субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Политика очаја или стратегија либерала

Аутор: Андреа Јовановић, чланица Колектива Герусијасубота, 06.06.2015. у 09:15

Поводом текста „Сириза и Србиза“

„Личи ли нам Србија на Грчку?“, пита нас економисткиња Даница Поповић пре неки дан у Политици. Онај број нас који је још колико-толико привилегован да између свакодневног преживљавања успе да испрати и вести из света свакако ће имати барем донекле потврдан одговор на ово питање. Личи. Међутим, насупрот ономе што Поповићева тврди, долазак Сиризе на власт у Грчкој у ствари није представљао никакво изненађење:она није нека „мала партија“ која је одједном освојила већину већ се ради о дугогодишњом покрету, насталом „одоздо“, илити, по нашки, из народа.

Али, оставимо ово по страни. Упркос новом, наводно црвеном, дресу који Борко Стефановић планира да носи следеће сезоне, ништа се заиста слично Сиризи још није покренуло нити ће у скорије време овде у средишњем делу Балкана.

Оно чега, с друге стране, и те како има јесте неолиберална политичка и, у контексту професорске титуле гђе Поповић, академска хегемонија. Илити, по нашки поново, антинародна доминација. Било да стиже из уста нашег премијера, било чланова академске заједнице – која, чак и када критикује власт, критична је на начин „није довољно штедње, мора још!“, антинародна политичко-економска перспектива представља се као једина могућа.

Професорка Поповић користи пример тренутног фијаска преговара Грчке и тројке како би додатно утврдила ту неминовност и њоме нам отворено запретила. Ако су „радни“ Грци прошли тако, замислите шта тек чека нерадне Србе!, њена је порука.

Занимљиво је како заговорници једне те исте позиције лако мењају свој став о грчком народу према потреби – када треба објаснити тамошњу кризу, онда су Грци нерадници који живе изнад својих могућности, а када треба предсказати економску апокалипсу која нас чека, онда су и Грци добри у поређењу са нама.

Дакле, ништа истински лево се у Србији још није десило, а већ нас подсећају на правила система у којем живимо. „Дуг мора да се врати“, и тачка. Европа (и Запад) имају институције, а институције се морају поштовати. Али да ли је то заиста тако?

Свима нам је 2008. година позната као почетак и данас актуелне економске кризе. И упркос финансијском хаосу, направљеном уз помоћ потпуне корупције и дерегулације америчког финансијског сектора, сви се ипак добро сећамо да инвестиционе банке нико није натерао да плате цену тог хаоса.

Њихове дугове измирили су амерички порески обвезници и сви смо у тишини гледали како беспомоћни народ спасава банке због којих су бројни његови чланови остали и без крова над главама. Дуг мора да се плати, убеђују нас, али углавном дуг плаћају они који у тој зеленашкој утакмици заправо и не учествују и око њених правила се ништа и не питају. Толико о западним институцијама и њиховом легитимитету.

Требало би онда још нешто додати на тему „надреалности“ отписа дуга о којој говори професорка. Познато је и да је Еквадор добар део свог дуга пре неколико година отписао управо по основу његове „нелегитимности“. Волела бих да могу да закључим да оно што је заправо надреално јесте политика која већ тридесет година захтева од народа да спасава систем који га тлачи. Али тај закључак није до краја исправан, јер је истина да је надреалност у ствари место на којем сви већ живимо.

Као што смо видели на примеру Америке, ни у тој надреалној реалности не важе иста правила за све. Приватно је увек привилеговано у односу на јавно, док је развијено привилеговано у односу на „заостало“. И то је место где је професорка апсолутно у праву – ми чак нисмо ни Грчка. Правила која ће применити на нама биће оштрија и од тих. „Европским институцијама“ не треба развијена и уређена Србија – њима треба тржиште за извоз њихових производа, тржиште рада за увоз јефтине високообразоване радне снаге и „економски амбијент“ за извоз производње у (нео)либералну оазу где ће капитал склапати дилове са влашћу и имати довољно незапослених да запослене може уцењивати како хоће. Треба им и влада која ће осигурати да оно мало вредности коју створимо одлази страним банкама да би се циклус дужничког уцењивања унедоглед наставио. Хоћете да причамо о алтернативи која није Сириза? Онда морамо да причамо о промени самих правила.

Очигледно, Сириза их није променила и зато губи утакмицу, која је ионако нефер од самог почетка. Зато Сириза није „екстремна левица“, већ партија очаја која покушава да седи на петнаест столица одједном. Подршка нобеловаца ту свакако неће помоћи. С друге стране, подршка неолибералној „трци до дна“ у Србији од стране већине њених економских експерата, премда су без „Нобела”, свакако учвршћује поменуту антинародну доминацију и намеће политику очаја. Нажалост, професорка Поповић тако доприноси да у тој трци победимо и барем да у нечему будемо први.


Коментари16
80576
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milan jovanović
bravo za A ndreu sve je potpuno tačno da samo ko neće da vidi on iz nekog svoga interesa ne vidi
Borko Blagojević
@Владимир Младеновић | 09/06/2015 07:36 “Рећи да смо ми интересантни Европи као тржиште је бесмислено.“ Evropa misli da je to vrlo SMISLENO i zato su evropski trgovinski lanci preuzeli celokupnu trgovinu u Srbiji. „О ’јефтиној’ високообразованој радној снази можемо говорити док су наши високообразовани млади људи овде у Србији и раде евентуално за странце.“ O jeftinoj visokoobrazovanoj radnoj snazi u Srbiji govore stranci koji su nas svrstali u tužnu grupu „LOW-COST COUNTRIES".
Mila Jovović
Nepošten dug ne mora da se plati. Ako je dug napravila vlast bez pristanka naroda, ako je to potrošeno protivno interesima države i ako su poverioci znali za to, narod nema obavezu da prihvati ovaj dug, kaže teorija nepoštenog duga
Владимир Младеновић
Шта на Андреа каже за Европске институције: "њима треба тржиште за извоз њихових производа, тржиште рада за увоз јефтине високообразоване радне снаге.....". Рећи да смо ми интересантни Европи као тржиште је бесмислено. Земља са очајним стандардом не може никоме бити циљна група на тржишту. О "јефтиној" високообразованој радној снази можемо говорити док су наши високообразовани млади људи овде у Србији и раде евентуално за странце. Када оду напоље, буду "увезени" како се каже, плаћени су као и други високообразовани. Из горе наведеног, очигледно је да ауторка овог текста једноставно нема појма. И поставља се питање да ли уопште поседује пасош. Одаје утисак особе која никада "својим очима" није видела оно о чему пише са толико сигурности. Страшно. Посебно боде очи да тако неука покушава да полемише, без имало респекта, са ставовима професора из области економије. Без имало стида. Прелази се граница пристојности.
Деда Милоје
Сјајан текст младе филозофкиње! "Земља која има овакву омладину не треба да брине за своју будућност" - Јосип Броз Тито

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља