Краљево – У заселак поморавског села Сирче званог Гајчани, пред кућу професорке Станимирке Томић стигли смо ненајављено. Стога смо морали и да причекамо, јер професорка, отмена дама са шеширом, држи час и не скраћује наставу као што је то случај у нашим школама. А, наспрам ње један ђак Алекса Савић, основац, у трећем разреду. Кад је „звонило“ поздравља нас и ђак и представља се ко је и шта је. Фин, културан дечко, захваљује и професорки. А, његово „хвала“ је цена часа... – Ја их подучавам, али и васпитавам, без обзира на узраст. Лепо васпитање је услов да се код мене спремају. Јер, знате, школе то данас не раде а родитељи немају времена. Имам још један услов, реч је о томе да морају бити чланови библиотеке. Зато, пре часа обавезно попричамо шта су у међувремену из библиотеке одабрали, коју књигу позајмили и прочитали – објашњава нам Станимирка Томић, коју овде, у родној Сирчи сви познају као професорку Дуку.
А, Дука тешко прихвата разговор за новине, каже не треба јој реклама, па је убеђујемо да је занимљиво то што је за пет, шест минулих година, иако је у пензији, из разних предмета (осим математике) спремала основце, средњошколце, студенте... За пријемне испите, да поправе оцене, да ураде семинарске, дипломске радове... Списак је дугачак, ту су имена њих око 120, углавном из села. – Нисам материјалиста, не сматрам да срећу чини само новац, па ми је највећа награда то што примећујем да ови млади људи све паметнији одрастају. И, њих, поред градива из српског, историје, географије, хемије, физике учим да из главе избаце паре, паре, само паре – додаје професорка.
За разне професије припремају се њени ђаци. Тако је из историје цркве и старословенског подучавала и једног ђака, будућег свештеника.
А, њено учење је, тако рећи, био сав радни век. Најпре је књизи и знању, у четворогодишњој сеоској школи, усмерио чувени сирчански учитељ Сава Гвозденовић. Онда, је морала у Краљево, девет километара далеко, преко Западне Мораве. Лети на скелу, а зими преко леда. Деци су чудни били, доле у Краљеву, њени опанци и вунене доколенице са лакованим ципелицама. Али су задиркивања престала када је наставник пред децом прочитао њен први писмени задатак из српског...
Онда је, поратних година, отишла на даље школовање. У Крагујевац, па у Ниш. Увек одличан ђак и студент, па је у 17. постала учитељ, а у 19. наставник географије и историје.– На Учитељској школи сам добила најбоље образовање из дидактике, школског рада, филозофије, педагогије... У 19. години сам се запослила у ђачком дому у Бијељини као васпитач. Кад сам се удала прешли смо у Ресавицу, где сам у основној школи предавала историју, географију, српски, биологију. После 17. година преселили смо се у Београд и у Основној школи „Веселин Маслеша“ дошколовала сам се да предајем марксизам, а онда каријеру завршавам у Хидрометеоролошко-геолошкој школи, предајући социологију, историју – води нас кроз своју наставничку каријеру професорка Станимирка Томић.
Пошто је у Београду, како каже, становала у близини Факултета политичких наука, одлучила је да тамо магистрира и докторира. Успела је у томе и кад се све сабере, испада да је учила цео радни век. Иако је прерано остала без свог животног сапутника, каже да јој је породица највећа подршка. Њена деца, две ћерке су данас образовани и успешни људи.
А, она сада највише времена проводи овде у родној Сирчи. Са књигом се дружи из задовољства и знатижеље, а када је престала да учи, ето, учи друге – за једно ђачко „хвала” и дечију радост због, рецимо, поправљеног „кеца“ или добијене петице...
