понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Да нисам патио, не бих постао писац

Аутор: Неда Валчић Лазовићсубота, 20.06.2015. у 21:57
Фото Ројтерс

„Књижевност је ватра!” узвикнуо је Марио Варгас Љоса 1967. у Каракасу насвечаној додели награде Ромуло Гаљегос. Та ватра обележила је његов буран друштвени и књижевни живот који се одвијао на линији Европа – Јужна Америка. Са заносом се предавао Сартру а потом Камију, одушевљавао марксизмом те кубанском револуцијом, да би постао заклети антикомуниста. На перуанским председничким изборима 1990. кандидовао се испред Демократског фронта, коалиције десног центра, и изгубио. Многи му замерају на идеолошкој путањи која га је, од страсног левичара, довела до страсног заговорника неолиберализма.

По завршеним студијама књижевности у Лими, Марио Варгас Љоса (1936, Арекипа, Перу) одлази у Европу. Својим првим романом „Град и пси” објављеним 1963, у првом „буму” хиспаноамеричке литературе, на велика врата ступа у књижевност. Затим пише наслове„Зелена кућа”, „Разговор у Катедрали”, „Панталеон и посетитељке”, „Рат за смак света”, дела отвореног бунта против порока политичке моћи, насиља, друштвене хипокризије, милитантног патриотизма и апсолутизма. „Јарчева фешта”,последњи у низу његових дела о крвавим војним диктатурама, био је прилика да се пре десетак година сретнемоу Мадриду, приликом европске промоције романа о најекстравагантнијем тиранину Латинске Америке. Са књигама које ће уследити „Рај иза ћошка”, „Авантуре неваљале девојчице”, „Келтов сан”, „Дискретни херој” –демони милитаризма ће уступити место некимновим, али и старим темама: утопији, корупцији, љубави као опсесији, еротизму као месту слободе, фрустрацијама „тихог” хероја... За свој богат и жанровски разуђен опус, Марио Варгас Љоса добио је све значајне књижевне награде, а 2010. – Нобелову награду.

 
Љоса и Неда

Током кратког боравка у Србији, 22. јуна у Новом Саду и 23. јуна у Београду, Марио Варгас Љоса ће говорити и о својој књизи мемоара „Риба у води” која је управо објављена у издању „Лагуне”.И наш мадридски разговор једног касног мајског поподнева у његовом пентхаусу који обухвата цео град, започели смо управо разговором о тој књизи.

Мемоарску прозу „Риба у води” отварате причом о сусрету са „човеком који је био ваш отац”. По повратку из Боливије где сте провели део детињства, вратили сте се у Перу и, са десет година, упознали оца!

Моји родитељи живели су одвојено. Помирили су се када смо се мајка и ја вратили у Перу. То искуство дубоко ме је обележило. Мајка ми никада није рекла да живи одвојено од супруга. Желела је да верујем да ми је отац умро. Разлози су били, између осталог, и верски. Моја мајка била је велика католикиња, као и њена породица. Било их је стид због развода, раздвојеног живота, прикривања. Једног дана сам открио да ми је отац жив и отишли смо да живимо с њим, с тим човеком који је за мене био странац. Моји односи с њим били су веома лоши, никада нисмо успели да се разумемо. Стално ме је потчињавао свом ауторитету.

Отац Вас је, без Ваше воље,уписао у војну школу. Шта је једна таква средина значила за дечака који још сањари?

Можда се то може повезати с чињеницом да је открио да сам окренут књижевности, да пишем песме. Имао је некакав природно одбојан став према литератури. Повезивао ју је са боемским животом, можда чак и са хомосексуалношћу. Сматрао је да ме војна академија може излечити од књижевних порива.

Године које сте провели у војној школи Leonsio Prado” биле су изузетно тешке. Записали сте: „Да тада нисам толико патио, данас вероватно не бих био писац”.

Да нисам толико патио, сигурно не бих постао писац! Доживљено искуство уопште није било пријатно, али је било корисно. Научио сам како да спознам своју земљу и друштво. Та војна школа била је врста микрокосмоса самог Перуа. Било је у њој дечака из свих крајева земље и свих социјалних класа, који су донели своје предрасуде и гнев. А отац ми је тако ненамерно „понудио” тему за мој први роман.

Роман Град и пси” одвија се у затвореном и сивом свету војне академије у Лими. Написан је у стилу билдунгс-романа и слика групу младића који одрастају у друштву огрезлом у корупцију, моралну декаденцију и хипокризији.

Чини ми се да у том роману изражавам све моје одбацивање друштва под војном диктатуром. А војна академија у то доба, била је нека врста репрезентативне установе ауторитаризма, свих оних негативних ствари којима смо у то време били изложени. С друге стране, реч је и о књизи која је дубоко обележена идејама тадашње ангажоване књижевности и француских егзистенцијалиста, посебно Сартра и Камија, који су мислили да ангажована књижевност може променити ток историје.

Одувек сам желео да живим у Европи. Стигао сам у Париз с наивном идејом да, ако неко жели да буде писац, онда мора да живи у Паризу.

Била Вам је потребна географска и временска дистанца да бисте, у Европи, написали свој први роман Град и пси”? Тада је рођен Ваш први демон  како волите да га називате демон милитаризма, који је наставио да Вас прогони...

Мислим да се то стално враћа у мојим делима, било да говорим о војсци, диктатури или о ауторитарности породице. Чини ми се да је то незаобилазна тема мојих књига.

Ваши романи увек садрже критички поглед на перуанску стварност. Прва диктатура коју сте искусили била је страховлада генерала Одријеод 1948. до 1956. године. И  она је нашла своје место у роману Разговор у Катедрали”. Та књига, између осталог, јесте и покушај да се одговори на питање шта се заправо десило са Перуом.

„Разговор у Катедрали” је пре свега књига која покушава да опише начин на који диктатура корумпира целокупан живот једног друштва. Не само политички живот, већ и институције које су наизглед веома далеко од политике. Ту мислим на породични живот, на професионални рад, интелектуални живот, универзитет. То је роман о диктатури која је обележила моју генерацију.

То је било доба Вашег сазревања...

Када је диктатура почела, били смо још деца. Мени је 1948. године било дванаест година, а кад је диктатура окончана, имао сам двадесет. Значи да сам младост и почетак свог „одраслог доба”проживео у земљи у којој није било политичких странака –биле су забрањене. Цензура је била веома оштра и у штампи и на радију, телевизије тада још није било.

Универзитет на којем сам студирао био је уништен. Многи професори су отишли у егзил, други су били по затворима. Међу студентима било је прерушених пандура. Зазирали смо једни од других. Био је то један толико изолован, анахрон свет, у односу на оно што се догађало у неким другим деловима света, и то нас је дубоко обележио. То је оно што сам желео да опишем у „Разговору у Катедрали”. Не толико политички живот, већ оно што се догађало на нивоу корумпиране владајуће елите, али практично и на нивоу свих других институција.

У Вашем животу постоје две велике страсти: прва, она лепша, јесте књижевност, а другаполитика...

Политика није моја страст, она је била део мог живота. Да нисам живео у земљи као што је Перу већ у некој земљи која је политички цивилизована, демократска, вероватно не бих никада учествовао у политичком животу. Можда бих учествовао у политици, али се политиком никада не бих бавио професионално.

Ипак сте се професионално политички ангажовали.

Јесам. У одређеном тренутку у Перуу ништа није било како треба. Све је било у критичном стању. Када једно друштво пролази кроз кризу тих размера чини ми се да је веома тешко не бавити се политиком. Имали смо утисак да се земља дезинтегрише због тероризма, хиперинфлације, хапшења... Али и када сам се бавио политиком, знао сам врло добро да мој прави позив није политика, већ књижевност.

Били сте председнички кандидат на изборима 1990. и доживели пораз...

О томе сам писао у књизи „Риба у води” и покушао да објасним тај проблем. На демократским изборима неко побеђује,а неко губи. То је сасвим нормално. И није једини разлог у томе што сам направио много грешака током тих избора. Јесам их направио –посебно мислим на моје разумевање онога што се догађало у Перуу. Када сам се кандидовао за председника, мислио сам да постоји већина оних који су били спремни да прихвате реформе које сам заговарао. То је била грешка, тај мој поглед на оно шта се дешавало у Перуу.

Кажете да људи тада нису желели неолибералне реформе, већ популизам.

Популизам је веома снажан широм Јужне Америке. И на крају, популизам је тај који је победио. А мој програм био је управо антипопулистички: економски, социјални, институционални и културни – али антипопулистички.

Политичке аномалије у Вашој визури праћене су сексуалним аномалијама. То изражавате у готово свим романима, укључујући и Јарчеву фешту” – причи о Трухиљу, једном из серије јужноамеричких диктатора, који је три деценије владао у Доминиканској Републици...

Кад сам био студент, било је много диктатура у Јужној Америци. Али за мене је вероватно била најфрапантнија Трухиљова диктатура – највише апсолутистичка и обележена највећим насиљем.

Књига почиње помало варљиво. На почетку читалац може да поверује да се налази у неком удобном америчком декору, а не у диктатури; али мало-помало, прича се враћа на почетак... Човек не може да побегне од сопствене прошлости?

То можда јесте једна од тема тог романа – ожиљци, последице диктатуре. Када једна диктатура нестане, она на неки начин остаје, не само у оном друштвеном, већ и приватном животу људи.

Трухиљо, Ваш јунак, прост је и бруталан, али повремено и шармантан. Шта је за Вас значило свакодневно дружењеса једном таквом личношћу?

Кад „обрађујете”неку личност, она вам постаје блиска чак и ако је реч о чудовишту. Мрзим Трухиља, али кад он постане јунак мог романа, тада припада мени и према њему гајим извесне емоције.

Да ли то значи да писац, стварајући одређени лик, живи двоструким животом?  Није ли то помало шизофрено?

Јесте помало. Стално се налазите у неком двоструком свету, а уз то покушавате да гледате и очима јунака и читаоца, јер то је једини начин да сазнате да ли је то што радите добро или не. И тако стално. Чини ми се да је идеја шизофреније блиска књижевном стваралаштву.


Коментари4
7005b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

gordana dimic
pripadam onima koji su citali Vargasa Ljosu mnogo pre Avantura nevaljale devojcice. Veliki pisac
Jelena Petrović
Hvala Politici na ovom sjajnom razgovoru.
Miško K
Odličan intervju i kao i uvek kada su Nedini razgovori u pitanju zanimljiv sagovornik!
Milena Miletic
Neda Valcic Lazovic je odvec dobar novinar da ne bi znala da je Ljosa 1990-ih trazio da se bombarduje Srbija, da je 2000. i neke potpisivao neke peticije protiv Srbije, neumornije od nekih politickih jastreba. Otud je zaista nisko sto ga nije pitala za to. Dodje mu, zapravo, kao ruzenje vlastitih zrtava. Nije prvi put, ali od nekog poput nje se ocekuje malo vise svesti i postenja.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља