недеља, 31.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 19.06.2015. у 08:15 Јулијана Симић-Теншић

Када је усвојење најбоље решење

На хиљаде најмлађих детињство проводе у дому (Фото Д. Јевремовић)

Стабилна средина у биолошкој породици најприроднија је и најздравија средина за свако дете. Али, уколико се у породици појаве проблеми који не могу да се реше ни уз подршку и стручну помоћ, ако та фамилија не може практично да унапреди родитељске компетенције да се најмлађим члановима не угрожаваразвој,  јако је важно да се укључе стручњаци и да они брзо делују. Чим се препозна проблем за дете је најважније да не остаје у породици где је малтретирано, злостављано, где трпи. Спас је усвојење, односно премештање најмлађег члана у нову, стабилну и јаку породицу где ће добити трајни смештај, заштиту, љубав, припадност и све оно што би требало да има у биолошкој породици. То се, наравно, односи и на напуштену децу, јер и она потичу из проблематичних породица.

Кад нема услова за усвојење дете одлази хранитељској породици, а ако ни то није могуће, оно одлази у дом. То је најмање прихватљива опција, али инострана истраживања показују да је и установа боље решење од лоше биолошке породице или препуштености улици.

За дете које не може да се одгаја у својој изворној породици јер је остављено или малтретирано најбоље је усвојење, јер се измешта у стабилан смештај и јако је важно да то буде у што млађем узрасту, тврди Бранка Радојевић, психолог из Асоцијације за алтернативно породично старање о деци „Фамилија”. Кад у првој години оде на усвојење развој детета је најчешће уредан. До осме године код малишана би требало да се надокнади све оно што може да остави последице на његов живот. Јер, невољено и малтретирано дете са једном до две године већ тада губи поверење у одрасле. Дете је мало и не може да каже, али оно осећа. Та лоша искуства из најранијег периода бацају сенку на цео будући живот.

– У Америци се, рецимо, 12 до 14 одсто деце годишње усвоји од око пола милиона регистроване у систему заштите. То значи да код усвојитеља оде 65.000 деце, а постоји потреба да место у усвојитељским породицама добије још стотинак хиљада најмлађих. Овај модел усвајања прати и Велика Британија – прича Бранка Радивојевић. 

Ни наш закон, каже, није препрека за усвајање, али ипак мало деце иде трајно у нове породице. До 2005. године усвајало се око 200 малишана годишње, али онда је настао застој ( 2005. године усвојено је само 80 деце) и до прошле године једва нешто више од сто најмлађих годишње је налазило пут до усвојитеља. Од 2014. тај број се поново повећао на око 200 деце, што је опет у распону од свега један до два одсто.

Претерана очекивања

– Када су деца усвојена у каснијем узрасту тешко се сналазе и једни и други. Код деце стално постоји страх. Често не могу да остваре очекиване резултате, у школи пре свега. И кад то не може, дете бежи у проблеме јер и то је неки начин да се истакне. Они су често и хиперактивни. Усвојитељи морају да смање своја очекивања, најважније је да дете уради шта може и да се не квари однос са усвојитељима. Зато усвојитељи морају да се припремају и тај припремни период – сматра Радивојевићка – треба продужити. Њима је неопходно обезбедити опширну припрему, подршку али и постадаптивни сервис. Са усвојитељима треба радити и групно како би испричали своје проблеме, сагледали шта је заједничко за све усвојитеље, разменили искуства, чули са којим се проблемима други сусрећу... Увек се намеће питање да ли и када детету треба рећи да је усвојено. Први пут већ када малишани имају три, четири године. Они већ у том добу гледају филмове и имају нека сазнања. Важно је бити отворен за сва питања деце, али све му треба саопштавати јасно и са порукама љубави. Усвојитељ треба да води рачуна и коме прича да је дете усвојено, јер средина није увек довољно едукована да то прихвати, чак ни у обдаништима, а камоли у комшилуку – каже Бранка Радивојевић.

------------------------------------------------------------------------------

„Политика” у сарадњи са Уницефом објављује једном месечно страну посвећену правима детета. Овог пута тема је усвајање најмлађих: када је оно најбоље за дете, али и у којим случајевима није адекватно – односно када је за дете боље да буде у хранитељској породици или дому. У Конвенцији о правима детета ова тема је обрађена у члану 20 – заштита деце без родитељског старања.

Коментари2
110af
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

З. Б.
За свако дете најбоље решење је да расте и развија се у својој биолошкој породици,ако то није могуће ,неко друго решење може да буде добро али најбоље сигурно не.
Zoran Miladinović
Pitanje je,da li je usvojenje najbolji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja.Usvojenjem se potpuo brišu prirodni roditelji i u matične knjige, upisuju se usvojioci kao roditelji.Detetu se menja ime i prezime, a može mu se, na zahtev usvojilaca, promenuti i mesto rođenja.Potpuno se zatire prirodni identitet deteta i uspostavlja neka vrsta pravnog, ali lažnog identiteta.Praksa je pokazala, da to može izazvati katastrofalne posledice po usvojenu decu.Ima primera,da usvojena deca kao tinejdžeri a i kasnije, po svaku cenu žele da saznaju ko su im prirodni roditelji, a zabranjeno je da im se pruži takva informacija.Ta deca ne znaju ni ko su ni šta su.Sa druge strane, ima slučajeva da u određenom momentu usvojioci nisu zadovoljni detetom,pa hoće da raskinu usvojenje,a potpuno usvojenje je neraskidivo itd.Zbog svega toga,smatram da je najbolji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja,porodični smeštaj u hraniteljskoj porodici.To je otvoren oblik zaštite,sa jasnim i čistim odnosima,dete zna ko su mu roditelji,može da ih viđa a može i da se vrati u prirodnu porodicu.Ne gubi identitet, ima svoje ime i prezime i hranitelje koji o njemu brinu,tako da se tu razvijaju najtopliji i naiskreniji odnosi.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља