субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55

Мухамед и Гаврило

Аутор: Аднан Балтанедеља, 28.06.2015. у 09:15

Hа стотину прву годишњицу Видовданског атентата у Сарајеву, у Финансијском парку у Београду биће постављен споменик Гаврилу Принципу, атентатору на надвојводу и престолонаследника Аустроугарске монархије Франца Фердинанда. Поклон Републике Српске. Исти такав споменик од прошле године налази се у Сарајеву, али у његовом источном делу, који је саставни део ентитета РС. У подељеном граду, за једне је Принцип херој, за друге терориста. Зашто? Јер је хицима из пиштоља убио завојевача. Гаврило је, као припадник Младе Босне, револуционарне организације која је тежила уједињењу јужнословенских земаља, ипак, само игром случаја, или судбине, постао извршилац. Седам атентатора, са ручним бомбама и пиштољима било је распоређено уз обалу Миљацке. Атентат је требало да изведе Мухамед Мехмедбашић, стар 28 година, чији је ђед Ибрахим пресудом окупаторског војног суда, убијен са још 14 другова, као један од организатора оружаног отпора окупацији Босне и Херцеговине, бранећи Сарајево августа 1878. Мухамед је, попут ђеда, свој живот посветио револуционарном раду и ослобођењу од окупатора. Мустафа Голубић (комшија из Стоца) га је пре тога у Француској припремао за атентат на генерала Оскара Пођорека, али се од атентата одустало кад се сазнало да у Сарајево стиже надвојвода Фердинанд.

Ево шта је, годинама касније, о том догађају изјавио Мехмедбашић: „Колона се полако приближавала, ја сам у џепу одврнуо капицу са бомбе и требало је да се сагнем и ударим о калдрму пре него је бацим. У том моменту полицајац који је стајао у мојој близини се окренуо и погледао ме. Укочио сам се од страха, парализовао, и колона је прошла. Осећао сам да ме ђед гледа одозго и очекује освету.”

Педесет метара даље Недељко Чабриновић је бацио бомбу, али без ефекта. Прогутао је цијанид и скочио у плитку Миљацку у којој је и ухваћен. Отров није деловао. Замисао да се ручном бомбом убије престолонаследник, колико год на први поглед обећавала, није била добар избор. У то доба је након активирања детонатора требало 11-12 секунди да бомба експлодира. Никад није разјашњено да ли се бомба коју је бацио Чабриновић одбила од спуштеног платненог крова, или је упала у аутомобил, одакле ју је престолонаследник избацио иза себе и када је експлодирала ранила је официра из пратње, али и неколико грађана.

Гаврило Принцип, који је био распоређен на кеју стотинама метара удаљен oд Васе Чабриловића и Трифка Грабежа који нису ни покушали атентат, пуцао је када се народ већ почео разилазити јер је колона дошла пред градску Вијећницу, где је, по протоколу, градоначелник Фехим Ћурчић приредио дочек надвојводи. Међутим, након само двадесетак минута Фердинанд је устао и рекао да га возе у болницу да обиђе рањеног официра. Кад је колона успорила и готово застала у маси грађана на скретању код Латинске ћуприје према хотелу „Европа”, Принцип је извукао пиштољ и пуцао.

Мухамед Мехмедбашић је након атентата успео да се склони код јатака у Црну Гору, где је на нечију пријаву ухапшен у Никшићу, али му је шеф полиције омогућио да побегне у Даниловград. У чину потпоручника, са српском војском препешачио је Албанију, са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом био је на Солунском фронту, а када је Апису пресуђена смртна казна, због наводног припремања убиства краља Александра, Мехмедбашић је добио 15 година робије, али га је након две године Александар лично амнестирао и поклонио му велику кућу на Илиџи. Умро је маја 1943, након вишеседмичног усташког мучења у Сарајеву. Није одао никога из илегалног покрета. Пред смрт је тражио да буде сахрањен уз Гаврила и остале другове из Младе Босне, уз капелицу која је њима у част саграђена на кошевском гробљу. Нажалост, црква то није дозволила и сахрањен је на илиџанском гробљу Бутмир.

Године 1976. најбољи народни певач међу најбољима, Сафет Исовић, снимио је песму о хероју Гаврилу Принципу: „Ропство тешко, а слобода мила/ слави народ Принципа Гаврила/гдје Миљацка тече још и сада/спомен оста на плочнику града.”

Академик Мухамед Филиповић поставио је питање, али дао и одговор – да је Мухамед Мехмедбашић успео да убије Фердинанда, сада би у Федерацији БиХ био херој, а не терориста – како неки називају Принципа. Да ли би тада Аустроугарска могла Србији поставити понижавајући ултиматум, након којег је започео Велики рат?

У јавност БХ се не износи податак да је велики број интелектуалаца муслимана био у чланству Младе Босне, организације која је настојала јужнословенске народе ујединити у Југославију. Па и сам Принцип је на суђењу рекао: „Ја сам југословенски националиста”. Немали број Хрвата је био за стварање Југославије, али сада нико не спомиње да је и католички свештеник Алојзије Степинац био добровољац на Солунском фронту. Било је, поред не баш малог броја муслимана из свих делова Босне и Херцеговине, чак и Словенаца међу добровољцима. Жеља за уједињењем и стварањем краљевине у којој ће сви народи бити равноправни била је широко заступљена, више него што се данас зна и, барем у БиХ, говори.

На душу и образ садашњим сарајевским политичарима да се прекраја историја на уштрб толико мртвих који су бранили своју земљу од окупаторске војске, а након анексије 1908. основали организацију која је тежила уједињењу слoвенских земаља.

Величање аустроугарског окупатора у БиХ могло би се упоредити (не желим повредити ничија осећања) с незамисливом ситуацијом када би садашње власти у Србији, зарад дневних интереса, Немце који су октобра 1941. стрељали у Крагујевцу по стотину цивила за сваког убијеног немачког војника, а по педесeт за сваког рањеног, међу њима и децу, амнестирали, а устанике који су бранили своју земљу назвали терористима. То се у Србији, сигуран сам, не може десити.

Две деценије након југославенских братоубилачких ратова, међунационална нетрпељивост и мржња нису посве потиснути. Tензије ce дижу споља на начин да се становништво никада не опусти до краја и, напокон, покуша живети као што је то, и поред историјских турбуленција, барем у другој половини двадесетог века било. Стигла нас је она стара изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара”.

Привредник и новинар из Сарајева  


Коментари36
83cf2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Alex Wolf
@Горан Петковић, ocigledno je da ste prespavali deo casa istorije gde se govorilo o I sv. ratu, a i logika vam nije najjace oruzje. Zar zaista mozete toliko naivno da pomislite da bi atentat na prestolonaslednika Austrijske carevine mogao da eskalira za samo mesec dana u svetski rat? Zasto je Ferdinand boravio u Sarajevu u to vreme? Da nije mozda dosao da prisustvuje vojnim vezbama pokraj granice sa Srbijom? Zar vam to ne radja makar sumnju da je Austrija vec uveliko vrsila pritisak i cekala bilo kakav povod za napad? Nista culi mozda za ultimatum poslat Srbiji? Malo se informisite putem knjiga, a ne kratkih clanaka po novinama, mozda cete malo razumeti stvari iz istorije vaseg naroda. Mozda!
Миленко Добровић
Поштовани г. Балта, Алојзије Степинац, касније надбискуп загребачки, није био добровољац на Солунском фронту, већ је био заробљени аустроугарски војник у Италији, од љета до јесени 1918. Кад га је италијанска војска послала у Солун, Солунски фронт је био одавно пробијен. Узгред је 1933. задњи пут положио заклетву краљу! Познате су шпекулације у вези са Спепинчевим учешћем на Солунском фронту.
Sarajlija Bivši
Gospodin Balta me asocira na naslov Glišićeve pripovetke "Redak zver". Prijatno je saznanje da još postoje pojedinci (retki i sve ih je manje) koji na stvari gledaju kao ljudi a ne kao pripadnici etničkih i/ili verskih skupina. Nadam se da pojedini ekstremisti iz Sarajeva (kao oni koji prete Kusturici i Neletu) neće učiniti neko zlo gospodinu Balti zbog drugačijeg mišljenja. A što se tiče odnosa Muslimana prema "Mladoj Bosni", srećan sam i ponosan što sam pre pedeset godina imao priliku da razgovaram sa jednim uglednim i vrlo školovanim građaninom Sarajeva - profesorom univerziteta. Fascinirala su me, na veoma lep način ispričana, njegova autentična sećanja na Gavrila Principa i ostale članove "Mlade Bosne" sa kojima je drugovao.
Bosanac iz BiH
@ProPolitikin Hrvat | 29/06/2015 14:31 To sto se covjek zove Adnan, nemora znaciti da je Islamske vjeroispovjesti... Odlican text, i vjerodostojan.
SARAJEVO B.
To sto je Adnan napisao je odprilike i stav vecine Bosnjaka.U glavnom ne postoji dilema dali su mladobosanci teroristi ili heroji.Vec da li je to bilo potrebno i pametno, ubiti prestolonaslednika Ferdinanda.Taj cin sigurno nije bio u interesu ni Bosne a ni Srbije.Platili smo visoku cijenu,Srbija pogotovo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Друштво
Остали коментари
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља