“, г. Милослав је пре свих њих дигао свој глас за четнике, а штафету, наравно не Титову, сада преузеше други. И нико сада да г. Милославу за тај минули рад ода и дужно признање. Да му се барем додели национална пензија, када је већ имају певачи народне музике. Не, он је заборављен, а први је, и за сада једини, од чланова Друштва књижевника Србије имао разговоре са 50 живих четника. Стварно није лепо, ни праведно. И управо зато што је г. Милослав један конзистентан човек и пишем ове редове.

Наиме, не знам да ли ће му се посрећити да му партизани и њихови потомци и поверују. А ови други, четници и њихови потомци, му, наравно, верују у све што напише. Заправо, када боље размислим, тешко је баш у све и поверовати уваженом господину Самарџићу, ако је једна од његових теза да су „на Неретви четници победили партизане”, да је „Павелић тражио од Тита само да не дозволи да Срби преузму контролу у КПЈ и имаће сву његову потпору“. Јер, Павелића је интересовало ко ће за време Другог светског рата, а можда и после 1945. имати контролу у КПЈ, а Тита је занимала „потпора“ Павелића? Можда је и Черчила занимала „потпора“ Павелића?

Пише г. Самарџић „да постоји барем пет немачких докумената да су се усташка Црна легија под командом Францетића и Прва и Друга пролетерска бригада под командом Коче Поповића марта и априла 1942. бориле раме уз раме против четника мајора Јездимира Дангића и капетана Драгослава Рачића у источној Босни и да су усташе при томе редовно снабдевале партизане муницијом“. 

 

Илустрација: Душан Лудвиг

Термин „барем пет немачких докумената“ захтева детаље, који су то документи? Г. Самарџић их не наводи. Бавити се озбиљно овом темом, а користити термин „барем пет немачких докумената”, на шта то личи? Како се садашња дебата о прошлости тиче и наше садашњости, ипак је не можемо препустити само историчарима, јер је сасвим могуће да се историја јучерашњице придружује политици данашњице. Утолико делимично морам да ревидирам свој ранији став „да историју треба препустити само историчарима“. Јер, има оваквих и онаквих историчара. Мене су историју учили Фердо Чулиновић и Богдан Кризман. Не знам ко је г. Самарџића учио историју, али историјске чињенице не би смеле да се релативизују или игноришу. Пошто историја не трпи грешке унедоглед...

Г. Самарџић тврди да се никада није десило да се „четници и усташе заједно боре против партизана“. Шта је онда била Неретва? Сарадња Вермахта и четника видљива је и у извештају штаба генерала Лера од 11. новембра 1944. упућеног штабу групе армија „Ф“ генерала Вајкса: „Група Марковић, (четнички Косовски корпус под командом Живојина Марковића, пр. М. Л,) у споразуму са немачком војском осигурава одсек Митровица – Рашка – Нови Пазар, а да генерал Трифуновић с око 10.000 четника креће упоредо с активним борбеним дејствима на немачкој страни и да му је циљ Фоча.“ То је ратни дневник групе армија „Е“, оригинал се налази у Националном архиву у Вашингтону, а филмована копија у Војном архиву у Београду, под ознаком NAV-N-T-311, r. 190.

Самарџић тврди да „априла 1941. војска није капитулирала, да је то била немачка пропаганда коју су касније комунисти прихватили, јер је генерал Калафатовић био заробљеник и његов потпис је зато био неважећи“. Волео бих да је г. Самарџић у праву, али није. Јер, капитулација јесте највеће понижење за један народ и државу. Из немачких извештаја се види да су немачке трупе 16. априла 1941. заузеле Сарајево и његову околину, где су заробиле нека одељења Врховне команде. По међународном праву правна способност опуномоћеника Врховне команде самим чином заробљавања била је угашена, па акт о „примирју“ не би требало да има било какву правну вредност. Осим тога, опуномоћеници Врховне команде нису имали право да закључе уговор о примирју, јер је то спадало у искључиву надлежност владе. Но, у акту бр. 1315, од 14. априла 1941. краљ поставља на дужност начелника штаба Врховне команде генерала Данила Калафатовића, а председник владе, односно Министарског савета, генерал Душан Симовић том приликом писмено обавештава генерала Калафатовића да га „Краљевска влада овлашћује да од Немаца затражи примирје и да ће Краљевска влада примити одлуке генерала Калафатовића као своје“ (Изјава Михе Крека Хоптнеру: ,,Краљ Петар Други је 13. априла сазнао од Симовића да ће војска капитулирати”, King Petar II, Kings Heritage стр. 83, записници седница владе 12. и 13. април, архива Колумбија универзитета). Из садржаја 18 одредби уговора о „примирју“ свако онај ко је интелектуално и морално поштен видеће да је то диктат о безусловној капитулацији југословенске војске, уз разоружавање и одвођење у заробљеништво.


Коментари187
e3fce
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

D Š
Tito: Neispričane priče (str. 288). Iako je britanska vojna obavještajna služba Titove partizane još 1942. prikazivala kao «ekstremiste i razbojnike», budni MI 1b (analitika prislušne službe) počeo je mijenjati predodžbu o stanju na ratištu na temelju njemačkih depeša dekriptiranih u sklopu operacije «Ultra» (razbijanje šifre njemačkog kodnog uređaja Enigma). Iz toga je bilo moguće razabrati da četnici uopće ne ratuju protiv sila Osovine, dok su se partizani iskazali (formulacija iz septembra 1943.) kao «nesumnjivi junaci sadašnjega trenutka».
istoricar pripravnik
@Leon Davidovic. Leone ocigledno ne poznajete nase "saveznike". Ne prave oni planove od danas za sutra kao mi. Pa u knjigama istorije za osnovnu skolu pise da su planovi o podelu Evrope (citaj zaustavljanju Ruskog uticaja) poceli da se prave daleko pre no sto je drugi svetski rat zavrsen. Pa to niko na zapadu ne krije, cak ni Discovery.
Бодин Ракић
Од 20. односно 24. маја, датума када су објављени оштро супротсављени текстови господе М. Стефановића и М. Лазанског па до данас , прочитали смо пар стотина каткад жестоких па чак и готово увредљивих реакција читалаца. Чини ми се да је најмање било уравнотежених коментара где су читаоци позивали да се токови догађаја на територији Југославије, током Другог светског рата, препусти стручњацима (професионалним историчарима). Претпостављам да би смиривању страсти супротстављених табора, "партизанског" и "четничког", највише могло допринети помирење двојице угледних аутора, Лазанског и Стефановића, макар и само неким симболичним актом (руковањем, на пример).
Леон Давидович
@ istoričar pripravnik Интереси, размишљања и политика западних савезника у Другом светском рату и после су се разликовали. У Другом светском рату њих је занимало ко се туче са силама Трохног пакта јер са њима су били у рату и тога ко се тукао њега су подржавали. То је једино логично, јер од старог Рима важуло је правило непријатељ мог непријатеља јесте мој пријатељ, ако не баш пријатељ онда бар савезник у борби против истог непријатеља. Другачије је размишљао један Рузвелт, а другачије један Клинтон и добро је судбина одредила да су у Другом светском рату били такви западни лидери, јер шта би се десило да је био неки Клинтон, Буш, Обама, Блер.
istoricar pripravnik
Rodjen sam posle Drugog svetskog rata pa nisam imao prilike da vidim sta su radili ni cetnici ni partizani, ni ko ih je podrzavao. Medjutim sto mogu da vidim to je da su nasi tadasnji "saveznici" (a danasnji "prijatelji") spremni da podrze i crnog djavola u cilju ostvarenja svojih interesa. Ako to Srbima nije jasno, kome onda treba da bude. Nasi "saveznici" uglavnom su podrzavali i podrzavaju one koji su spremni da zbog svojih licnih interesa rade protiv svoga naroda i svoje drzave. Na Balkanu, oni su u potpunosti ostvarili svoje ciljeve: oterali Rusiju sa Balkana, a od Srba, najbrojnije etnicke grupe, napravili gomilu nacionalnih manjina rastrkane po okolnim kvazi drzavama uglavnom neprijateljski raspolozene prema Srbiji.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља