понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:01

Прича о једној фотографији

Аутор: Вања Булићнедеља, 24.05.2015. у 19:59
Илирска Бистрица, мај 1945: Душан Булић пописује део наоружања и ратне опреме заробљене од непријатеља

На насловној страни додатка посвећеног седамдесетогодишњици победе над фашизмом, у „Политици” од 9. маја, објављена је фотографија која на најбољи начин одсликава крај Другог светског рата. Испод фотографије, кратак потпис: „Илирска Бистрица, мај 1945. године: борац Југословенске армије пописује део наоружања и ратне опреме, заробљене од непријатеља”.

Тачно пре 30 година, на насловној страни „Политике”, поред текста у коме „СИВ враћа неке цене”, поводом четрдесетогодишњице победе над фашизмом, објављена је иста фотографија с потписом: „Борац наше Армије прегледа положено оружје непријатеља”. Тај борац је мој отац Душан Булић, који је у време када је настала фотографија био политички комесар Првог батаљона Седме црногорске бригаде. Тако је фотографија мог оца премостила тридесет година, током којих се много тога променило…

Када је у „Политици” први пут објављена фотографија мог оца, позвао сам телефоном Редакцију и објаснио ко је човек с фотографије. Уредник који се тада јавио, уз захвалност, затражио је и неколико података о „непознатом борцу”. Испричао сам да је Душан Булић био скојевац из времена када је био ђак Пљеваљске гимназије, да је уочи рата био апсолвент права, да је у партизанске редове ступио 1941. године, да је 1942. године примљен у партију, да је из рата изашао с чином капетана и неколико одликовања додељених за храброст.

Уредник је неколико пута поновио: „Одлично, одлично…” Али наредни подаци су сигурно пресудили да тих неколико реченица не буде објављено у новинама које су се сваког дана налазиле на столу мог оца.

Душан Булић је, као мајор, из Војноисторијског института, где је био начелник једног одељења, одведен на Голи оток, на који је упућен с казном „строгог затвора у трајању од четири године и на ограничавање грађанских права у трајању од једне године”.

Било је то довољно да уредник процени како није баш упутно да се као фото-симбол наше победе над фашизмом појави један голооточанин с именом и презименом. Оцу нисам рекао да сам звао Редакцију „Политике”, јер би га то још више учврстило у уверењу да је ћутање о Голом отоку неминовност вечно обележених страдалника једног сулудог државног подухвата. После очеве смрти, а то нисам смео да урадим док је био жив – да га не бих повредио, написао сам роман „Око отока”, јер ме је отац својим ћутањем натерао да покушам да разумем зашто бежи у тишину, а мој најстарији син, Душан Булић, дедин имењак, дипломирао је на Факултету политичких наука с темом о Голом отоку као државном пројекту.

Одлуком Вишег суда у Београду од 19. маја 2014. рехабилитован је и мој отац. Дуго сам одбијао да затражим рехабилитацију јер тај чин одсликава лицемерје државе: они који су слали недужне људе на Голи оток и тамо се иживљавали над њима овом рехабилитацијом жртава и даље остају заштићени јер њих нико не помиње. Овако испада да су мој отац и његови сапатници добровољно отишли на Голи оток, па им држава чином рехабилитације опрашта грехе. Посебна срамота је надокнада од седам стотина динара по дану проведеном на Голом отоку. Држава тако, рачунајући да осиромашени људи неће моћи да одоле понуди, покушава да смањи дуг који ће је сачекати после уласка у Европску унију, јер ће тада по европским стандардима морати да испуни обавезу према политичким затвореницима, које је власт неоправдано прогањала.

Из решења које сам добио први пут сам сазнао зашто је мој отац робијао. У последњем пасусу набројаних „недела” пише да је неутврђеног дана, јануара 1951. године, у Скопљу, на једној вечери, између осталог, изјавио да је „дуван страховито скуп и да га сада поштени људи морају остављати, а да га пуше шпекуланти и други”.

Прошло је 67 година откад је први сужањ упућен на Голи оток, а Београд нема ваљано обележје које би подсећало на голооточке жртве и сведочило о једном од најпогубнијих и најсрамнијих дела ондашње власти. Голооточана је све мање међу живима, али су живи њихови потомци, који су годинама испаштали „грехе” својих родитеља. На том обележју, ако икад буде постављено, посебно место би морале да имају супруге голооточана, које су успеле да одрже породице и поред тога што су шиканиране, убеђиване и подстрекиване од стране власти да се одрекну својих мужева. То је чинила власт која је папагајски понављала Марксове речи да је „породица основна ћелија нашег друштва”.

П. С. Урамио сам насловну страну „Политикиног” додатка о седамдесетогодишњици победе над фашизмом и ставио је на зид изнад радног стола, поред насловне стране „Политике” од 9. маја 1985, која се тамо налази већ тридесет година.


Коментари11
04cf3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леон Давидович
Лично сам познавао многе сужње са Голог отока. Више коментатора овде је прецизно навело разлоге одласка многих на Голи оток па то нећу понављати. Сви су били повучени и од њих се реч није могла чути. Све што бих сазнао о њима сазнао бих од других. Овде ћу поменути једног сужња којег нисам лично познавао али сам га познавао из литературе из сведочанстава о њему. То је доктор Никола Николић. Пример како пролази човек који се бори за правду и слободу. У доба Аустро - Угарске ухапсили су га као припадника Младе Босне и осудили. Након пуштања на слободу послат је на Источни фронт где се предао Русима. Вратио се надахнут идејама Октобра и русофилством. Онда су га због тога у Краљевини Југославији стрпали у затвор. Кад је дошла НДХ Павелић га стрпао у Јасеновац. Преживео је и 1945. написао књигу : "Јасеновац логор смрти" Књига се није допала властима. А онда га Титова власт након Инфобироа послала на Голи оток. Ето какви су све људи ишли на Голи оток, борци за правду и обични људи.
Slobodan Ratković
Deda Miloje@Poštovani,Staljin i JBT su glavni scenaristi svega povezanog,ne samo sa INFORBIROOM.Kada je Staljin poslao svog najodanijeg agenta M.Golubovića da izvrši diverziju u njemačkom skladištu municije,oružja i eksploziva u Smederevu (radilo se o više desetina hiljada tona) dvije trećine Smedereva je sravnjeno sa zemljom,a na razdaljini od dvadest km.od njega i mnogi drugi objekti.To je atentator na Trockog uspješno obavio.Ali kada je poslan da likvidira JBT prokazan je Gestapou koji ga je likvidirao.Radi čega ovo pišem?Samo radi toga da shvatimo da svaka istina ima lice i naličje,i da ništa nije onakvo kako to mi mislimo da jeste.Staljin i Čerčil su u JBT našli izvanredno sposobnog manipulatora i uništitelja srpskog naroda.Pozdrav od mene i da nam još dugo poživite djeda Miloje.S.R.
Деда Милоје
Откуд сада толико разумевање према Инфорбировцима и њиховој злој судбини и, очигледно, селективно објављивање коментара? Да ли заиста мислите да би било боље да је послератна власт била у рукама Стаљиниста? Да ли би они били хуманији према својим политичким противницима?
Vladija Sarac
Za O-Stroga, Velika je laz da su svi zatocenici na Golom Otoku bili Staljinisti. Moj komsija, predratni komunista, i nekoliko partijskih drugova, su se zapreznim kolima vracali sa sastanka sreskog komiteta gde im je bilo receno da od sutra mora da se kaze narodu da raskidamo sa Staljinom. On se glasno zapitao: "Kako sad da kazemo narodu da Staljin ne valja kad smo do juce terali isti narod da mu se klanja"? Neko ga je prijavio i ode on na Goli Otok...
Slobodan Ratković
Ko je robijao na Golom Otoku?Naravno,oni koji su bili u prvim redovima borbe protiv fašista.Koji narod je najviše stradao?Opet isti odgovor,onaj koji je najviše stradao za slobodu,i koji je najviše stradao nakon oslobodjenja od fašista.Moj rodjak V.je ni kriv ni dužan pretrpio Golootačke muke i nakon godinu oslobodjen optužbi koje nisu dokazane.Iz NOB-ea je izašao u činu majora.Umro je zaboravljen od svih,jer je bio na Golom Otoku,iako nevin.S.R.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља