(Поводом текста „Политика очаја или стратегија либерала” „Политика”, 5. јуна)
Стигао у „Политику” коментар на мој текст „Сириза и Србиза”. Пише га иста особа која је пре неколико месеци у „Политици” здушно подржала поливање водом министра Вербића. Што је горе него да га је својом руком полила. И сад, кад мене прозива, шта ми ваља радити?
О министру сам већ рекла шта мислим. Не бих га поливала – већ бих га сменила. Због заштите плагијатора и вређања академске заједнице тим поводом, само да подсетим.
Боље сам прошла од Вербића: не треба ме поливати водом. Мој је грех у томе што припадам „академској хегемонији илити антинародној доминацији” и намећем „политику очаја”. Да скратим, једино што је у овом тексту вредно пажње јесу ове две реченице: „Хоћете да причамо о алтернативи која није Сириза? Онда морамо да причамо о промени самих правила.”
Коначно да чујем праву ствар! Проговорите једном, да чујемо шта ви у ствари заступате. Како изгледају та правила? Чиме ви то претите?
Е, то не пише. Пише да Сириза није „екстремна левица”. Стварно? Кад бих била добронамерна, протумачила бих то овако: ауторка жели (али не уме) да каже да Сириза тврди да је екстремна левица, али да то у ствари није.
Ту бисмо се сложиле. Као и све левице у данашњем свету, и Сириза би да се окачи о капитал. Капитал да ради, а левица да врши прерасподелу (ту су најбољи). Има ли тога на планети Земљи?
Нема. Чак и у друштвима са најмањом неједнакошћу, у скандинавским земљама, мањи су порези на доходак од капитала него на радни доходак. Зашто? Да капитал не би побегао, то је барем јасно. Чак и тамо, у ствари, баш тамо – радно законодавство много је суровије од нашег: посао се веома лако губи и нико тамо од тога не прави питање.
А порези су огромни. Већ сам помињала норвешки порез од 120 одсто на нови аутомобил: купиш један – платиш два и кусур. А тај други аутомобил, уз све остале порезе, махом служи за финансирање комплементарних делатности (образовање, заштита старих и деце) – тако да људи у радном добу могу да се посвете својој каријери и да не мисле на друге ствари. Значи, када гласају за мању неједнакост и већу сигурност, Скандинавци гласају за високе порезе и лако отпуштање са посла.
И не само то – људи тамо прихватају сваки посао! Медији о томе не извештавају, то тамо није вест, сувише се често дешава – али ево вам један пример. Сјајна шведска глумица Шештин Андерсон у својој шездесетој години изгубила је ангажман у главном градском позоришту у Малмеу и сада ради као кондуктерка у возу! Академска глумица. Каже – неће да живи од социјалне помоћи (а могла би). Посао кондуктерке једнако је достојанствен и обезбеђује нормалну егзистенцију – и где је проблем?
Сад ћете ми рећи, проблем је у томе што овде ниједан посао не обезбеђује нормалну егзистенцију! Сложићу се, наравно: овде је једини уносан посао – чланство у СНС-у. Па ако хоћете инстант-решење, изволите!
Ако нећете, барем размислите. Два су успешна друштвена система – либерални капитализам и социјалдемократија (али оваква, са глумицама – кондуктеркама, а не она из сомнабулних прича које стижу из Демократске странке).
Па бирајте између ова два. Ниски порези и већа неједнакост – или високи порези и мала неједнакост. Ако хоћете нешто треће, имајте срца па то напишите. Док још има струје и папира, који ће вам капиталисти произвести, испоручити – и неправедно наплатити.
