Моја једина амбиција је да преводим добре књиге, књиге које ће некоме нешто значити – каже Оља Петронић, овогодишња добитница награде „Бранко Јелић“ за најбољи превод са француског језика на српски.

Признање, додељено у категорији „Зрели доприноси“ за превод романа „Довиђења, тамо горе“ Пјера Леметра, (у издању „Чаробне књиге“), уручено јој је на овогодишњим Молијеровим данима у Француском институту, а осим ње награђен је и Сретен Стојановић, у категорији „Прва огледања“, за превод „Студије о Галилеју“ Александра Коиреа (у издању ИК Зорана Стојановића), док је Владимир Д. Јанковић похваљен за превод романа „Празник у коми“ Фредерика Бегбедеа (у издању Booke).

На уручењу награде Оља Петронић је рекла да јој је превођење романа „Довиђења, тамо горе“ било уживање од почетка до краја и да ју је ова потресна и изванредно написана прича дирнула пре свега као читаоца.

– Највише ме је дирнула судбина Едуара Перикура и чињеница да човек, пре рата талентован уметник, а после рата тежак инвалид, радије бира да инсценира сопствену смрт него да се такав врати у свет – додаје у разговору за „Политику“.

Приликом превођења овог романа имала је непроцењиву помоћ самог аутора, Пјера Леметра, иначе добитника Гонкурове награде 2013, који јој је, како каже, писао чим је сазнао да ће књига бити преведена на српски.

– У том првом јављању, углавном ми је указао на места која су му посебно значајна и на којима је важно пренети атмосферу и тон приповедања. Једно од тих места је и атмосфера у центру за демобилизацију, за коју му је било веома важно да буде добро пренесена и на друге језике. Затим начин на који говори свезнајући наратор. И касније ми је све време помагао да решим посебно тешке проблеме и недоумице – открива нам.

Оља Петронић се бави превођењем петнаестак година и својим највећим дометом сматра око 40 до сада преведених књига, као и то што су неки до тих превода добро примљени у стручној и широј јавности. Ради као књижевни преводилац са статусом самосталног уметника, а преводи са француског и енглеског. Троструки је добитник стипендије коју Национални центар за књигу Министарства културе Француске додељује етаблираним преводиоцима. У два наврата, 2012. и 2014, била је на резиденцијалном боравку преводилаца у Арлу, у Француској, а у фебруару 2015. у Риму. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије.

Преводи углавном теорију, али понекад направи излет у такозвану лепу књижевност, а редовно преводи и стрипове углавном за „Политикин Забавник“. Воли да ради на неколико књига истовремено, јер је тако динамичније и верује да тако вежба мождане вијуге. Осим превођења Леметровог дела, узбудљиво искуство јој је било, каже, и превођење „Александријског квартета“ Лоренса Дарела. Уживала је и у превођењу „Материје и памћења“ Анрија Бергсона, „Између зидова“ Франсоа Бегодоа, затим књиге „Црна кожа, беле маске“ Франца Фанона, као и у књигама Мишела Фукоа и Пола Вена.

Живи од превођења. Не воли да се појављује у јавности. Не чини ли јој се да је то данас избор свих који једноставно желе да остану ван јавног спектакла?

– Верујем да јесте, мада сам ја просто по природи таква. Волим да се држим по страни, тако да није случајно што сам баш преводилац – додаје.

Кад је реч о положају преводилаца код нас, каже да је тачно да је он тежак и да већина људи не схвата какав је то посао и зашто је важан, али је свесна да преводиоци овде деле судбину готово свих који раде и који покушавају да живе од свог рада.

– Мислим да је код нас сваки рад, и интелектуални, и мануелни, потцењен и недовољно плаћен – каже Оља Петронић. – Оно што ми посебно смета када је реч о положају преводилаца јесте то што људи који пишу и говоре о преведеним књигама готово никада не наводе имена преводилаца, што је у најмању руку некоректно.

Она сама углавном има позитивна искуства са издавачима. Једном се, додуше, десило да чак није добила хонорар за књигу коју је превела, али то су заиста изузеци.

– Хонораре већином добијам у разумном року после предаје рукописа, понекад чак и одмах после тога – додаје. – Они нису адекватни уложеном труду, нарочито када се упореде са хонорарима преводилаца у другим земљама, чак и у суседним, али проблем је што ни издавачи, нарочито они са којима ја углавном радим, немају приходе какве имају издавачи у другим земљама. То је део једног ширег проблема који има везе са одумирањем независних књижара, са политиком откупа књига и јавним набавкама, свеопштим осиромашењем, уништавањем средње класе која тек што је почела да се опоравља...

Ипак, да ли сматра да неки посебан ангажман самих преводилаца у оквиру Удружења може допринети њиховом бољем положају?

– Наравно да може, али ангажман самих преводилаца и Удружења у том смислу не вреди много ако нема ангажовања државе, односно Министарства културе, на пример да приликом откупа преведених књига, главни критеријум буде квалитет превода. А колико ја знам, ниједно Министарство до сада није показало велико интересовање у том смеру – закључује Оља Петронић.