понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:58

Простори могуће слободе

Аутор: Ана Тасићпонедељак, 25.05.2015. у 22:00
Слободан Бештић у представи „Моје награде” (Фото Народно позориште у Београду)

„Моје награде”, ауторски пројекат Маје Пелевић и Слободана Бештића, настао према постхумно објављеној, истоименој збирци аутобиографских есеја – приповетки Томаса Бернхарда, провокативна је и оштроумна представа која се обрачунава са политичким и културним институцијама. Полазећи од Бернхардових трагикомичних и апсурдних искустава поводом добијања различитих књижевних награда, и њихове циничне, на тренутке и урнебесно смешне обраде, аутори су произвели значењски савремену и снажну представу.

Скоро у монодрамском наступу, Слободан Бештић одмерено духовито игра Бернахарда, чврсто држећи пажњу гледалаца деликатном снагом израза. Он ноншалантно и истовремено продорно приказује сложеност протагонисте, његову рушилачку (само)иронију и амбивалентан, неухватљив однос према естаблишменту којег истовремено презире, али и прихвата, наравно не без сарказма. Разбијање монодрамске форме, односно повремени продор дијалога, обезбеђује присуство суфлерке Гордане Перовски која истовремено представља и суфлерку и лик Бернхардове тетке. Овај избор је вишеструко занимљив. Њено видљиво присуство означава отварање форме и убијање илузије игре, њену ауторефлексивност. Перовски повремено коригује Бештића, укључује се у његове приповести, појачавајући тако и сценску динамику. А укупно гледано, драмске и мизансценске динамике овој представи не фали, имајући у виду да је главни глумац и инспицијент, он доноси реквизите на сцену, намешта их, пресвлачи се док говори итд.

Осим безобзирних шамара институцијама културе, представа ослобађа и значајне критичке коментаре о стању у Европској унији. У том смислу је посебно ефектан завршетак, када Бернхард на микрофону драматично говори о мртвој Европи и жестоком сукобу између раширених илузија бајки и стварности. Он се тада индикативно надјачава са све бучнијим нотама „Оде радости”, под опомињуће упаљеним светлима у целој сали, што се може разумети као симбол жустрих конфликата између челичног система и скршеног појединца.

Представа „Рахелина кутија”, према тексту Владе Петрића и Николе Јеловца, у режији Николе Јеловца, такође тематизује уметничко стварање. Реч је о специфичном омажу глумици Рахели Ферари коју на сцени тумаче три глумице различитих генерација, Нада Шаргин, Мирјана Карановић и Бранка Петрић. Драмски текст има врло занимљиву структуру, чине га монолошки искази саздани од фактографије исплетене са сећањима из времена фашистичке окупације. Рахела у кутији проналази писма која чита публици, допуњујући их личним сећањима о ужасима холокауста, али и о уметности позоришта као алтернативи тој експлозији зла. Позориште се овде указује као простор памћења, односно средство чувања прошлости, сагласно и са уверењем Хајнера Милера да је позориште у својој суштини призивање мртвих. Сећања на холокауст треба да остану живе ране друштва.

Глумице играју супериорно, сведеним средствима, без дубљег психолошког уживљавања, наступају више наративно, донекле отуђено, као да су медијатори између Рахелиног животног искуства и нас, гледалаца који га усвајамо. Нада Шаргин игра са изванредном благошћу и мекоћом, носи изражену ведрину када говори о театру, а тихи бол када се сећа страхота убијања Јевреја током Другог светског рата. Мирјана Карановић је зрелија, одлучнија Рахела, а Бранка Петрић је најживља међу њима, цинична и комичнија, у складу са нагомиланим животним искуством. Све три су обучене у једноставне црне хаљине, њихови наступи су одвојени, а повезују их пројекције стилизовано увезаних документарних фотографија које се емитују на екрану у позадини (костимограф Ана Саркисјан, видео Милош Томић).

Као и представа „Моје награде”, „Рахелина кутија” је једноставно, чисто и децентно дело које у минималистичком облику исписује теме односа позоришта и живота, превазилажења пакла стварности кроз радост игре. Рахела је била заточеница позорнице, чаролије стварања паралелног света у којем је слобода могућа.


Коментари2
e9c5a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar Petrovic
Rahelina kutija! Sjajno!
M Mirkovic
Moje nagrade su sve samo ne pripovetke. Toliko o pismenosti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља