недеља, 21.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:53

Не убијај гласника

Аутор: Дејвид Бајндерпетак, 15.02.2008. у 22:00
Дејвид Бајндер

Шта је националност у ово време национализма и, ако баш хоћете, савременог империјализма – посебно америчког? Предлажем да националност буде ствар избора према томе са чим се човек поистовећује. Националност није обавезно исто што и држављанство.

По категорији држављанства ја сам Американац. Захвалан сам на томе, јер то држављанство је огромна привилегија која ми је пружила слободе, безбедност и повластице као ретко која друга земља.

 Рођен сам у Лондону од родитеља Американаца, оца немачког и мајке енглеског порекла – вероватно успут закаченог и нешто мало ирског, мало црвене косе и пегица. Неколико година пред смрт мајка ми је рекла да сам зачет 1930. док су она и отац били на путу по Балкану. Тог лета ме је у утроби носила кроз Југославију, Грчку и Албанију. Па, ако верујете у аргументе активиста за право на живот, матичне ћелије и против абортуса, можда је моје порекло негде на Балкану.

Цео радни век сам провео у новинама. Почео сам хонорарно као средњошколац, пре шездесетак година. За то време сам радио у краћим и дужим периодима у тридесет земаља на пет континената

На основу личних интересовања усредсредио сам се на неколико земаља источне и централне Европе. У ствари, две земље које сам доста добро упознао нестале су са мапе: Немачка Демократска Република и Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Претпостављам да бих на своју листу 30 земаља могао да додам и шест југословенских република које су постале независне државе, али не желим. Исто важи и за Чешку и Словачку.

Много занимљиви људи

Шта то значи? Ако посматрамо ширу слику, то значи да су земље, или државе, или националност, непостојане творевине. Шта је, онда, трајно?

У Чикагу пре 70 година живео је један велики новинар по имену Роберт Џ. Кејси који ми је испричао измишљену причу о новинару који је присуствовао забави једне богаташице. Она га је питала „Чиме се бавите?”, а он је одговорио „Ја сам новинар”.

„О, мора да срећете много занимљиве људе!”, одушевила се.

„Да”, рекао је гост, „и СВИ су они новинари”.

То је постао наслов Кејсијевих полуаутобиографских мемоара „Много занимљиви људи”.

Мој пасош је моја новинарска легитимација на којој пише „новинар”, „репортер”, „дописник” – све је то исто.

А чему сам у тој националности одан? Одан сам својој професији, својим колегама новинарима.

То значи да сам одан једној идеји, једном идеалу – идеји објективности, идеалу интегритета. То значи да, ако погрешим, исправим грешку у новинама. Признајем да сам грешио, некад из незнања, некад због непажње, некад због убеђења да се нешто десило, а ништа се није десило. Моје грешке нису уздрмале свет – као када је извештач агенције УПИ написао да је Черчил умро, а овај је срећом сликао на француској ривијери. Али и моје грешке су биле грешке и морале су да се исправљају.

Новинар је, како је рекао други велики чикашки новинар Ед Лејхи, особа која стоји насред улице и пуца у прозоре на обе стране.

У рату у Босни ситуација је била сложена, јер су постојале најмање три стране (или четири, или пет, ако рачунате Србе у Београду и Хрвате у Загребу). По мом мишљењу, током четири године тог сукоба и све време од тада, амерички и северноевропски медији су углавном били једнострани, пристрасни, односно нису објективно извештавали о том сукобу.

Дан Д и „непријатељски извори”

Дозволите ми да наведем историјски пример објективности. На „Дан Д”, дан када су се савезничке снаге искрцале на северну обалу Француске 1944, „Њујорк тајмс” је на првој страни објавио извештај из Лондона са подужим пасусом у ком се цитира ДНБ, нацистичка новинска агенција Адолфа Хитлера, која је о догађају извештавала из немачке перспективе. У ствари, ДНБ је прво медијско гласило које је објавило да је инвазија у току – медији у савезничким земљама су били ускраћени за ту „ексклузиву” због ратне цензуре.

Навео сам тај пример објективности у једном разговору у Вашингтону о босанском рату и изнео сам мишљење да би америчко извештавање било боље да су коришћени Танјугови или Срнини извештаји о догађајима из тог времена. Један амерички колега ми се ватрено успротивио, рекавши да не види разлог да цитира извештаје непријатеља или „агресора”, како је навео. Био је сасвим задовољан што је „објективан”.

У нашем друштву дуго траје расправа о томе да ли теме од националног значаја дефинише влада или медији. Полемика је добила на интензитету деведесетих година прошлог века са такозваним „Си-Ен-Ен фактором” – чињеницом да су милиони гледалаца и десетине влада свакодневно били изложени призорима и звуцима борбе, смрти и разарања с било ког краја света, а потом засути реемитовањем тих снимака по цео дан и често дан за даном. По тој теорији, владе су због овакве поплаве слика приморане да предузму акције које би иначе настојале да избегну.

У овоме, наравно, има истине. Ипак, на крају су владе те које одлучују да ли ће деловати или не, а ми у медијима их пратимо и извештавамо о ономе што ураде или не ураде.

На пример, ја мислим да је Клинтонова администрација после вишегодишњег дангубљења, упркос обилатој медијској пажњи, одлучила да се ангажује у Босни и касније на Косову због тога што су ови сукоби отворили могућност да се НАТО трансформише у продужени инструмент америчке моћи. И успела је. Али код кризе у Дарфуру видимо да су САД свесно изабрале да не буду активне, без обзира на огромну медијску пажњу последње три године.

Зато ја тврдим да су владе те које утврђују дневни ред, а не обрнуто. Медији могу да утичу на владин избор начином на који представљају проблеме. Али не можемо да делујемо уместо њих.

Ово ме доводи до једног другог аспекта објективности.

Када сам почео да се бавим овом професијом, новинари се нису рангирали високо као утицајни чланови друштва. Често су нас посматрали као гњавеже, па чак и као штеточине.

Од пискарала до звезда

Како је пре више од 40 година написао угледни уредник покојни Џејмс Расел Вигинс, „мастиљава редакцијска пискарала почињала су да се помаљају из ниже и средње класе”. Многи су имали само средњу школу. Вигинс, који је у 92. години и даље писао, био је један од оних новинара само са средњом школом и помогао је да „Вашингтон пост” израсте у одличан лист. Касније је написао да су „по скоро свим показатељима америчког друштва новинари емигрирали у вишу класу”. То је елита. Појединци на телевизији плаћени су и до седам милиона долара годишње, као филмске звезде.

Како је до тога дошло?

Ако је ово заиста, како многи тврде, „информационо друштво”, онда су добављачи информација на врху пирамиде, од суштинске важности за политичку класу, јер без медија њихова порука не би била пренета; од суштинске важности за корпорацијске менаџере, јер би без медија њихови производи и процеси остали практично непознати публици која их троши.

Проницљиво око     

Још нешто: сваком новинару је потребан уредник, још један пар очију које нам контролишу рад. Открио сам, скоро прекасно, да ми је један од најбољих уредника била моја супруга. Није имала нимало новинарског образовања, али је имала проницљиво око.

Рекао сам већ да је новинарство моја националност. Како то мислим?

Мислим да у моју породицу – моју нацију – спадају поред мојих америчких колега и новинари из земаља у којима сам радио. С некима од њих још пре 40 година. Они су ми много помогли да схватим њихове земље (неки су ми давали приче које нису могли да објаве у својим новинама), а ја сам покушао да им помогнем да разумеју моју земљу, односно Aмерику. Не као патриота, већ као њихов колега новинар.

Поменућу неколико њих из моје новинарске нације – из Србије Драгослав Ранчић, Љиљана Смајловић, Божидар Дикић и покојни Александар Ненадовић; из Хрватске Давор Главаш; из Словеније Јуриј Густинчич, Вида Петровчич и покојни Јака Штулар; из Македоније Биљана Секуловска. Остали су из Албаније, Бугарске, Мађарске, Румуније, Грчке, Чешке Републике и Немачке. Одржавам везе с њима и виђамо се кад можемо.

Свима нам је заједничка изрека „Не убијај гласника”, мудра мисао која се везује за Шекспира и Софокла. Моја омиљена верзија је заповест из албанског „Канона Леке Дукађинија” која гласи: „Lajmtari nuk ban faj ” – у преводу „Гласник није крив”.


Коментари3
5fa9e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

G-dja Sumnja
Ali, Mr. Binder , Vi ste izuzetak. Mislim , objektivni izvestac. Kako bi bilo da nam ,sledeci put, napisete zasto novinari pisu lazi - zasto su 'biased'. Ja vise ne mogu da citam novine i ocekujem da budem objektivno informisana (osim "Politiku" , ponekad sa 'ogradom'). Uostalom , za vreme nesrecnih ratova u nasim podnebljima , novinari su i te kako pomagali vlade svojih zemalja da lakse donesu odluke , ostvaruju , i 'stite' svoje interese zrtvujuci moj narod. Za njih je to bila laka zrtva ... Nikada , svetu van srpskog , necu oprostiti zla koja su nam svesno naneli. A, Vama, pozdrav.
Dex
Baš lepo što ste posvetili prostor jednom od najvećih i najuglednijih američkih novinara. David Binder je uvek razmišljao svojom glavom i pisao svojom rukom. Zato su ga i marginalizovali u matičnom listu (New York Times) kada je postalo očigledno da se njegovi stavovi i zapažanja o ratu u bivšoj YU 1991-95, i kasnije, na Kosovu, 1999., ne podudaraju sa zvaničnom politikom Washingtona. Dugo već živim u USA gde sam navikao da mi dan počinje uz New York Times i "jutarnju kaficu". Baš kao što sam nekada, dok sam živeo u Beogradu, imao običaj da ujutro prvo pročitam Politiku. Navike nisam promenio, ali baš zbog "slučaja Bajnder" ugledni NY Times mi nikada više nije izgledao "ugledno".
Чворак
Прошле године имао сам прилику да одгледам амерички филм који је носио назив 300. Историјски спектакл о надирању перцијанаца у европу. Тада најмоћнија империја света персијска царевина заустављена је од стране спартанаца у термопилском кланцу. Поред лова на вука босог наследника спартанског престола најзанимљивији део филма је онај када у Спарту долази изасланик персијског цартсва и на штапу доноси одсечене главе краљева и царева које је персијска царевина прегазила и уништила. Дипломатским мада оштрим тоном је тада изасланик персијске царевине објаснио спартанском краљу ситуацију у којој се овај налази са својим краљевством. Од стране персијског изасланика било је ту и пар онако лепо филованих претњи које су упућене и самој спартанској краљици. Одговор Спарте и спартанаца, бар у филму су били исукани мачеви којима су исекли персијског изасланика и његове пратиоце а исте бацили у дубок и мрачан бунар уз коментар "This is Sparta!!!". Не треба заборавити ни оне делове филма где поједини виђенији спартанци зарад персијских златника и од стране персијанаца обећане круне издају спарт

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља