петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:14

Како сам ловио усташке крвнике Љуба Милоша и Анту Врбана

Аутор: Никола Белићсреда, 24.06.2015. у 08:15
(Фото З. Кршљанин)

После свега што сам проживео и преживео пре, за време и после Другог светског рата, нисам ни сањао да ћу дочекати овако дубоку старост, каже Велимир Вецо Радичевић, најстарији живи народни херој, кога смо посетили у његовом дому неколико дана након што је загазио у сто другу годину живота.

Дочекује нас после уобичајене, свакодневне шетње Врачаром. Наздравља нам чашицом ракије. Прича почиње од краја рата који је, каже, за њега трајао до 1948. Те и претходне године учествовао у „лову” на групу од руке правде одбеглих усташких главешина међу којима су били и заповедници злогласних логора попут Јасеновца или Лепоглаве, Љубо Милош и Анте Врбан, као и Божидара Каврана, једног од усташких челника који су пребегли у Аустрију.

Иако су о тој операцији, под кодним именом „Гвардијан”, већ откривени бројни детаљи, а 1983. снимљена је и телевизијска серија „Замке”, Радичевић и данас о томе прича са дозом конспирације, својствене прекаљеном обавештајцу.  

– Био сам комесар дивизије КНОЈ-а са седиштем у Загребу и официрске школе тог корпуса у Бјеловару. Покривали смо простор којим су се кретали „крижари”, групице усташа остале после пораза НДХ и повезане са групама у иностранству. Пресрели смо им курира и притисли га да ода шифре и друге податке, а потом Љубу Милошу, који је после рата побегао у Аустрију, заказали састанак на територији Југославије. Намамити га није била нимало једноставна операција. Али, било нам је јасно да без хватања Милоша и Анте Врбана нећемо моћи да дођемо до остатка усташке врхушке, на челу са Кавраном. Циљ нам је био да неутралишемо групе које су планирале да се врате у земљу и организују диверзије – истиче Радичевић.

А како је Велимир дошао у ситуацију да буде укључен у тако озбиљне операције, посебна је анегдота. 

– Најпре је у Београду Крсто Попивода, као члан АВНОЈ-а и мој претпостављени, одмах после ослобођења града 1944. планирао да ме распореди као агента Одељења за заштиту народа (ОЗНА), али ја нисам желео да пристанем. Рекао сам да не могу и не умем да будем шпијун, а да наравно немам ништа против оних који су у стању да то раде. Тако је на место које је мени било намењено дошао Јово Капичић. Да ме мимоиђе та дужност у Београду, највише ми је ту помогао један од оснивача Озне и њен тадашњи начелник Александар Ранковић који ме је добро познавао. Позвао ме је на један састанак где је био и Крсто, па су уместо да постанем агент одредили да будем политички комесар дивизије КНОЈ-а у Загребу – сећа се генерал Радичевић.

За подвиге у рату и после њега, осим Ордена народног хероја 1953. године, одликован је и Орденом заслуга за народ са златном звездом и Орденом братства и јединства са златним венцем. Носилац је Партизанске споменице 1941,а пре два месеца, Велимиру Радичевићу, генерал-потпуковнику ЈНА у пензији, уручена је и руска медаља „Седамдесет година победе у Великом отаџбинском рату 1941–1945”. Указ је потписао председник Русије Владимир Путин.

Ово признање круна је епопеје започете организовањем устанка у Црној Гори 1941. и првим великим ратним окршајем – чувеном Пљеваљском битком 1. децембра 1941, где се истакао као бомбаш.

Пратио је Саву Ковачевића и био у његовој близини када је заповедник Треће дивизије погинуо у покушају пробоја обруча на Сутјесци.

– Осим тог, најтежи ратни тренуци били су ми када је од задобијених рана умро мој рођени брат Душан, на самом почетку Четврте офанзиве на Неретви. И данас ми је тешко кад помислим на цео тај период од краја 1942. до готово краја 1943. Да ми је тада неко рекао да ћу доживети да као победник суделујем у хватању одбеглих злочинаца, не бих му веровао. А да ми је неко прорекао да ћу у 2015. разговарати са вама за „Политику”, рекао бих му да му шала није на месту – искрен је Радичевић.

----------------------------------

Жали што није био шпански борац

И дан-данас Велимир Радичевић жали што су га власти Краљевине Југославије спречиле да буде учесник грађанског рата у Шпанији.

– Ушао сам у Савез комунистичке омладине још у петом разреду гимназије. Надахнут напредним идејама, био сам решен да те 1936. одем и помогнем друговима интернационалцима у Шпанији. План је био да се код Сутомора укрцамо у чамце и стигнемо до француског брода који нас је чекао подаље од обале.Жандарми су направили заседу и пресрели нас. Успео сам да побегнем и пешке се вратим кући, у Зету. Дочекали су ме тамо и прекорно питали зашто нисам наставио ка лађи без чамаца. За идеју се плива, поручили су ми моји Зећани–сећа се Радичевић.

Каже да му је живот био у опасности и непосредно пред рат. Био је хапшен као комуниста и робијао у Смедеревској Паланци. Изашао је 27. марта 1941.

–Да сам у затвору дочекао окупаторе, ко зна шта би са мном било – додаје ВелимирРадичевић.

----------------------------------

Оца стрељали четници

Велимир Радичевић и данас помно прати политичка и друштвена збивања. Каже нам да је огорчени противник недавне рехабилитације Драгољуба Михаиловића.

– Нека они то правно формулишу како год желе, ја не могу да се помирим с тим да је рехабилитован четнички командант. Један сам од многих којем су четници убили блиског члана породице. Рођен сам у Горичанима код Подгорице и велики део моје фамилије определио се за комунисте, па и мој отац Василије којег су ти четници стрељали у Подгорици. Сви у том крају добро знамо шта су радили и како су сарађивали с окупатором – поручује Радичевић.

----------------------------------

Операција „Гвардијан”

Захваљујући томе што су ухваћене усташе 1947 . и 1948. пристале на сарадњу, касније је у Југославију намамљен и ухапшен Божидар Кавран, којег је Анте Павелић 1943. именовао за заповедника свих усташа. Тако је окончана операција „Гвардијан”. Како наводи историчар Богдан Кризман у књизи „Павелић у бјекству”, југословенске службе су усташком штабу у емиграцији послале поруку: „Ми смо вас за...али. Стоп. Сви сте у нашем затвору”.

Љубу Милошу је 1948. године суђено у Загребу. Осуђен је на смрт и погубљен на вешалима.

Анте Врбан после заробљавања 1947. на Папуку осуђен је на смрт вешањем. 

Божидар Кавран погубљен је на вешалима 1948. године.


Коментари20
18a5c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar Pan
@Др Др Ne zameram vam nepoznavanje istorije, vec prostakluk, kojim se obracate heroju. Ovo je jos jedan dokaz zapustenosti i ostrascenosti cetnickog potomstva. Zameram Politici, sto dozvoljava i objavljuje ovakve komentare. Umesto da neguje dostojanstvo i kulturu dijaloga, dozvoljava najprizemnije vredjanje starijeg coveka, koji ama bas nicim to nije zasluzio.
Др Др
Деда Велимире, да вратиш пензију јер су твоји сарађивали са Нацистима, а ви комунисти сте били и остали злочинци и олош. Твој вођа под псеудонимом Тито је одликовао Нацисте после рата, штитио их у Уједињеним Нацијама, док су неки нацисти попут Станета Доланца били високи комунистички функционери. Банда сте били, банда и остали, а то што су вас Енглези и Руси довели на власт је ствар судбине коју српски народ, игром судбине, није могао избећи.
ivan kovačević
Kaže"Ranković ga poslao u Zagreb"1945. za komesara divizije KNOJ-a". Zar među 270 tisuća hrvatskih partizana nije bilo pametna čovjeka?
Бане Д.
Свака част деда Велимиру... Свако добро му желим... Свестан сам ја да они чији су дедови поражени у 2. светском рату не воле овакве текстове, али... тако је било и то се променити не може... Многи од вас би волели да су им дедови били на победничкој страни, али... ћорак... помирите се са тим.
Ivan Karamazov
@А Миријево Istorija je ozbiljna nauka, zasnovana na cinjenicama, onim sto se dogodilo, a ne ono sto neko voli ili ne. Ne svidja vam se detaljisanje, “crno-bela slika, koju su nametnuli pobednici”. Za vas se bitka na Neretvi mozda nije desila. Ali sta cemo, tu su i strani izvori? Britanci tvrde da je “Neretva pocetak propadanja cetnika uopste. Mihailoviceve jedinice u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni ili su likvidirane, ili u tesnoj saradnji sa Osovinom”. Americki i zvori navode “da su krajem januara 1943 zajednicke nemacke, hrvatske, talijnske i cetnicke snage povele veliku ofanzivu protiv NOP-a. Cetnicke snage predvodio je Draza Mihailovic. Snage NOP-pretrpele su velike teritorijalne gubitke, ali su pobednici”. To su cinjenice. Spominjete “pasja groblja”, ali ne i Kolasinski zatvor gde su osim partizana zatvarane i njihove zene, sestre, cak i jedna beba. Poguljenja su bila svakodnevna. O zloglasnom cetnickom zatvoru, ostala su secanja prezivelih zatvorenika i knjige Mihaila Lalica.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља