среда, 25.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 07.06.2015. у 15:00 Дарко Пејовић

Са мном још није готово

(Фото З. Анастасијевић)

Ватра је тог раног јутра, у уторак, 2. јуна, стигла без сирена упозорења, без усклика „пажња, пажња”. Пламен је сукнуо из „фолксвагена поло”, паркираног пред зградом у Улици Романа Ролана 45 у Вишњичкој бањи. Пропео се до поткровља оближње двоспратнице, до стана Аврама Израела, легендарног начелника београдског Центра за обавештавање у време НАТО агресије 1999. године. Три сата касније, иза пожара остале су угљенисане греде урушеног крова, истопљени кућни апарати, пепео од гардеробе и књига, нагарављени зидови и потклобучени паркети, натопљени водом из ватрогасних шмркова. Готово.

Дан после пожара, с пријатељима развлачи најлонске цираде да заштити зидове од кише, најављене за поподне. „Извињава се” што нас није дочекао у оделу. Сва до једног су изгорела. Од пуног плакара, претекла је само шипка с нанизаним краватама.

– Ти текстови о мени углавном су објављивани уочи 24. марта или 10. јуна, на годишњицу почетка и завршетка НАТО бомбардовања. Е сад сам због овог пожара ванредно добио простор у штампи – налази Аврам снаге да се нашали.

Осим на новинским страницама, топ тема је и на друштвеним мрежама. Фејбук и бројни интернет портали преплављени су иницијативама да се организује помоћ човеку за чије најаве и одјаве ваздушних узбуна знају и они који 1999. нису били рођени.

Оно што многи не знају, а он не може да заборави, јесте чињеница да се због својих легендарних оглашавања на Студију Б нашао на удару „копнене интервенције” здружених политичких снага ондашњег режима.

– По закону, дужност Центра је да обавештењем о опасности прекине програм локалних ТВ и радио станица. Зато сам се, већ прве вечери НАТО агресије, огласио на Студију Б с „пажња, пажња”, дао кратко обавештење, упутство за поступање и завршио с „готово”. Већ трећег дана бомбардовања, имао сам непријатан разговор с Урошем Шуваковићем, кадром СПС-а, који је тада у Служби државне безбедности био задужен за спровођење цензуре на Студију Б. (Данас професор на Универзитету у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, прим аут.) Отворено ми је запретио да ће ометати, односно загушити све поруке које шаљем у етар. Оптужио ме је да ширим панику, да одајем војне тајне саопштавањем које је циљеве непријатељ ракетирао. Одвратио сам му да сам ја у ратној јединици и да с њим као човеком партије и службе немам ништа – сећа се Аврам Израел.

Стизале су му тих дана дојаве да су против његовог начина рада и Александар Вучић, тада министар информисања, Војислав Шешељ, моћни потпредседник СПС-СРС Владе Србије, председник Србије Милан Милутиновић, министарка здравља Лепосава Милићевић, савезно Министарство одбране...

– До олакшања је дошло после посете потпредседника савезне владе Вука Драшковића Центру за обавештавање. Разговарали смо пуна три сата. Убрзо по његовом одласку, јавио ми се Драган Којадиновић, директор и главни уредник Студија Б: „Слободни смо, причај како мислиш да треба”.

Помислио је Аврам Израел да је офанзива цензора сломљена. Али, његова популарност била је многима трн у оку. Почеле су да се плету мреже оптужби да се отргао контроли, да његова оглашавања сеју панику, да то ради по нечијим налозима...

– Негде крајем априла, телефоном ме је позвала Милина Петковић, начелница Управе за одбрану Београда, иначе моја дугогодишња пријатељица. „Е, немој сутра да долазиш на посао”, каже, „одмори се мало, замениће те Неша Илић, начелник службе осматрања и обавештавања.” Помислио сам да се шали. Онда позовем Илића да видим о чему је реч. Заказао ми је састанак у Ботаничкој башти. „Склони се на пет-шест дана, ситуација није добра”, рекао ми је. Нешто пре тога убијен је Славко Ћурувија, разумео сам шта ово упозорење може да значи – објашњава Аврам како је у ратном Београду на недељу дана постао „илегалац”. Градом су почеле да колају приче да је погинуо, да је убијен, да је побегао из земље...

– Трајало је то док ме преко мог „човека за везу” није контактирао пуковник Мића Драгојловић, један честити човек и официр. Поручио ми је да се нађемо испред хотела „Метропол” у три ноћу. Жена у паници, каже ми: „То је сачекуша, немој да идеш, убиће те”. Али, имао сам поверења у Драгојловића и отишао сам на састанак. Одвео ме је код команданта Републичког штаба цивилне заштите Милована Бојића, потпредседника Владе Србије. Бојић ме је дочекао салутирајући с песницом стиснутом на челу и поздравом „Смрт фашизму – слобода народу”. Рекао ми је да могу одмах да се вратим на дужност. Од тада до краја бомбардовања, оставили су ме на миру – каже Аврам Израел.

Из рата против НАТО-а изашао је с огромном популарношћу и ауторитетом, и то не само у Београду. Као такав, постао је „легитимна мета” странака које су га желеле као адута у придобијању бирача.

– Било је понуда с разних страна, али ми је било најприродније да приступим СПО-у. Они су за време рата били на власти у Београду и добро смо сарађивали. Упловио сам у политичке воде с великим ентузијазмом, али и наивношћу. „Прогледао сам” тек уочи избора 2004, на којима је требало да будем кандидат СПО-а за градоначелника. На Општинском одбору Старог града за мене је гласало 107 чланова, а за противкандидата Војислава Михаиловића, унука ђенерала Драже, само седам. Од 16 општинских одбора, онај из Сопота је кандидовао Вукову супругу Даницу Драшковић, а Чукарица је подржала Драгана Којадиновића. Сви остали су били за мене. Саставио сам програм за Београд, на стотину страница, с роком реализације од седам година. Упркос свему томе, на двору Драшковићевих одлучено је да Којадиновић буде кандидат за градоначелника. Завршило се тако што је Којадиновић добио мање од два одсто гласова, а ја сам после тих избора у септембру 2004. напустио место потпредседника Градског одбора и изашао из странке – сумира Аврам Израел „сепеовско” поглавље живота.

Многи пријатељи су му, каже, предлагали да оснује своју партију. Удружење Рома му је обећало 5.000 потписа за регистрацију странке. Било је и понуда за „трансфер” у ДС.

– Имао сам тада озбиљних здравствених проблема. Због канцера ми је одстрањена простата, желео сам да се смирим и посветим себи. После књиге „Дани за Београд – готово”, која је изашла 2002, почео сам да припремам наставак „Дани за Београд – није готово”. Та књига би требало да обухвати све што ми се догађало од рата наовамо. Припрема тог рукописа се одужила више него што сам очекивао, можда баш зато што са мном није готово – каже Аврам Израел.

Да ли то значи да поново осећа снажну привлачну силу политике, питамо га.

– Преко Браце Петковића ми је стигла понуда да се активирам у Српској напредној странци. О томе су уочи последњих избора са мном разговарали и Томислав Николић и Александар Вучић. Нисам у себи нашао воље и снаге за ангажовање уз људе које памтим из једног другог времена, када су ми можда и о глави радили – наглашава Израел.

Осим традиционалних медијских подсећања на његов лик и дело поводом годишњица НАТО агресије, признања су га заобилазила. Није га запало ниједно одличје од оних које је по окончању рата Милошевићев режим широко делио, а ни постоктобарске власти се „нису сетиле” да одликују Аврама. Често га није било ни међу званицама на пригодним скуповима поводом обележавања годишњица бомбардовања. Зато каже да га је помало изненадио део говора премијера Вучића на скупу испред зграде порушеног Генералштаба, 24. маја ове године: „И данас памтимо сваку бомбу, гелер и смрт, бесмисао, сирене, глас Аврама Израела, ’томахавке’, рушевине, мостове, авионе”...

– Предлог за моје одликовање, у форми грађанске иницијативе, стигао је Борису Тадићу уочи избора које је 2012. изгубио. У образложењу на осам страна, испод које је било 700 потписа, два разлога су посебно истакнута: то што сам говорио истину док сам био ратни начелник Центра за обавештавање и што нисам подлегао цензури министра информисања Александра Вучића. Недавно, на пријему у организацији амбасаде Израела, ваш новинар Мирослав Лазански је преда мном питао Николићевог саветника Оливера Антића да ли зна да је предлог за моје одликовање на чекању у кабинету председника Србије. Антић се прво запитао да ли та иницијатива има валидан печат групе грађана која стоји иза њега, а када сам му рекао да има, остало је на томе да му се јавим наредних дана. Али, нешто мислим, та институција одликовања је толико девалвирана да се питам треба ли да примим орден, ако до указа икад дође...

----------------------------------

Оснивач Југословенског система хитне ваздушне медицинске помоћи

На место начелника београдског Центра за обавештавање и узбуњивање у време бомбардовања Аврам Израел постављен је као резервиста, по ратном распореду. Нимало случајно: у Центру је од 1972. радио пуних 12 година и дао пресудан допринос да ова служба буде водећа у СФРЈ и једна од најбоље устројених у Европи. По струци инжењер телекомуникација, с дипломом факултета Народне одбране и завршеном Школом резервних официра (род везе), 1984. одлучује се да промени животни пут. Прелази у Ауто-мото савез Југославије, где формира међународни информативни центар, затим Југословенски систем хитне ваздушне медицинске помоћи, с хеликоптерским станицама у свим републичким центрима. Два авиона и седам хеликоптера ове службе обавило је више од 5.000 летова, без иједног инцидента.

На новом почетку, нашао се 1996: оснива сувласничко шпедитерско предузеће, које води и данас. Ипак, из „гравитационог поља” Центра за обавештавање никада није изашао.

– Од октобра 1998, било је јасно да је само питање времена када ће НАТО остварити своје претње. Као резервиста сваке недеље сам се јављао Центру и питао да ли треба да се ставим на располагање, предлагао да се окупи јединица, организује вежба. Никог то није занимало. Позвали су ме тек дан уочи почетка бомбардовања, 23. марта око 10 увече. У Центру сам затекао хаос, одзив на мобилизацију у тој јединици био је испод 40 одсто. Ипак, успели смо да се консолидујемо – истиче Аврам Израел.

----------------------------------

Породично стабло

Отац Аврама Израела, Јозеф, потиче из имућне предратне јеврејске породице, чијих је 36 чланова страдало у холокаусту. Мајка Олга Милошевић, Српкиња, изгубила је у рату вереника, оца и сестру. Отац, носилац Албанске споменице, пао је у борбама за ослобођење Београда, а сестра је погинула на Сремском фронту.

Аврам Израел је ожењен Снежаном и имају Исидору и Олгу. Исидора ће ускоро постати доктор економских наука. Живи у Београду и има две ћеркице, Сару и Хану. Олга живи у Тел Авиву где је менаџер у великој извозној компанији. Говори седам језика, има сина Давида.

Коментари3
0414d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljiljana D
Poštovanje čestitom čoveku Avramu Izraelu - ništa mu ne mogu političari-prevrtači, narod ga se seća i voli....Žao nam je zbog ove nevolje koja ga je zadesila....
Vera Sobat
Gospodine Avram Izrael, ogromno POSTOVANJE za Vas - uz veliko HVALA za sve sto ste cinili za moj i Vas narod i Srbiju, zelim Vama i Vasoj porodici, SRECU i sve najbolje u daljem zivotu!
marko jancic
Jos jedan junak nase proslosti sklonjen od ociju pravednika dobro je da mu se vas list nasao sada kada mu je najteze..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља